Акцијом је координисао командант њемачког фолксдојчерског батаљона потпуковник Вили Келер. Ангажовано је поред усташких формација, и шест фолксдојчерских и два домобранска вода под командом поручника Феликса Наглића. У том саставу били су и украјински легионари. Нешто раније, у окторбу 1941. је у Прњавор стигла једна домобранска сатнија као појачање. Њен заповједник је био Дејан Церанић. Снага ових јединица је бројала преко 500 добро наоружаних војника.

Пише: Бојан Милијашевић

Акција је кренула наступањем од Хартмановог млина на Вијаци према Вучијаку у јутро 7. новембра 1941. oко 10 часова. Дошло је до жестоке борбе на падинама Љубића, на локацији познатој као Челињак. Непријатељске формације су биле бројно надмоћније као и у броју и снази наоружања. Устаници су са мало муниције пуцали само на отворене мете, штедећи сваки метак. У помоћ устаницима на Челињаку стигла је и група устаника из Вијачана, која је бројила двадесет бораца под командом Јеленка Кусића. Саво Черековић истовремено са својом групом устаника напада усташе у Драгаловцима. Број устаника у том окршају на Челињаку је био око 40, а били су наоружани само лаким наоружањем и обичним војничким карабинима. Та група је успјела у јуришу да зароби и тешки митраљез са неколико сандука муниције.  Након тог јуриша, непријатељ изненађен почиње да се повлачи ка Прњавору и Штрпцима. При повлачењу, усташе и домобрани пљачкају Кремну и Лужане и успут врше терор над српским живљем. Премлаћују и хапсе Србе те их одводе пут Прњавора у затвор у руском манастиру. Тада је одведено преко тридесет Срба углавном из Кремне и Лужана од којих су касније неки поклани на локацији гробнице „Манастир“, док се другима изгубио сваки траг, те се са сигурношћу не зна на којој локацији су побијени.

Од пострадалих Срба из Лужана који су побијени на локацији „Манастир“ данас знамо ова имена: Којо Кршић, са синовима, са кућом на мјесту код данашње Ергеле, Душан Које Кршић, Милан Које Кршић, Душан Кесер, са кућом на мјесту данас куће Младена Сегића, Татаревић Ђурађ, Татаревић Светко, Татаревић Живко, са кућама на локацији ергелске „Ваге“, и други.

Ова битка на Челињаку је до тада била највећа битка 3. вода, а тај исти вод је 16. децембра 1941, након стравичног покоља у Кремни заузео и Вучијак који ће остати слободан до завршетка рата. Мађарско и украјинско становништво, бојећи се српске освете након злочина у Кремни, пуштено да се исели код Нијемаца у Глоговац и тамо су остали све до априла мјесеца 1942. Тада је помјерена и линија раздвајања, а устанички положаји су се налазили на раскрсници на крижању путева према Вијачанима и Штрпцима према Ергели, док су непријатељски били на Вијаци на Хартмановом имању те даље у правцу силоса. Та линија раздвајања ће остати све до ослобођења Прњавора.

Сљедеће страдање Срба из Лужана десило се крајем јануара 1942. године.

Хрватске оружане снаге су 31. јануара 1942. године са имања локалног газде и фолксдојчера Михаила Хартмана одвели групу Срба у прњаворски затвор, одакле су их дан касније повезане жицом два по два, повели у правцу Дервенте и стријељали у Вијачком лугу неколико стотина метара од кућа породица Шикарац.

Срби из Лужана које су похватани на Хартмановом имању, налазили су се ‘у заштити’ код газде Михаила и неко вријеме становали код њега а заузврат су израбљивани радећи на пилани и циглани без плате и хране. Остали Срби који су тада похватани били су из села Штрпци, а тај дан су дошли код Хартмана преузети цријеп за Рајка Брковића, који је организиовао људе и неколико упрегнутих санки са запрегом, а то су били: Петар Брковић, Рајко Брковић, Љубо Брковић, Љубо Гајанић и Владимир Бјегојевић. Усташе, који су по пријави домобрана Јуре Декета, који је јавио усташама у Прњавор ‘да су Срби из Штрбаца дошли да возе цријеп за четнике’ опколили Хартманово имање и похапсили присутне Србе. Похватане Србе су тада иза млина исљеђивали, а потом их све одвели у прњаворски затвор а потом их отјерали до прњаворског затвора гдје су преноћили једну ноћ.. У затвору су ови Срби затекли Војку Врањешевића, Ристу Паликући и Неду Бајића, који су били затворени због агитовања становништва и ширења револуционарних идеја на простору села Штрпци. Војко Врањешевић је био биљежник у Штрбачкој општини све до окупације, а ухапшен је јер је савјетовао штрбачке Србе да не предају наоружање које су имали јер ће им убрзо требати, те да оружје и муницију посакривају.

