Stradanje Srba Donje Hercegovine u genocidu NDH 1941-45. godine (2)

Aprilski rat, hrvatska izdaja i pobuna, proglašenje NDH u Čapljini, ogorčene borbe za grad, okupacija prve srpske žrtve, uspostavljanje hrvatske vlasti i pripreme genocida.

Piše: Milenko Jahura 

Za potpuno istrebljenje Srba idealna prilika posle Hitlerovog i Musolinijevog razbijanja Jugoslavije i uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske, mračne zločinačke tvorevine. Hrvatske mase su je dočekale sa euforičnim oduševljenjem. Muslimanske takođe, u nešto manjoj meri. O kakvom se raspoloženju radi govori i činjenica da je u Čapljini, pod vođstvom katoličkih sveštenika Jure Vrdoljaka i Ilije Tomasa, predratnih članova ustaške organizacije, proglašena Nezavisna još 8. aprila 1941.godine, dva dana pre nego je istu Kvaternik proglasio u Zagrebu!

Opijene šovinističke mase napadaju i razoružavaju jugoslovensku vojsku, pljačkaju srpsku imovinu i zaustavljaju saobraćaj na železničkoj pruzi i putevima. Time prekidaju vitalnu vezu između vojnih komandi i jedinica. Vojska koja je bila u Čapljini, sastavljena dobrim delom od Hrvata, raspada se i delom prilazi pobunjenicima kojima stalno pristižu pojačanja iz zapadne Hercegovine.

Tamo se sve bilo uzbunilo i podiglo na noge. Na svim katoličkim crkvama zvona su pozivala na oružje. To čine i župnici sa puškama u rukama. U ruke Hrvata pada i stotine vojnika i regruta, posebno mornara, koji nisu ni stigli do svojih ratnih jedinica, kao i izbeglica, civila iz Srbije. Njihova sudbina nije do danas razjašnjena, a ne zna se da li je i istraživana? Sasvim je moguće da su svi stradali u jamama zapadno od Čapljine?

No, ubrzo ustaše u Čapljini doživljavaju i svoj prvi poraz, u jednoj od retkih uspešnih operacija jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu.Ona je ovde bila daleko od frontova i borbenog dodira sa stranim agresorom.Ali,suočila se sa otvorenom izdajom hrvatskog faktora u vojsci istanovništvu. Defetističke harange, dezerterstvo, sabotaže, diverzije i drugo iz arsenala podmukle borbe, prelaze u oružane napade iz zaseda i otvorenu pobunu i preuzimanje vlasti za račun osvajača, još dok su njegove trupe bile udaljene stotinama kilometara.

U toj borbi protiv Jugoslavije, Hrvati u početku postupaju pod firmom Mačekove“seljačkezaštite“, paravojne organizacije, koja se preko noći pretapa u ustaški pokret.

Posle prevrata u Čapljini, odred jugoslovenske vojske, u čijem su sastavu bili i pitomci podoficirske škole iz Bileće,prebacuje se 13. aprila vozom do Gabele i vrši protivnapad u cilju oslobađanja Čapljine i deblokade vitalnih saobraćajnih komunikacija. Borbe su trajale dva dana uz velike žrtve na obe strane. Hrvati su poraženi i odbačeni prema Ljubuškom, a jugoslovenska vojska je u ušla u Čapljinu 14. aprila uveče. U uličnim borbama, bilo je i nekoliko slučajnih, civilnih žrtava. Kolona vojske napadnuta je i u Dubravama, iz zasede velikog broja hrvatskih pobunjenika, od kojih su dvojica poginula pošto su vojnici odgovorili na vatru.

Hrvatska oružana pobuna izbila je i u Metkoviću. Na njenom čelu bio je katolički pop don Vlado Bilobrk. Napadnuta je žandarmerijska stanica. Njen komandir,časni poručnik Karabeg, musliman iz Mostara, izvršio je samobistvo, ne želeći da se preda. Hrvati su zarobljenog žandarma,Srbina Simu Čaliju, mučili, ubili i potom mrtvog obesili. To je prva srpska žrtva Pokolja, hrvatskog genocida u ovom području. U Metkoviću Hrvati već 15. aprila hapse i zatvaraju Srbe iz tog mesta.

