Susret sa istorijom: Dražina sudbina najveća tajna Jugoslavije

Koje sve teorije postoje o mestu streljanja i pokopa generala Mihailovića. Istina u neregistrovanim dokumentima Arhive Službe državne bezbednosti

Desetak godina po odluci Vlade Srbije da formira dve državne komisije, jednu za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba Draže Mihailovića, a drugu za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica pobijenih od 12. septembra 1944. godine, nedavni zahtev američkog kongresmena Teda Poa upućen premijerki Srbije Ani Brnabić da se publikuju sva dokumenta o suđenju i streljanju, ponovo je rasplamsao strasti o sudbini „prvog evropskog gerilca“ u okupiranoj Evropi.

Ponovo je na delu medijska kampanja „Otkopavanje istine“ koja po ko zna koji put aktuelizuje izreku starog cinika da je „Srbija velika tajna“. I koliko god, na prvi pogled, ova konstatacija izgledala nategnuto i liči na naš kafanski smisao za humor i dosetku, sve što se poslednjih decenija dešava u procesu razjašnjenja ratne i poratne političke istorije, ipak govori o njenoj tačnosti. Gotovo da nema segmenta javnog života da se, s vremena na vreme, ne sapletemo o neku busiju tajne. Nije li ovo trenutak da se, po ko zna koji put, nanovo zapitamo ko su to čuvari naše prošlosti, koji su to centri moći i u ime koga, u svojim bunkerima, čuvaju dobar deo naše političke istorije?

Da su poštovana zakonska načela o otvaranju arhiva posle pedeset godina, ne bi bilo zahteva američkog kongresmena, niti procesa rehabilitacije Draže Mihailovića, Nikole Kalabića, Milana Nedića… Ovako smo, ko zna koji put, uleteli u dilemu – šta je zapravo istina? I ne bismo morali da ponavljamo konstataciju: Ako ne znamo šta nam se dešavalo, nećemo znati ni kuda idemo.

Dragoljub Draža Mihailović je bio i ostao jedna od najkontroverznijih, a istovremeno i jedna od najtragičnijih ličnosti, ne samo srpske, odnosno jugoslovenske, već i evropske istorije. Njegov životni opus istovremeno podseća na sve ono što smo kao nacionalni kolektivitet preživeli, a možda još preživljavamo. Više od pola veka njegova sudbina, iz ideoloških i sebičnih razloga ratnog pobednika koji je pisao svoju istoriju, predstavljala je najveću tajnu bivše Jugoslavije.

Tajna njegove likvidacije, ali i mesto gde je pokopan, preživela je Josipa Broza i njegovu partiju i državu. Svako čeprkanje po toj misteriji kao da je povređivalo osećanje bezgrešnosti onih koji su bili ubeđeni da je postojanija ona istina koja je potpisana, ne koja se istražuje i utvrđuje. Nažalost, takvih je i danas mnogo i u stručnim (istorijskim), i u političkim, kao i u gotovo svim krugovima javnih delatnika.

POŠTOVANA SUDSKA PROCEDURA

Zbog pritisaka Zapada, posebno Sjedinjenih Država i Francuske, na suđenju Dragoljubu Draži Mihailoviću, apsolutno je poštovana kompletna sudska procedura, u okviru ondašnjih zakona. Pravnici nisu uspeli da pronađu nijednu „rupu“ u sudskom procesu. Tako je Draža streljan tek kada je Ivan Ribar, koji je bio na čelu Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, potpisao da je njegova molba za pomilovanje odbijena. Poštovanje ove procedure podrazumevalo je i izveštaj sa izvršenja presude, mestu gde je izvršena i autopsiju lekara koji je konstatovao smrt. To podrazumeva da takav dokument negde postoji i on bi razrešio poluvekovne dileme.

Posle dve godine rada Državna komisija za utvrđivanje okolnosti pogubljenja Čiča Draže predstavila je „nalaze na utvrđivanju činjenica o pogubljenju komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini“. Mesto egzekucije je Ada Ciganlija. Krenulo se u potragu za zemnim ostacima generala Mihailovića. U taj posao umešala se i druga Državna komisija za tajne grobnice pobijenih od 12. septembra 1944. Iskopavanja na lokaciji za koju se pretpostavljalo da predstavlja mesto na kome je streljan Mihailović započela su 18. juna 2011. godine. Pronađeno je i nekoliko ostataka ljudskog skeleta.

Članovi obe komisije bili su ubeđeni da je na toj lokaciji kolektivna grobnica. Trijumfalno su o tome davali izjave po svim beogradskim medijima. Međutim, informacije o pronalasku masovne grobnice uskoro su se pokazale kao netačne. Učesnici istorijskog prekopavanja jednog beogradskog rečnog ostrva uskoro su bili prinuđeni da se suoče sa vlastitom zabludom. Mesec dana nakon senzacionalističkih vesti o navodnom pronalaženju zemnih ostataka generala Mihailovića, usledila je vest da nađene kosti nisu ljudskog porekla.

