Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

“Судњи час” у Смедереву у Другом светском рату: катастрофа пуна тајни

Датум објаве: субота, 5 јуна, 2021
Величина слова: A- A+
Који је узрок мистериозне експлозије након које је Смедерево названо српском Хирошимом и колико је заиста жртава које је изазвала.
Фотографија из колекције Душана Напијала
Фотографија из колекције Душана Напијала

Покушавајући да помогне мајци да припреми ручак од мало намирница које је имала на располагању тог 5. јуна 1941. године у приземној кућици на ободу београдског насеља Звездара, близу данашње Волгине улице, 12-годишња Даринка Максимовић препала се када је њен дом затресао земљотрес од кога су из креденца попадале шољице и тањири. Било је 14 сати и 14 минута, дан је био врућ, а Београђане, још увек шокиране од снажног бомбардовања града неколико месеци раније и окупације која је уследила, додатно је уплашило подрхтавање тла. „Е, само нам је још ова несрећа требала“, рекла је Даринкина мајка, сакупљајући по поду кухиње остатке разбијеног посуђа. Девојчица се бојала земљотреса и мајка ју је послала напоље да је мало прођу лоше мисли, а и у случају да се земљотрес понови.

Новог удара није било, и Даринку је мајка позвала натраг у кућу, не знајући да девојчица са врха оближњег брда збуњено посматра црни стуб дима који се полако помаљао на небу, у великој даљини, тамо негде од Смедерева. Данас витална старица, Даринка Максимовић се за ВИЦЕ присећа детаља који су јој се урезали у памћење након што је, знатно касније, сазнала шта се заправо догодило тог дана.

– Имала сам неки осећај да тај дим који се једва видео у даљини, али масиван и некако забрињавајући, има некакве везе са земљотресом који се пре тога десио. И да је реч о некој несрећи. Лоше вести су у нашу кућу стигле тек за два дана, када су нас посетили рођаци из Смедерева да нам кажу да је мајчин брат са целом породицом погинуо у експлозији која је разнела град – прича данас Даринка Максимовић.

Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. године – 80 година после

Четвртак је у Смедереву био традиционално пијачни дан када су сељаци из околних села доносили пољопривредне производе, храну, житарице, стоку, воће и поврће на продају градском становништву. Ни тај четвртак није био изузетак. Разлика је била само у расположењу народа, па је уместо уобичајене пијачне вреве и трговачког надгласавања на импровизованој пијаци, на пољани недалеко од средњовековне тврђаве владала тишина.

Смедерево није претпрело никакво разарање приликом напада нацистичког Трећег рајха на Краљевину Југославију 6. априла 1941, нити су у граду вођене борбе током кратког рата у коме је држава поражена, војска капитулирала, а краљ и влада напустили земљу. Ипак, на Смедерево се окупација спустила посебним интензитетом: простор у унутрашњости тврђаве, у једном тренутку средњевековне престонице онога што је остало од Србије након инвазије Отоманске Турске у XIV и XV веку, нацистички окупатор, немачка војска Вермахт, искористила је да ту постави складиште муниције коју је запленила од поражене југословенске војске.

Ретка фотографија ускладиšтене муниције и барута настала три дана пред експлозију. Колекција Душана Напијала
Ретка фотографија ускладиšтене муниције и барута настала три дана пред експлозију. Колекција Душана Напијала

Муниције је било у огромним количинама, и то највише топовских граната свих могућих величина и калибара. Југословенска војска је имала приличне залихе стрељива које због брзине и снаге немачког напада није ни била у прилици да употреби, па је по касарнама у Смедереву и околини, као и на напуштеним положајима лежало хиљаде тона експлозива. Нацисти су желели да ту муницију што пре ставе под контролу, најпре да је се не би дочепала нека група или организација и употребила за прављење експлозивних направа за уништење Вермахта. Али и много више, да би сав тај барут и челик употребили за сопствене артиљеријске залихе с обзиром да су се спремали да нападну Совјетски Савез, за шта су им биле неопходне огромне количине граната и метака.