Hrvati su izazvali sukobe, a oružanom pobunom i zločinima pogazili su važeći krivični zakon.Time na njih pada sva odgovornostza žrtve na obe strane. Međutim, hrvatska propaganda, u koju se uključio i mostarski biskup Alojzije Mišić, odmah je optužila vojsku i Srbe „za napad na civile i zločine nad Hrvatima u Čapljini“, predstavljajući poginule pobunjenike kao nedužne građane. Vojska se povukla iz Čapljine u noći 16/17. aprila. Sutradan su u Čapljinu ušle jedinice italijanske okupatorske vojske i odmah produžile put prema Metkoviću, Stocu i Mostaru. U vremenu od povlačenja jugoslovenske vojske do ulaska Italijana, u grad su ponovo ušle prethodno razbijene naoružane hrvatske bande.

Provaljivali su u srpske kuće i radnje, palili i pljačkali. Sekirama su ubili dve srpske žene, Jelku Mitrović (71) i Savu Stevanović (66). Počela su i zatvaranja i prebijanja Srba, bez bilo kakvog povoda sa njihove strane. Tako je, prvog dana vlasti u Čapljini, hrvatska država pokazala svoju krvavu i zločinačku prirodu.

Nasilje je ubrzo prekinuto novim dolaskom Italijana, koji su se zadržali tu do do kraja maja 1941. Po Rimskim ugovorima, zaključenim sa NDH 18. maja 1941, Italijani su preuzeli obavezu da se povuku iz II okupacione zone i da vlast predaju Hrvatima. Do povlačenja Italijana, život za Srbe je na ovom području bio snošljiv. Čak su u Čapljini. 29. maja,proslavili Spasovdan, slavu crkve, uz pesmu momaka u porti. Hrvati, čekajući da Italijani odu, nisu gubili vreme u pripremi genocida,već su pomno sve pratili. Zato će oni koji su započinjali pesmu, kao Spaso Šijak iz Klepaca,biti među prvim žrtvama pokolja.Spasina ćerka Sena, posmrče, rođena 1941, napisala je potresne stihove na spomeniku ocu-mučeniku, čije je telo sa hiljadama drugih odnela hladna Neretva:
„Spasovdan pamti tvoju posljednu pjesmu, / A ja ni lika ni groba, / Samo bol što sa ovim kamenom dijelim.“

U Čapljini se po okupaciji formira ustaški aparat. Na čelu ustaškog stožeraza Hercegovinu bio je advokat Pavao Canki,kasniji hrvatski ministar pravosuđa i bogoštovlja. Ustaški poverenik za stolački srez (po nekim izvorima i za celu Hercegovinu!) bio je don Ilija Tomas. Za samu Čapljinu, koja je bila sreska ispostava, a u NDH srez, poverenik je bio trgovac Pero Jukić- Gering.Samu predaju vlasti ustašama sproveo je pop Tomas, prvi po rangu ustaša u Čapljini.To je učinio naredbom Ivanu Dragiću, opštinskom beležniku, da: „u ime poglavnika i ustaškog pokreta, po naređenju Dra Cankija, šefa ustaškog stožera,svu vlast predatePeri Jukiću!“

Pored Tomasa i Jukića, članovi Ustaškog stana bili su i fra Tugomir Soldo, Mirko Lovrić, Marko Jelčić, Marko Vidić, Ahmet Kapetanović, Dane Vego- Gvardijan, Janko Vego, Berislav Pavić, Nikola Grepo, Ivan Rebac- Apel, Jure Mrčić, Ešref Zuhrić, Mile Ostojić, Slavko Sušak i drugi.

Prvi ustaški logornik bio je Franjo Vego, student prava. Zamenici logornika bili su Niko Filipović, koji je bio i tabornik i Ahmet Kapetanović. Kasnije su logornici bili Rudo Vrdoljak, Ahmet Kapetanović, Vid Džajić i Martin Prkačin. U svim opštinama formirani su ustaški tabori, a u selima ustaški rojevi. Ustaška organizacija nije formirana samo u Prebilovcima, velikom i prostranom srpskom selu sa preko hiljadu stanovnika, u kome su živele samo tri muslimanske porodice sa oko trideset čeljadi. Ustaški saradnici, preko kojih su ustaše dobijale
informacije o Prebilovčanima, bili su seoski muktar Murat Šoše i njegovi sinovi- ustaše:Halil, Ahmet, Ramo, Mujo i Meho.

U Čapljini je postojao i tajni savetodavni odbor, koji je na sednicama rešavao o sudbini, odnosno istrebljenju Srba. U njemu su bili Pero Jukić, don Ilija Tomas,Mirko Lovrić, Berislav Pavić, Franjo Vego, Dane Vego, Janko Vego, Ivo Gabrić i drugi. Glavnu reč vodili Jukić i Tomas.

