Suze i bele ptice pored kamena Jasenovca u Njujorku

Pomen žrtvama holokausta i jasenovačkog logora održan u Parku holokausta u Bruklinu, u prisustvu preživelih logoraša

Od našeg specijalnog izveštača
Njujork – U Parku holokausta u Bruklinu srpska delegacija postavila je venac na kamenu Jasenovca i Aušvica, u znak sećanja na žrtve stradale u logorima tokom Drugog svetskog rata. Na čistom prostoru, samo u prisustvu ptica koje su se oglašavale iznad nas, dirljiv i emotivan trenutak za sve prisutne: Berija Litučija, osnivača njujorškog Instituta za izučavanje Jasenovca, Gideona Grajfa, stručnjaka za Aušvic, Inu Stavicki, predsednicu memorijalnog Parka holokausta, Milana Milanovića, ambasadora pri UN, srpske naučnike, i posebno za preživele logoraše Jelenu Radojičić i Gojka Rončevića koji su celu porodicu izgubili u logorima u NDH. Oni su pomenuli svoje najbliže i zahvalili našoj državi što im je omogućila da u svojoj devetoj deceniji dođu da se poklone na ovom mestu, kao i Jevrejima koji su postavili kamen za sve koji su nastradali.

Opelo je održao sveštenik Vladislav Radujković. Glumica Vjera Mujović pročitala je poemu „Jama” Ivana Gorana Kovačića, a Ana Sofrenović pesmu „Otvori mi, brate” Stivena Hantingtona, borca protiv rasizma iz Kenije, osnivača Jedinstvenog svetskog foruma za mir (Kucao sam na tvoja vrata/kucao na tvoje srce/ da bih imao ognjište, da bih imao ležaj. /Zašto me odbijaš?/Otvori mi brate/Zašto me pitaš da li sam iz Afrike, da li sam iz Azije, da li sam iz Amerike, da li sam iz Evrope?/Otvori mi brate./Zašto me pitaš za dužinu mog nosa, debljinu usana, boju kože i za ime mojih bogova./Otvori mi brate./Nisam crn, nisam crven, nisam žut, nisam beo./ Samo sam čovek./Čovek svih vremena, čovek svih podneblja, čovek koji ti nalikuje./

Šef srpske delegacije Vladimir Božović u svom govoru odao je poštu jasenovačkim i svim žrtvama holokausta.

– Nalazimo se pored kamena na kojem piše Jasenovac. Ta jedna reč u sebi sadrži stotine miliona suza, jecaja, jauka i svega strašnog što su naša braća, naša krv, naša kost, naš gen preživeli. I ovaj kamen, i ove bele ptice koje lete iznad nas, koje nam glasove neke možda od njih donose, svedoče i pamte kao što mi moramo da pamtimo za njihovu neizgovorenu reč, neizgovorenu misao, i patnju, i suzu, i svaki dečji jecaj, da se sećamo ako jesmo ljudi i ako jesmo narod. I zato se pridružujem zahvalnosti svetom jevrejskom narodu koji zna i poštuje svoje žrtve, od kojeg moramo učiti i s tim narodom zajedno se sabirati i zajedno svedočiti zlu koje je i počelo samo rečju i samo rečima, a onda je postalo strašnije od ičega što se na kugli zemaljskoj desilo nakon Hristovoga raspeća. Samo je ono strašnije, jer smo sina Božijega kojeg nam je Gospod poslao, ne prepoznavši ga, raspeli. U ime stradalih, u ime nas, u ime naše dece, stojimo ovde i pamtimo da se to više nikada nigde ne ponovi – rekao je Božović.

Svedoci smo, dodao je, da nismo kao narod učinili sve, da smo kasnili, da moramo da stojimo i da se stidimo pred žrtvama, ali ovo je početak i sve što se poslednjih godina radi u našoj istoriografiji ohrabruje da nastavimo dalje.

Dragana Radojičić, direktorka Etnografskog instituta SANU, rekla je za naš list da su svi prisutni posle mnogo godina imali veliku čast da učestvuju u jednom velikom nacionalnom zadatku, u okviru projekta koji je osmišljen u Ministarstvu spoljnih poslova RS, zahvaljujući ambasadoru dr Ljiljani Nikšić, koji je posvećen uspomeni na nastradale u Jasenovcu.

– Posebno bih istakla decu logoraše. Njihovo stradanje je toliko strašno da čovek izgubi svaku reč, dah, misao, sve zastane onog trenutka kada pomislimo da su deca bili zatočenici, da su bila mučena i ubijana. Reči dece logoraša su toliko potresne da svakom čoveku treba da se urežu duboko u sećanje. Naš program u SAD bio je posvećen nezaboravu na žrtve – od posete UN, uručivanja plaketa preživelima u logorima, fascinantne izložbe, naučnog skupa, pa do trenutka kada smo se poklonili senima stradalih, na jedinom mestu u svetu gde se nalazi kamen sećanja na Jasenovac, a to je u Njujorku, na prostoru SAD, gde smo doživeli jedan osećaj koji se ne može opisati. Osetili smo potrebu i uzbuđenje da to prenesemo, da li onim pticama koje su se nalazile pored reke, onako belim i čistim, kao što je čista nevinost dečje duše koja je stradala u stratištima; da prenesemo čitavom svetu. Jer onda je naša misija velika i ogromna kada svet sazna za bol i patnju koju je preživeo naš narod. Kada to čuju svi. Ovo je početak učenja o kulturi sećanja koja kod nas nije toliko razvijena. Možda su upravo Jevreji oni koji nam mogu pokazati i pomoći koji je to pravi put i način na koji bismo mogli da razvijemo, od dece do odraslih, saosećanje za bol i patnju koju su naši ljudi preživeli u najstrašnijim trenucima za vreme Drugog svetskog rata – rekla je Dragana Radojičić.

Edukacija kojom se osigurava sećanje na prošlost, razvija odgovornost i sprečava pokušaj revizije, ključna je reč više puta ponovljena i u sedištu UN kada je reč o odgovornosti da se u svetu širi priča o holokaustu. Naša država će, kako je rekao Vladimir Božović, nastojati da se jedan dan u svim srpskim školama posveti odlasku u Jasenovac i edukaciji o ovom masovnom gubilištu. Da sadašnja deca znaju, a buduća pamte.

Autor: Mirjana Sretenović

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Eho jasenovačkih žrtava

Izložba „Jasenovac – pravo na nezaborav” otvorena u Americi

U Londonu otvorena izložba o stradanju livanjskih Srba