Њемачке и усташке окупационе власти су издале проглас којим се пријетило смрћу свим Србима који не предају наоружање. Многи штрбачки Срби су послушали Војку Врањешевића, између осталих и Недо Бајић, који је скрио оружје и нешто муниције. Средином јануара 1941, устаници су од Неде Бајића однијели наоружање, што су Нијемци у Штрпцима одмах сазнали те су Неду одмах ухапсили. Њемачки предсједник општине Глоговац, Хајнрих Ван је осумњичио Врањешевића да је у вези са Недом Бајићем и да заједно шире револуционарне идеје, па су их похапсили. Неке познате усташе и њихови сарадници који су судјеловали у овом злочину су: Фрањо Хорват, Марко Крезић, Едуард Кршуљ, командир 18. усташке сатније, Славко Орешић, замјеник, Алија Шипрагић, Ханзи Фелбер, лугар Џемал, Јозо Марћинек, домобран из Лужана, Јуре Декет, домобран са Вучијака и још неке непознате усташе. Михајло Хартман, његова жена Мицика и синови[1] Ђури и Михи, подједнако се оптужују за овај злочин од стране Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.

Са мјеста стријељана су успјели побјећи и преживјети стријељање: Теодор Стојнић, Љубо Брковић, Љубо Гајанић, Мирко Брковић и Недо Татаревић, који су касније оставили своја свједочења о овом догађају и своје исказе дали Среској комисији за истраживање злочина окупатора и њихових помагача 17. јуна 1945. године.

 

Спомен плоча на мјесту страдања поред магистралног пута Прњавор – Дервента

Комисија је узела свједочења од породица страдалих и преживјелих, а данас смо успјели пронаћи само свједочења која наводимо у продужетку.

Татаревић Софија, стара 32 године, свједочи: „Концем 1941. године одвеле су усташе 6 људи из нашег села Лужана у затвор, а дан касније ја сам отишла у град да видим шта се десило са тим људима пошто други нису смјели отићи и били су сви разбјегнути. У затвору нашла сам од те групе само 2 дјеце, а осталих није било. Дјеца су ми рекла да су њима обећали да ће их пустити кући. По повратку из затвора ја сам навратила код Хартмана да му кажем да оних људи нема и тражила да избави барем ту дјецу, и он ми је то обећао да ће ићи гледати шта је то било. Други дан по томе Хартман је послао свога момка по нашем селу да покупи остатак људи Срба којима је пријетила опасност, под његову заштиту али да живе у његовој кући. Сељани су повјеровали њему и склонили се код њега, гдје су остали мјесец дана радећи у корист Хартмана не добивши од њега зато ни хране ни плате.

Почетком фебруара дошао је један радник који је код њега био запослен и који је имао неку потражњу цријепа од њега. Овај исти се звао Владо Бјегојевић из Штрбаца. На стражи је стајао Јуре Декет из Вучијака који је обавијестио усташе да је овај дошао из Штрбаца да вози цријеп за четнике. Затим су се окупиле усташе и покупили те све људе и отјерали у затвор у Прњавор… Тај исти дан увече дођу усташе и покупе све људе које је Хартман узео у заштиту а међу њима и мог мужа Лазу Татаревића … у тој групи није случајно био Теодор Шикарац, по њега је кући дошао Јозо Марћинек који је био у служби Гестапо-а и потпуни њихов сарадник и одвео Теодора до те групе која је отјерана у затвор у Прњавор. Тај момент Михаил Хартман није ни изашао из куће а камоли да се заузео за те људе …[2]