U međuvremenu, novinski stupci bili su preplavljeni tvrdnjama da postoje svedoci da je Draža streljan u Lisičjem potoku, da je likvidiran i pokopan na Adi Ciganliji pa potom prebačen na Veliko ratno ostrvo… A član komisije Slobodan Homen, tadašnji državni sekretar u Ministarstvu pravde, 7. juna 2009. godine u jednom dnevnom listu izjavljuje da je pronađena arhiva koja razrešava sve dileme o pogubljenju generala Mihailovića: „U tim dokumentima se, između ostalog, nalaze i fotografije sa streljanja Draže Mihailovića, kompletna dokumentacija i zapisnik o izvršenju smrtne kazne. Ovo su potpuno novi podaci, jer arhiva nije otvarana od 1946. Fotografije su napravljene kako bi se državnom vrhu dokazalo da je nad Mihailovićem izvršena smrtna kazna. Arhiva se nalazi van Beograda, ali još ne želimo da kažemo gde tačno.“

Šta se desilo sa tim dokumentima nikad nije razjašnjeno. Ni da li su uopšte postojali pa su na nečiji zahtev povučeni. O tome nikad više nije progovorio ni Homen, ni bilo koji drugi član komisije.

U jeku te kampanje na stranicama „Večernjih novosti“ oglasio se dr Dušan Stupar, koji je, inače, doktorirao na temu „Patriotizam ili izdaja – ravnogorsko četništvo 1941-1945“: „U vojnim i policijskim arhivskim dokumentima koja sam proučavao deset godina, nisam našao zapisnik sa izvršenja sudske kazne streljanjem, a ni službenu umrlicu Draže Mihailovića. Mislim da ta službena dokumenta nisu pisana i da zato i ne postoje.“

Stupar je svojevremeno bio visoki funkcioner Službe državne bezbednosti, najpre pomoćnik načelnika SDB dr Obrena Đorđevića, a kasnije je, do Osme sednice, bio na čelu beogradske službe. Radeći doktorsku disertaciju, Dušan Stupar iskoristio je svoj položaj i pregledao 36 originalnih dokumenata Vojnog arhiva i Arhiva Jugoslavije, strane arhive. Najznačajnije je to što je imao uvid u neregistrovanu građu Arhiva RSUP Srbije, odnosno Službe državne bezbednosti. Ta dokumentacija, kako stvari stoje, nije ni danas dostupna istoriografima. Čuvari naše prošlosti i dalje su „budni“.

Baš u tom delu, neregistrovane građe, Stupar je pronašao svedočenje jednog od učesnika izvršenja sudske presude streljanja Draže Mihailovića. U njemu piše:

„U tri sata ujutro 17. jula oficiri Ozne su ušli u njegovu ćeliju. Flaša rakije je bila prazna. Dva oficira Ozne su ga povela u kola, kojima su otišli do broda sa kojim su se zajedno prevezli do rečnog ostrva. Pedesetak metara od obale bila je iskopana raka. Dva oficira Ozne su ga spustila u raku. Još jednom je pročitana presuda i odluka Prezidijuma od 16. jula, nakon čega je izvršena kazna u prisustvu zakonom predviđenih lica. Nakon izvršenja kazne, bačen je u živi kreč, raka je zatrpana.“

U službenim beleškama oficira Ozne zabeleženo je da je Draža bio sam u raki, vezan za kolac sve do trenutka izvršenja kazne. Egzekucija je izvršena blizu obale Save na levoj strani Ade Ciganlije.

– Posle nekoliko godina, lica koja su prisustvovala streljanju generala, zbog čestih poplava na Adi Ciganiliji, nisu mogla da se orijentišu i prepoznaju gde je mesto streljanja i sahrane Mihailovića – svedočio je dr Dušan Stupar.

Nekadašnji Stuparov šef, dr Obren Đorđević, koji je inače važio za nezvanično ovlašćenog istoričara Ozne i Udbe, u knjizi o građanskom ratu od 1941. do 1945. godine napisao je:

„Draža Mihailović je streljan u plitkoj raki na obali Save. Raka je iskopana na samoj obali, da bi prva velika poplava odnela tela streljanih državnih neprijatelja, jer se Tito bojao da Draža ne vaskrsne.“

Pri tom se Đorđević, koji je bio načelnik SDB Srbije, pozivao na svedočenje Miloša Minića, koji mu je, svojevremeno, na pitanje gde je Draža sahranjen, rekao:

– Da li bi mi verovao kada bih ti rekao da je Draža streljan na Adi Ciganliji. I da njegov grob ne postoji – tvrdio je dr Obren Đorđević.

Posle pojave vesti da je američki kongresmen Ted Po zatražio da se publikuju sva dokumenta o suđenju i streljanju Draže Mihailovića oglasio se publicista Miloslav Samardžić sa tvrdnjom da je Draža izveden i streljan nedaleko od Doma garde u Topčideru, zakopan uz ogradu Belog dvora, oko kilometar od mesta streljanja. Svoje tvrdnje zasniva na posrednim dokazima i poziva se na fotografije streljanog Draže, za koju je istoričar Branko Latas tvrdio da je autentična.

Istoričar Veljko Đurić Mišina, međutim, iznosi sasvim suprotno mišljenje. On je tu fotografiju video kod popa Momčila Đujića, pre trideset godina. Analizom delova utvrdili su da je ta fotografija falsifikat, koji su američke službe poturile dinarskom vojvodi. Ovaj istoričar iznosi i jednu novu, vrlo smelu, tezu da je general Mihailović pokopan na Novom groblju, ispod staza.

– Ako bi postojala politička volja, dokument o ovome bi mogao da se pronađe u arhivi Javnog komunalnog preduzeća „Pogrebne usluge“ – tvrdi Đurić Mišina.

Da li smo opet na početku priče o Draži Mihailoviću, zarobljeni u ralje čuvara naše prošlosti?

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Dražina slika rešava enigmu

Dražine kosti pokopane su kod Karađorđevića

Ruski istoričari: Pokret Draže Mihailovića nije onakav kakvim ga predstavljate u Srbiji

Pronađena originalna presuda Draži Mihailoviću

Rehabilitovan Draža Mihailović