Међу масивним зидовима тврђаве лежало је, поред граната и метака, и неколико десетина вагона експлозива шедита и екразита, затим и већи број вагона пуних барута спакованог у бурадима (црни барут) и барута шнајдерита у шипкама за опалјивање артилјеријских зрна. Укупна количина сакупљеног материјала, експлозива, барута и граната, до 5. јуна 1941. године била је – чак 430 вагона.
Плен је требало уз Дунав бродовима превести у Трећи рајх где ће бити преправљен за лежишта и калибре Хитлерових топова. Да би обезбедили опасну колекцију, али и надзирали заробљене југословенске војнике које су користили као робовску радну снагу у том послу, окупатори су појачали број јединица које су стационирали у Смедереву. Тих дана је мало који други град у покореној Србији, осим престонице Београда, имао толико сивозелених униформи и карактеристичних челичних шлемова на улицама. Нелагоду коју су изазивали код становништва није могла да умањи ни пијачна трговина.

Идеја да се за сабиралиште употреби смедеревска тврђава Немцима није дошла без разлога. У Првом светском рату, свега 26 година раније, Смедерево је, након што је било освојено октобра 1915, служило као највећа логистичко-транспортна база тадашње немачке царске војске на балканском фронту. Већ тада су у тврђави, која је једним делом излазила на реку Дунав, немачки војни логистичари складиштили гранате које је требало достављати армији у гоњењу српске војске ка југу, пошто би их и тада принудни радници, заробљени српски војници, истоварили са бродова којим су допремљене низ Дунав из Немачке. Истовремено, ту су сабирали сав ратни материјал који је заостао иза Срба у повлачењу, и то највише управо артиљеријске гранате из којих би се извлачио кордит, запаљиво барутно срце сваког од пројектила, и истим бродовима возио натраг у Немачку да би тамо био у фабрикама препакован у нове пројектиле.

Пред експлозију, српски заробљеници носе сандуке барута. Колекција Душана Напијала
Пред експлозију, српски заробљеници носе сандуке барута. Колекција Душана Напијала

Образац за трагедију која ће уништити један град 1941. године, био је тако постављен читаве две и по деценије раније. Све што је недостајало биће – варница.

– Смедеревска екплозија и далје је догађај који изазива контроверзе у јавности иако је прошло више од 70 година од тог догађаја. И данас нашу пажњу заокуплјају две теме: који је узрок експлозије након које је Смедерево названо српском Хирошимом и колико је заиста жртава које је изазвала -за ВИЦЕ Србија каже Немања Девић, историчар из Смедерева који је дуго истраживао ову тему.

Девић каже да је, према сведочењима и записима, и „тог дана је у Смедереву било посебно живо.”

– Поред велике масе селјака придошлих у град због пијачног дана и размене новца, гужву су појачали и чиновници који су тог дана примали заостале зараде, као и ђаци смедеревске гимназије из читаве околине, којима су због ванредних околности, баш тада, а нешто раније од уобичајнеог термина, уручивана сведочанства. На све то, на колосеку поред тврђаве стајао је путнички воз који је требало да велики број путника превезе ка местима у околини и даље ка Београду – каже Девић.

Судбинска трагедија једног града да у таквим околностима, када је у Смедереву био много већи број људи него уобичајено, дође до експлозије или нечија прорачуната намера да баш тада зада смртоносан ударац са што више жртава – енигма је која траје. Оно што је једино неспорно је да је експлозија која се проломила у 14:14 часова тог дана убила толики број људи, и уништила толико кућа, да је Смедерево сврстала у трагичан рекорд: ниједно место у Србији у току Другог светског рата није доживело толико разарање у једном дану у односу на своју величину.

Разорени масовни зидови тврдјаве поред кратера. Колекција Душана Напијала
Разорени масовни зидови тврдјаве поред кратера. Колекција Душана Напијала

Ни чудовишно педантни окупаторски апарат који је месецима касније темељно истраживао оно што се десило није успео да потпуно одреди број жртава. Нацисти су рекли да је погинуло негде око 600 људи, црква је дала процену од 485 страдалих, док је каснија историографија говорила од броју од 2,000 до 4,500 погинулих. Ова бројка данас важи као исход трагедије. Идентификацију је отежало то што велики број страдалих није био из самог града, као и то што је детонација толико унаказила тела да није било могуће идентификовати их, нити им наћи документа која су морали да носе по окупационим правилима. Оно што се једино поуздано зна јесте да је погинуло девет немачких војника.

