СУТРА СЕ НАВРШАВАЈУ 23 ГОДИНЕ ОД ЗАТВАРАЊА НАЈЗЛОГЛАСНИЈЕГ ЛОГОРА У БиХ

Сутра ће се навршити 23 године откако је затворен посљедњи концентрациони логор у БиХ – „Силос“ у Тарчину из кога су на Светог Саву 1996. године изашла посљедња 44 преживјела логораша и то два мјесеца од парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Најзлогласнији логор у протеклом рату у БиХ отворен је 11. маја 1992. године, а затворен истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата „Аушвиц“.

У концентрационом логору смрти „Силос“ било је затворено више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина, а логораши су ту мучени на 167 начина.

Према свједочењима логораша, убијена су 24 српска заточеника стријељањем или свакодневним физичким тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

Један од преживјелих логораша у „Силосу“ Славко Јовичић Славуј истакао је да је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека.

„Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, што су утврдили стручњаци на основу исказа свједока“, навео је Јовичић на свом блогу.

Он је подсјетио да су у овом логору смрти углавном били заточени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 војника, који су били резервни војници заробљени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица.

Јовичић је напоменуо да су логораше из „Силоса“ 1993. године муслимани почели да одводе на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова злогласне муслиманске јединице „Зулфикар“, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.

Према његовим наводима, око 50 логораша, од којих шест из „Силоса“ убијено је приликом изградње „фамозног“ тунела испод аеродромске писте „Бутмир“, који су муслимани назвали „тунел спаса“, а био је „тунел српског страдања“.

Јовичић додаје да је ријеч о цивилима који су били присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. радни вод састављен од Срба, а у ствари је то био „живи штит“ у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе и других.

Јовичић је изашао из „Силоса“ само седам дана прије његовог затварања, на Богојављење 1996. године, послије 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања или након 1.334 дана заточеништва.

Он наводи да је од завршетка рата до данас због стравичних мучења умрло више од 200 логораша од Аустралије, Америке, Европе, Србије и на подручју Републике Српске.

„Сви су они са собом однијели своје истине, јер никада нису добили прилику да пред било којом правосудном институцијом свједоче о својим страдањима“, пише Јовичић.

Сва документација о томе шта се дешавало у „Силосу“ била је предата бившем главном тужиоцу Хашког трибунала Карли дел Понте.

„То је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Али, она је звијер у људској кожи и њу нису интересовали злочини почињени над Србима. Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе и да хашки казамат пуни Србима“, навео је Јовичић.

Према његовим ријечима, правда, поготово не постоји кад су у питању жртве из српског народа, постоји само истина, али она истовремено није и правда.

Јовичић је подсјетио да је Суд БиХ 5. јула прошле године, послије више од шест година суђења, донио првостепену пресуду за ратне злочине у „Силосу“ и осудио осморицу оптужених на укупно 60 година затвора.

Он је истакао да је то био најдужи поступак у историји Суда БиХ, који је трајао више од шест година, послије којег је изречена пресуда осморици оптужених за злочине почињене у „Силосу“, касарни „Крупа“ и Основној школи „9. мај“ на подручју општине Хаџићи. Осуђени су за нечовјечно поступање, наношење физичке и душевне патње заточеницима у логорима на подручју Општине Хаџићи.

На по десет година затвора осуђени су некадашњи предсједник Кризног штаба Општине Хаџићи Мустафа Ђелиловић и бивши командант Девете брдске бригаде Армије БиХ Незир Казић.

Вијеће је на осам година затвора осудило некадашњег начелника Станице јавне безбједности у Хаџићима Фадила Човића, као и управника логора „Силос“ Бећира Хујића, док су командир полиције у Пазарићу Мирсад Шабић и замјеник управника у „Силосу“ Халид Човић осуђени на по шест година.

Бивши управник логора у касарни „Крупа“ Шериф Мешановић осуђен је на седам, а некадашњи стражар у логору „Силос“ Нермин Калембер на пет година затвора. Сва осморица су осуђени за злочине над цивилима српске и хрватске, а ослобођени кривице за злочине над ратним заробљеницима, с обзиром на то да је Вијеће утврдило да су сви заточеници српске националности били цивили.

Јовичић није желио да коментарише првостепену пресуду, која није коначна, јер не жели да ниједном реченицом нити својим потезом омета ток суђења, али је указао на забрињавајуће чињенице.

„Зашто се неки бивши српски логораши и позвани свједоци нису хтјели да одазову на суђење, зашто су неки свједоци били сасвим непоуздани у својим исказима на суду, зашто сам баш ја седам дана свједочио у Суду БиХ, иако сам једва одлазио на суђења због великих здравствених проблема, док се ниједан други свједок није задржао више од два три сата на „свједочењу, зашто су неки српски логораши свједочили у корист муслиманских злочинаца, односно зашто су били свједоци одбране оптужених“, написао је Јовичић на свом блогу.

Он је изразио пијетет својим сапатиницма, који су на најтрагичнији начин изгубили живот још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и онима послије рата.

Извор: СРНА