Сузе и беле птице поред камена Јасеновца у Њујорку

Помен жртвама холокауста и јасеновачког логора одржан у Парку холокауста у Бруклину, у присуству преживелих логораша

Од нашег специјалног извештача
Њујорк – У Парку холокауста у Бруклину српска делегација поставила је венац на камену Јасеновца и Аушвица, у знак сећања на жртве страдале у логорима током Другог светског рата. На чистом простору, само у присуству птица које су се оглашавале изнад нас, дирљив и емотиван тренутак за све присутне: Берија Литучија, оснивача њујоршког Института за изучавање Јасеновца, Гидеона Грајфа, стручњака за Аушвиц, Ину Ставицки, председницу меморијалног Парка холокауста, Милана Милановића, амбасадора при УН, српске научнике, и посебно за преживеле логораше Јелену Радојичић и Гојка Рончевића који су целу породицу изгубили у логорима у НДХ. Они су поменули своје најближе и захвалили нашој држави што им је омогућила да у својој деветој деценији дођу да се поклоне на овом месту, као и Јеврејима који су поставили камен за све који су настрадали.

Опело је одржао свештеник Владислав Радујковић. Глумица Вјера Мујовић прочитала је поему „Јама” Ивана Горана Ковачића, а Ана Софреновић песму „Отвори ми, брате” Стивена Хантингтона, борца против расизма из Кеније, оснивача Јединственог светског форума за мир (Куцао сам на твоја врата/куцао на твоје срце/ да бих имао огњиште, да бих имао лежај. /Зашто ме одбијаш?/Отвори ми брате/Зашто ме питаш да ли сам из Африке, да ли сам из Азије, да ли сам из Америке, да ли сам из Европе?/Отвори ми брате./Зашто ме питаш за дужину мог носа, дебљину усана, боју коже и за име мојих богова./Отвори ми брате./Нисам црн, нисам црвен, нисам жут, нисам бео./ Само сам човек./Човек свих времена, човек свих поднебља, човек који ти наликује./

Шеф српске делегације Владимир Божовић у свом говору одао је пошту јасеновачким и свим жртвама холокауста.

– Налазимо се поред камена на којем пише Јасеновац. Та једна реч у себи садржи стотине милиона суза, јецаја, јаука и свега страшног што су наша браћа, наша крв, наша кост, наш ген преживели. И овај камен, и ове беле птице које лете изнад нас, које нам гласове неке можда од њих доносе, сведоче и памте као што ми морамо да памтимо за њихову неизговорену реч, неизговорену мисао, и патњу, и сузу, и сваки дечји јецај, да се сећамо ако јесмо људи и ако јесмо народ. И зато се придружујем захвалности светом јеврејском народу који зна и поштује своје жртве, од којег морамо учити и с тим народом заједно се сабирати и заједно сведочити злу које је и почело само речју и само речима, а онда је постало страшније од ичега што се на кугли земаљској десило након Христовога распећа. Само је оно страшније, јер смо сина Божијега којег нам је Господ послао, не препознавши га, распели. У име страдалих, у име нас, у име наше деце, стојимо овде и памтимо да се то више никада нигде не понови – рекао је Божовић.

Сведоци смо, додао је, да нисмо као народ учинили све, да смо каснили, да морамо да стојимо и да се стидимо пред жртвама, али ово је почетак и све што се последњих година ради у нашој историографији охрабрује да наставимо даље.

Драгана Радојичић, директорка Етнографског института САНУ, рекла је за наш лист да су сви присутни после много година имали велику част да учествују у једном великом националном задатку, у оквиру пројекта који је осмишљен у Министарству спољних послова РС, захваљујући амбасадору др Љиљани Никшић, који је посвећен успомени на настрадале у Јасеновцу.

– Посебно бих истакла децу логораше. Њихово страдање је толико страшно да човек изгуби сваку реч, дах, мисао, све застане оног тренутка када помислимо да су деца били заточеници, да су била мучена и убијана. Речи деце логораша су толико потресне да сваком човеку треба да се урежу дубоко у сећање. Наш програм у САД био је посвећен незабораву на жртве – од посете УН, уручивања плакета преживелима у логорима, фасцинантне изложбе, научног скупа, па до тренутка када смо се поклонили сенима страдалих, на једином месту у свету где се налази камен сећања на Јасеновац, а то је у Њујорку, на простору САД, где смо доживели један осећај који се не може описати. Осетили смо потребу и узбуђење да то пренесемо, да ли оним птицама које су се налазиле поред реке, онако белим и чистим, као што је чиста невиност дечје душе која је страдала у стратиштима; да пренесемо читавом свету. Јер онда је наша мисија велика и огромна када свет сазна за бол и патњу коју је преживео наш народ. Када то чују сви. Ово је почетак учења о култури сећања која код нас није толико развијена. Можда су управо Јевреји они који нам могу показати и помоћи који је то прави пут и начин на који бисмо могли да развијемо, од деце до одраслих, саосећање за бол и патњу коју су наши људи преживели у најстрашнијим тренуцима за време Другог светског рата – рекла је Драгана Радојичић.

Едукација којом се осигурава сећање на прошлост, развија одговорност и спречава покушај ревизије, кључна је реч више пута поновљена и у седишту УН када је реч о одговорности да се у свету шири прича о холокаусту. Наша држава ће, како је рекао Владимир Божовић, настојати да се један дан у свим српским школама посвети одласку у Јасеновац и едукацији о овом масовном губилишту. Да садашња деца знају, а будућа памте.

Аутор: Мирјана Сретеновић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Ехо јасеновачких жртава

Изложба „Јасеновац – право на незаборав” отворена у Америци

У Лондону отворена изложба о страдању ливањских Срба