Грађани, српски заробљеници и немачки војници у грозничавој потрази за преживелима у возу непосредно након експлозије. Из ауторове приватне колекције
Грађани, српски заробљеници и немачки војници у грозничавој потрази за преживелима у возу непосредно након експлозије. Из ауторове приватне колекције

Према речима некадашњег директора музеја у Смедереву Аранђела Стефановића, након запалјења експлозива у складишту у тврђави „силно камење, малтер и читави блокови зидина помешани са артилеријским гранатама свих калибара и ситном пушчаном муницијом одлетели су у ваздух, а потом се све расуло на цело Смедерево, рушећи све пред собом уз ужасну пуцњаву, тресак, ломлјаву, звиждук, фијукање, а у густом мраку од сагорелог експлозива, барута, муниције, пепела… делујући на престрашено становништво језиво, злокобно и убитачно као да је дошао задњи судњи час на Землји.“

Немачки официр пребира по олупини воза у потрази за преживелима непосредно након експлозије док се около виде мртви. Колекција Душана Напијала
Немачки официр пребира по олупини воза у потрази за преживелима непосредно након експлозије док се около виде мртви. Колекција Душана Напијала

– У Смедереву након експлозије готово да није било куће која, уколико није порушена у потпуности, није остала без крова, врата или прозора. Према налазима Комесаријата за обнову Смедерева, том приликом порушено је и тешко оштећено око 1.500 зграда. Тврде зидине средњовековног града деспота Ђурађа сачувале су Смедерево и Смедеревце од још већих страдања – каже Немања Девић.

На сачуваним фотографијама које су немачки војници снимали непосредно након експлозије или у наредним данима види се монструозан кратер у средини трвђаве дубок више од 15 метара, и широк близу 100 метара. Иако су зидови и куле задржали део ударног таласа, нису успеле да у потпуности сачувају град: део утврда био је и сам потпуно уништен, а део кула разваљен и преполовљен, посебно оне на ударном правцу експлозије који је, на несрећу, ишао управо ка граду. Велики стуб црног дима вио се над градом још данима и видео се десетинама километра наоколо.

Војници Вермахта разгледају место уништења поред тврђаве. У даљини се види оштећена црква. Колекција Душан Напијало
Војници Вермахта разгледају место уништења поред тврђаве. У даљини се види оштећена црква. Колекција Душан Напијало

Немања Девић у обимном делу „Смедеревски крај у Другом светском рату“ наводи да су поред становника града посебно страдали и мештани из околних села, али и људи које је ратна невоља довела у град.

– Губици су били застрашујући. Страдало је много Смедереваца, али и случајних намерника; мештана околних села који су се нашли у граду у време експлозије, највише њих из села Скобалј, чак 19 њих, Мала Крсна, 10, Враново са осам жртава, Осипаоница и Лугавчина по шест, Врбовце, Радинци и Коларе по пет. Настрадао је и већи број чиновника Дунавске бановине која је након распрачавања државе под окупационе зоне пребачена ту из Новог Сада, затим глумаца из Новог Сада који су нашли привремено склониште у Смедереву и, што је посебно трагично, велики број ученика локалне гимназије – наводи историчар.

Гробови погинулих грађана. Колекција Душана Напијала
Гробови погинулих грађана. Колекција Душана Напијала

Девић указује на један посредни ефекат који је експлозија имала на окупирану ратну Србију.

– Новија истраживања говоре да је смедеревска експлозија била и један од клјучних догађаја који су се односили на размишлјања водећих представника српске колаборације. Експлозија је однела и животе сина, снахе и унуке генерала Милана Недића, који се у то време налазио у кућном притвору у Београду. Њега су довели припадници Гестапоа тек када је и последњи учесник са колективне сахране жртава отишао да може да види гроб свога јединца, своје снаје и своје унуке који су страдали у злосретном возу на перону станице – описује он.