Ustaški poverenik za Stolac bio je Franjo Smole. U ustaškom odboru bili su Omerbeg Rizvanbegović, katolički pop don Marko Zovko, Ilija Raguž, Stanko Raguž, Božo Puljić, Stanko Obradović, tabornik i predsednik opštine Aladinići Martin Maslać, Petar Marić, Hamid Hrle, Vide Palameta, Mihovil Sekoi drugi. Logornik je bio Marko Ćorić.U opštinama formirani su ustaški tabori, a u selima ustaški rojevi. Oduševljenje za NDH i spremnost za zločine nad Srbima bila je opšta i ista kao i u Čapljini. Ipak, može se reći da je najjača zločinačka organizacija bila u selu Prenj. Nju je predvodio Niko Jerinić.

Hrvatski zločin genocida nad srpskim narodom u Donjoj Hercegovini spada u red najgorih i najsramnijih događaja u ljudskoj istoriji uopšte. Hrvatska velikodržavna politika je 1941. godine pokušala, a 1992. godine i potpuno uspela,da dolinu Neretve, Dubrave, Hrasno i Stolac očisti od Srba i svega što je na njih podsećalo. Kako je i zašto došlo do situacije da se u značajnom delu jednog narodanakupi tolika mržnja, moćna da gapokrene na surovo ubijanje i potpuno istrebljenje drugog naroda? Uz to još i svojih poznanika i suseda koji im lično ništa nisu skrivili, koji su im do rata bili prijatelji, a nekad i kumovi pa i rođaci?Odgovor ne može dati samo istorija, negoi medicina,etno i socijalnapsihologija i možda neke druge naučne discipline. Zločina je bilo u svim ratovima i posle njih. Oni su se mogli očekivati na srpsku štetu i posle aprila 1941.

Više od Nemaca, Bugara, Arbanasa, Mađara, nego od Hrvata.Ne zna se da je neko predviđao toliku tragediju Srba u hrvatskoj državi, ako ona bude stvorena. To se nije moglo ni u snu sanjati. Srpski narod je bio potpuno nespreman za situaciju u kojoj se našao u NDH.Nije izgubio samo državu već je bio obezglavljen u svakom pogledu. Preko noći je ostao bez svih prava: na ime, na jezik i pismo, na posao, na veru, na imovinu, na život i na dostojanstvenu smrt…Mogao ga je mučiti i ubiti ko je hteo, a da za to ne odgovara. Izgledalo je da nova hrvatska država, za koju su govorili da je hiljadugodišnji san i stvorena samo zato da ubija, ponižava i pljačka Srbe.

A Srbi u to nisu verovali.

Neki ni onda kada su vezani bili već na gubilištu i videli smrt oko sebe.Kako će država ubijati narod koji u njoj živi i to bez suda i krivice?! Tako, ispredjame Gavranica, kada su plotuni već zasulivezane Srbe iz Gornjeg Hrasna, Jovan Đogo još ne sumnja u komšije paviče: „Braćo Hrvati, neko nas pobi!“Srbi dugo, a čini se mnogi i danas, ne mogu prosto da shvate da ima tako podlih osoba, koji te zovu da dođeš negde, kunući se i u svoju decu da ti se ništa loše neće desiti, a onda te vežu i mlate, vređajuu takvom stanjui na kraju vode najamu? Kako se može bezdušno lagati i lažno kleti, reč gaziti, a svake nedelje ići na misu i moliti se Bogu? Ili, kako te kummože izneveriti ipod nož odvesti dete, njegovo kumče, koje si mu poverio da ga čuva od zločinaca?

Nisu baš svi Srbi bili toliko naivni da idu kao ovce na klanje, posebno kada se saznalo za prve zločine. Bilo ih je spremnihda beže i raspoloženih da se bore. Ali, stariji su u tome sprečavali mlađe, govoreći im da se ništa neće desiti, jer nisu krivi ni za šta, a bežanjem i otporom mogu samo izazvati gubitak svojih i drugih glava. Majke su zvale sinove da izađu iz šume i pođu za komšijama – ustašama koji su po njih došli, dajući reč da im se ništa neće desiti. Nisu retki slučajevi da sa ocem mirno ode na gubilište po pet sinova, ili petero odrasle braće sa svojim odraslim sinovima. Na području DonjeHercegovine nije bilo lako da se spasu bilo šta da pokušaju. Bili su svi odsečeni od istočne Hercegovine lancem hrvatskih i muslimanski naselja oko Stoca.

