Суочавање са заблудама

Тема политичке репресије и данас изазива контроверзе због још не сасвим замрле идеолошке острашћености, потхрањене полувековним једнопартијским монополом. Архивска грађа СДБ-а дуга је скоро десет километара

ПОЛИТИЧКА репресија у савременој историји Србије као феномен који је обележио једну епоху и био деценијама забрањена тема, тек у новије време постала је предмет интересовања истраживача. Међутим, већина досадашњих истраживања је углавном обележена парцијалним приступом, и недовољном документарношћу, ограничена на локалне теренске или алтернативне изворе, услед својеврсне забране под којом је била грађа полицијско-безбедносних институција. Притом, политичке поделе преливале су се често у науку, сужавајући истраживачки оквир, делећи жртве на „наше“ и „њихове“ и онемогућавајући целовито сагледавање кршења елементарних људских права. Најскорија прошлост је пак показала да прећуткивање репресије и злочина као и изостанак критичког односа и некажњавање починиоца води ка њиховом непрестаном понављању.

УГЛАВНОМ се до сада писало и истраживало о жртвама окупатора и колаборациониста као и о побеђеним странама у грађанском рату. Постојале су државне комисије и институције које су се бавиле истрагом по окончању Другог светског рата. Многим злочинцима је суђено, а сачињен је и делимичан попис страдалих лица, подигнути многи споменици жртвама рата. Нажалост, период по окончању Другог светског рата обилује и политичким насиљем које по интензитету готово не заостаје за ратним временом (у Србији највише у последњим месецима 1944. и почетком 1945). Тада је на десетине хиљада грађана страдало махом без суда под оптужбама за колаборацију, ратне злочине или као „народни непријатељи“ и „непријатељи данашњице“. Осим ратне освете, ови догађаји су пре свега носили јак револуционарни набој, били добро организовани и координисани са партијског и државног врха. Међутим, уочљиви су у неким случајевима и примери безвлашћа и самовоље.

ПРОЈЕКАТ истраживања и пописивања жртава овог послератног терора, лоцирања масовних тајних гробница и објављивање извора који је 2009. подржала Влада Србије, оснивањем Државне комисије за тајне гробнице, поред научног, имао је превасходно хумани и друштвено-политички значај. Објављивање документарних извора и нова сазнања о интензитету, методама и облицима кршења основних људских права и технологији репресије, требало би да представља једну од кључних тачака у контексту суочавања српског друштва с прошлошћу као и за коначно подвлачење црте иза ауторитарног наслеђа. Истраживање и објављивање имена свих убијених лица у политичким чисткама, као и обележавање масовних тајних гробница као наличја савремене српске историје, претендује да допринесе слому трагичног континуитета ратних злочина на територији Србије.

СТАВЉАЊЕМ на увид бројних докумената и сведочења о карактеру репресије после Другог светског рата и њиховим критичким ишчитавањем доприноси се разбијању заблуда и митова и онемогућава политичка манипулација бројем страдалих. Укидањем полемика (с једне стране минимизације и негирања злочина као и вулгаризације и преувеличавања с друге) помаже се даљем духовном оздрављењу и демократизацији српског друштва. На овај начин даје се допринос процесу националног помирења које се сада гради на здравим темељима суочавања са злочинима о којима се дуго ћутало.

ТЕМА о којој се дуго шапутало, а потом, када је пуштена из Пандорине кутије у публицистици, претварана је у нови мит (често штетећи самој идеји суочавања), сада је на научан и објективан начин отворена на основу најрелевантнијих докумената. Иако је вероватно касно за процесуирање злочинаца, отворено и јасно суочавање друштва са неделима чињеним у име државе и народа, омогућава какву-такву сатисфакцију породицама страдалих. Потомцима који су носили жиг „народног непријатеља“ даје се право да отворено и без страха проговоре о страдању својих најближих, невине рехабилитују или остваре хришћанско и цивилизацијско право да сазнају гробно место.

ДУГО је био велики проблем, па чак и опасно истраживати политичку репресију и ауторитарно наслеђе у Србији. Историчару у Србији доскора су тешко били доступни или су били потпуно неприступачни релевантни војни и полицијски извори, чак и за период од више од пола века. Познато је да се већ после Брионског пленума 1966. приступило драстичној ревизији и уништавању архивске грађе Службе безбедности која се у великој мери односила и на проблем злоупотреба службе и политичку репресију после Другог светског рата (тада је уништен велики број досијеа и разне историјске грађе).

ОБЕЛЕЖЕНО 600 МАСОВНИХ ГРОБНИЦА Олакшавајућу околност за историчаре представља чињеница да је отварање архива и расветљавање улоге Озне прилично одмакло у бившим републикама СФРЈ (Словенији и Хрватској). Ове државе су биле део јединственог државно-безбедносног простора, што омогућава компарације и нуди корисне информације које се односе на Србију, пре свега, на механизам и интензитет државног терора. У Словенији се у истраживање послератне репресије укључила држава оснивањем комисија и укључивањем једног одељења министарства унутрашњих послова. Обележене су гробнице, обављене извесне ексхумације, делимично пописане жртве и чак покренут поступак против појединих актера (случај Митје Рибичича). Словеначка државна комисија је протеклих година евидентирала око 600 масовних гробница са неколико десетина хиљада жртава.

ОД УКУПНОГ обима архивске грађе СДБ-а која је 1. јула 1966. износила 9.620 дужних метара. Дужина тих докумената је отприлике једнака удаљености Железника од центра Београда. Приликом ревизије од 1966. до 1968. уништена су чак 5.452 дужна метра. Другим службама и институцијама предато 1.115, а у архиву ове службе је задржано 3.053 дужна метра. Ништа није боља ситуација ни са судском документацијом. Адвокат Срђа Поповић је приликом припреме зборника докумената „Последња инстанца“ добио писмено обавештење од ОКС-а Београд, где је вођен највећи број предмета о политичким деликтима, како су предмети према пословнику суда комисијски уништени. Овај чин је обесмислио напоре истраживача да дођу до потребних докумената и упутио их на алтернативне путеве трагања.

НАЈВЕЋИ проблем у истраживању представљала је прецизна евиденција страдалих лица, реконструкција догађаја и локација. Ипак, званична полицијска и безбедносна статистика и извори, многи обавештајни билтени и извештаји, затворски архиви и документација и други доступни фондови, као и истраживања у Словенији и Хрватској, омогућују да почну да се слажу коцкице сложеног мозаика политичке репресије на крају и по окончању Другог светског рата у социјалистичкој Србији и Југославији.

ТЕМА политичке репресије и данас изазива контроверзе због још не сасвим замрле идеолошке острашћености потхрањене полувековним једнопартијским монополом који се у науци дуго огледао у једностраном приступу. Историографија је била „под надзором“, а у условима једнопартијске диктатуре репресија је била табу тема, тако да до почетка осамдесетих година прошлог века не постоји историографска литература која се бавила државном репресијом и још мање ликвидацијама и тајним масовним гробницама. Партијско-државни терор је помињан узгред, у склопу завршних операција и обрачуна револуције са старим конзервативним снагама, издајницима и колаборационистима. Насиље после рата третирало се као вид ликвидације буржоазије и страних агената и шпијуна. Најчешће је стављано у контекст одбране интереса револуције, државне безбедности и друштвено-политичког уређења.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (2)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (3)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (4)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (5)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (6)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (7)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (8)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (9)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (10)