Недић је доведен “кад је већ падала ноћ. Више историчара данас дели сагласност да је овај догађај употпунио слику Недићеве личне трагедије што је код њега убрзо довело до одлуке ‘да се стави у службу свог народа’ и прими се дужности председника српске владе под окупацијом”, закључује Девић.

Насловна страна окупационог часописа на годишњицу трагедије 1942. Колекција Душан Напијало
Насловна страна окупационог часописа на годишњицу трагедије 1942. Колекција Душан Напијало

Међутим, у анализирању последица ове трагедије, каже Девић, “посебно место у потоњим догађајима заузима још једна личност која је до тада била маргинална у политичком животу Србије – Димитрије Љотић.”

– Љотић, Смедеревац дубоког корена, постављен је на чело Изванредног комесаријата за обнову Смедерева. Један од основних узрока за континуитет народне подршке Димитрију Љотићу у Смедереву, а коју је имао до краја рата, била је експлозија: многи лјуди већ на почетку окупације изгубили су овде своје најдраже, неки су сахранили читаве породице, а било је и мушкараца који су преживели, а изгубили жену и децу, и тако рано били сведоци ужаса које је рат донео и може да донесе. Без обзира на узрок експлозије, лјуди су жртве најпре приписивали рату самом. Страховали су да се таква погибелј не понови и не разори оно што им је од породица и кућа остало. Недићева и Љотићева политика са основним геслом „ред, рад и мир“ стога је овде била прихваћена као егзистенцијална – тврди Немања Девић.

Експлозија која се проломила у 14:14 часова тог дана убила је толики број људи, и уништила толико кућа, да је Смедерево сврстала у трагичан рекорд: ниједно место у Србији у току Другог светског рата није доживело толико разарање у једном дану у односу на своју величину.

Када су жртве сахрањене по масовним гробницама у граду, и када се коначно слегао дим, а пре него што ће почети велика обнова града коју ће водити Љотић, једно питање се неминовно поставило над саме Смедеревце али и на окупаторе па и на остатак Србије до које су убрзо допрле вести о катастрофи која се десила – ко је изазвао трагедију?

Јутро после разарања. Колекција Душан Напијало
Јутро после разарања. Колекција Душан Напијало

Девић каже да су, упркос истраживањима више аутора који су помно изучавали ову тему, изостали одговори на клјучно питање о узроку експлозије.

– Као могуће околности које су довеле до експлозије узимала су се у тумачењима сунчева топлота или случајно бачени опушак који су изазвали палјење барута, што је створило ватру која је довела до експлозије. Постоје уверења и да је експлозију изазвао неки „родолјуб“, у желји да осујети план да муниција оде непријателју у руке, не могавши да предвиди какве ће стравичне размере и резултат његова акција имати – тврди он.

Девић наглашава и до краја неразјашњену улогу агената совјетске Коминтерне, злогласног ликвидатора и некадашњег припадника тајне организације „Црна рука“ Мустафе Голубића, и његовог сарадника Мата Видаковића.

– До данас није до краја испитана улога совјетског војнообавештајног пункта у Југославији у чији рад су Голубић и Видаковић били уклјучени. Постоји легенда да је интригантни Голубић, бивши комита и црнорукац, а затим поверлјив агент Коминтерне, био ривал Јосипа Броза око утицаја у КПЈ. Пао је у руке Гестапоу већ 7. јуна, по анонимној достави и недоволјно познатим околностима. Убрзо је погублјен у Београду – каже овај историчар.

Немачки војници пролазе поред полуразрушене пивнице. Колекција Душан Напијало
Немачки војници пролазе поред полуразрушене пивнице. Колекција Душан Напијало

У досијеу Голубића који се чува у архиви Гестапоа у Историјском архиву Београда нема деталја о овом догађају – иако је био под тешком тортуром и иначе је давао врло штуре и противречне информације.