Pored toga, većina naselja je bila mešovita, pa i mnoge ulice i mahale, tako da su šanse da se izvuku pored straža i zaseda bile minimalne. Pogotovo, to nije bilo moguće celim porodicama. Većina pokušaja izvlačenja završavala je pogibijom.Oružani otpor bio je veoma rizičan, ne samo zbog potpune blokade već i zbog davanja povoda za istrebljenje nejači i svih Srba u mešovitim naseljima. A situacija blokade,zabrana kretanja i opasnost od hvatanja i stradanja uticali su na to da Srbi ne idu nigde dalje od svojih kuća i njiva.Tako nisu znali ni šta se dešava u susednom selu, a kamoli u istočnoj Hercegoviniili dalje. To sve, ali i drugi razlog uticali su da ustaški učinak u istrebljenju Srba bude znatno veći nego u drugim krajevima.

Uz uspostavljanje svoje organizacije, hrvatska vlast, osećajući istorijsku priliku, razrađuje stare planove i vrši pripreme za sprovođenje genocida nad Srbima. O tome se, bez sumnje, razmišljalo i ranije, a progoni Srba u Prvom svetkom ratu pokazali su se kao uvod ili generelna proba istrebljenja. Od Srba se prvo traži da predaju oružje, pod pretnjom smrtne kazne. Pod vidom upisa u vojnu evidenciju, radi utvrđivanja broja i životne dobi budućih žrtava i pripreme spiskova za likvidaciju. Postepeno jačaju diskriminatorske mere i izriču se razne zabrane.Zatim u prvoj polovini juna počinju hapšenja viđenijih Srba i svih onih koji bi da vode narod u otporu budućim zločinima. U to vreme u Istočnoj Hercegovini, oko Nevesinja, Gacka i Ljubinja počinju masovni pokolji Srba, zbog kojih izbija oružani ustanak Srba radi odbrane golih života.

Otpočinjanje pokolja u krajevima gde su Srbi većina u odnosu na muslimane imao je svoju logiku u zavađanju Srba i muslimana i potpunijem vezivanju ovih drugih za hrvatsku vlast. Dalje, planiralo se da se ovi, tradicionalno ustanički krajevi preventivno, kroz masovne zločine pacifikuju radi lakšeg istrebljnja Srba u Donjoj Hercegovini. Očekivani otpor Srba, koji se i desio, trebalo je da posluži kao opravdanje za intenziviranje zločinai potpuno istrebljenje svih Srba u dolini Neretve i Donjoj Hercegovini. Srbi u ovim krajevima, zbog izolacije izazvane potpunom blokadom nisu imali saznanja o masovnim ubijanjima Srba u jamama u istočnoj Hercegovini, što je i njih ubrzo čekalo.

Neposredna uputstva za početak zločina dao je sam Pavao Canki, koji je krajem maja došao u Čapljinu. Na železničkoj stanici pozdravio ga je postrojen vod naoružanih ustaša. Na raport:“Stanje redovno!“ ljutito je odgovorio: „Šta je redovno, kad još nikog niste ubili?!“ I polovinom juna počelo je i ubijanje uhapšenih. Prve žrtve bili su Mile Vitković, mladić iz Čapljine i Ognjen Ždrakanović, ugleni domaćin i starešina sokolske čete iz Prebilovaca. Oni su prosto podlegli mučenju, koje je neprestano trajalo danima. Mile je izdahnuo u zgradi Gimnazije, a Ognjen na ulicama Čapljine. Grobovi im nisu nađeni, verovatno su im tela bačena u reke- Milino u Neretvu,a Ognjenovo u Trebižat.

Tako su ubijeni i drugi, njih desetak. Izmrcvareni i isprebijani odvezeni su kamionom do Vitine, kod Ljubuškog, gde su ubijeni u jednoj mesari. Železničara Slavka Dučića odveli su vozom do Hutova i tamo ga ubili.Posle ovih prvih ubistava, dolazi do prvog, dobro isplaniranog masovnog ubijanja Srba, poznatog kao „Vidovdanski pokolj“. Drugi masovni pokolj koji je krenuopočetkom avgusta naziva se „Ilindanskim“.

(NASTAVIĆE SE…)

Feljton je zasnovan na radu Milenka Jahure koji je objavljen u Zborniku 6. međunaronarodne konferencije o Jasenovcu, Banja Luka 2014. 

Izvor: Slobodna Hercegovina

Vezane vijesti:

Stradanje Srba Donje Hercegovine u genocidu NDH 1941-45 …