Видаковић је био шпански борац, а у Србију је стигао из СССР-а, са специјалним задатком – да израђује темпиране мине. У јулу 1941. Гестапо је и њега заробио и стрелјао. Легенда о њиховом организовању диверзије у Смедереву углавном би остала у домену новинарског спекулисања да и један од најауторитативнијих југословенских историчара Бранко Петрановић није оставио простора за такву сумњу. Он је негирао везу КПЈ са смедеревском експлозијом, али је истовремено нагласио и да уколико је војнообавештајни совјетски пункт о диверзији обавестио московски Центар, онда би се ова смедеревска тајна могла расплести тек објавлјивањем грађе совјетског порекла, објашњава Девић.

– Ипак, историјска грађа која се чува у Москви, а која се односи на активности Мустафе Голубића и војнообавештајног центра Коминтерне у Београду, и данас је под клјучем. До данас нису пронађени ни извештаји немачких обавештајних структура које се односе на катастрофу – истиче он.

Разорени део града. Колекција Душан Напијало
Разорени део града. Колекција Душан Напијало

Тајну ове трагедије тако можда чувају архиви у Москви или у Берлину, уколико заиста није била реч о несрећном случају изазваном топлотом, сунчевим зрацима или непажњом. Ипак, оно што је додатно изазивало размишљања и контроверзе била је чињеница да после рата, а након промене система после комунистичлке револуције, о тој трагедији уопште није било помена у званичној историји СРФЈ. Да ли због тога што је град за кратко време успешно обновио квислинг Димитрије Љотић, уз помоћ марионетске владе Милана Недића и немачких окупатора, или зато што је неко из редова комунистичке организације, Голубић, Видаковић или неко трећи, учествовао у томе, тек таква очита „тишина историје“ давала је повод за сумње и дилеме.

Историчар Небојша Јовановић који је изучавао ову тему, дошао је до закључка којим је и насловио своју књигу – „Смедерево је било добро обновлјено“. Он пише да су „стручњаци које је Љотић упослио још пре краја 1941. године, поред прегледа пострадалих објеката, почели да израђују нови регулациони и урбанистички план града, пројекте о изградњи водоводне и канализационе мреже, уређењу тока реке Језаве.“

Фотографија из колекције Душана Напијала
Џиновски кратер дубине 15 метара и ширине више од сто метара, сведочи о страховитој снази експлозије. Колекција Душан Напијало

„Давани су новчана помоћ и зајмови, намирнице сиромашним и пострадалим грађанима, обнавлјане су оштећене куће и зграде, оправлјене православна и католичка црква, отворене су градска књижница и народна кухиња, преуређена је касарна, грађена су нова населја са типским кућама. Радило се и на изградњи градске пијаце, насипа на Језави, регулацији Петријевског потока…” пише он.

На старом гроблју, према пројекту Александра Дерока, изграђена је 1942. године спомен костурница погинулима 5. јуна 1941. године. Замишлјену обнову пратило је установлјавање Заветног дана Смедерева – помена погинулима у експлозији муниције који је на масовном скупу у граду 1942. одржао епископ Браничевски Венијамин.

Разорени део града. Колекција Душан Напијало
Разорени део града. Колекција Душан Напијало

“На рашчишћавању градских рушевина радила је доброволјачка радна служба из које је касније израстао и први доброволјачки оружани одред, такозвани „љотићевци“ који ће се уклјучити у војне структуре режима генерала Недића. Потоњи догађаји, почев од њихове уклјучености у хапшење талаца приликом стрелјања у Крагујевцу октобра 1941, потпуно су изменили перцепцију ових снага у српском друштву“, наводи Јовановић.

Само Смедерево је након трагедије лечило ране, живећи у некој врсти паралелне ратне реалности: под заштитом и утицајем моћног Димитрија Љотића до лета 1944. живео је поштеђено узнемиравања немачких казнених експедиција које су у другим градовима Србије убијале десетине хиљада људи.

Аутор: Бане Гајић

Извор: ВИЦЕ

Везане вијести:

Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. године – 80 година после

Страшна годишњица за Смедерево: Кад је погинуло пола града …

Ко је одговоран за експлозију у Смедереву | Јадовно 1941.

КРВАВИ УСКРС 1944. Савезници нас бомбардовали на Титов …

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top