Татаревић Јована, стара 49 година, из Штрбаца, свједочи о овом догађају: „…Почетком године 1942. ја сам се склонила са својим покојним мужем Ристом и још неким сељанима у кућу Михаила Хартмана ради опасности од усташа, која је пријетила свима. Ту сам се задржала око шест дана, остали су се задржали и даље. Почетком фебруара одвели су их у затвор гдје су били једну ноћ, а другу ноћ су их повели за Дервенту и у Вијачком лугу све пострељали. За вријеме нашег боравка код Хартмана исти је долазио једно јутро те нам рекао да се склонимо негдје у други срез као нпр. Тешањ, међутим, његова жена Мицика нас је одвраћала с тим да ће нас она већ заштитити. Стога сумњам да је она морала знати шта ће се догодити. Исти дан је мој малодобни син Мирослав пошао својим послом са воловским колима, уто га је срео Хилко Хемун[3] из Лужана и натјерао га да вози сијено за њега у Прњавор, јер је он био побјегао из Лужана. Сијено је било власништво Петра Сегића из Штрбаца, који је био избјегао на партизанску територију у Брестово. Хилко Хемун као сарадник усташки наредио је превоз без мог знања и одобрења…“[4]

Преживјели са стријаљања Татаревић Недо, стар 40 година из Лужана свједочи: „Почетком 1942. године сам се био склонио са осталим мјештанима православне вјере у кућу Михаила Хартмана, испред усташа, мислећи да ћемо тако бити заштићени, јер нам је он то обећавао. За вријеме нашег боравка радили смо за Хартмана а да за то нисмо добијали нити плаће нити хране. Почетком фебруара дошле су усташе и одвеле нас у затвор у Прњавор гдје смо остали једну ноћ и један дан, а затим су нас без икаквог саслушања потјерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг постројили су нас у тројне редове, а ја сам се налазио при крају у трећем реду. Када су запуцали видио сам гдје падају мртви и ранјени, а ја сам случајно остао неповријеђен. У тај час сам скочио у јарак и примирио се као да сам мртав али сам ипак проматрао шта се догађа. Видио сам да су неки од мојих другова успјели побјећи. Девет усташа су отишли у потјеру за одбјеглима а четири су остала код мртвих и рањених. Видио сам једног између њих како пуца у оне што леже, а други пробада са бајонетом. Када су мене спазили, нису прилазили него су са удаљености око 2 метра испалили у мене метак али ме нису погодили. На то је други рекао мртав је и тако су ме напустили. Када сам видио да су се удаљили побјегао сам у правцу ријеке Вијаке. Пошто је ријека била смрзнута бјежао сам ледом око 6 км док сам изашао у Штрпце у партизанску позадину…“[5]

Преживјели са стријаљања Брковић Мирко, стар 34 године из Лужана свједочи: „Почетком године 1942. био сам се склонио са осталим мјештанима православне вјере у кућу Михала Хартмана од усташа јер нам је исти обећао сигурност… Радили смо за Хартмана а за то нисмо добијали нити храну нити плаћу… Почетком мјесеца фебруара дошле су усташе и отјерале нас у затвор у Прњавор гдје смо остали дан и ноћ, а затим су нас без икаквог саслушавања потјерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг, постројили су нас у тројне редове, а ја сам се налазио у другом реду. Када су запуцали, видио сам како падају мртви и рањени другови, а ја сам тада прескочио преко мртваца и наставио бјежати око два и по километра. Кад сам стигао до шумице, туј сам се одморио и видећи да је опасност минула, пребацио сам се на ослобођену партизанску територију… За наше одвођење као и убиства окривљујем Мицику Хартман, која је била у служби Гестапо, Ђури Хартмана, Џемала ……., и тадашњег домобрана Јуру Декета из Вучијака…“[6]

Свједок Хусеин Делић, стар 45 година, вјере исламске свједочи: …“У години 1941. био сам кључар затвора у Среском начелству у Прњавору. У затвор по ноћи долазили су Алија Шипрагић, водник усташке бојне, Мирко Крезић, пристав(чиновник среске полиције, п.а.) са неким непознатим усташама који су били доведени са стране, те су их злостављали на разне начине. Код самог одвођења везивали су руке уназад два по два човјека. Што се тиче горе поменутих Срба из Лужана, једне ноћи дошао је Алија Шипрагић држећи у руци неки папир, те их је све редом пописао говорећи да иду за Градишку и да се не боје ништа. Усташе које су их везивале, могло их је бити око 12. Ујутро сам сазнао од чиновника Пореске управе Ханеке да су побијени у Лугу неки Срби, који су по ноћи били одведени из затвора. Тада ми је било јасно о коме се ради. Нисам примијетио да је Михал Хартман или ма ко од Хартманове фамилије долазио интервенисати код усташких власти нити су посјећивали затворенике. Уједно ми је познато да је судјеловао у томе поручник  Домобранске сатније командир Феликс Наглић из Госпића. Исти се истицао у прогоњењу Срба. У вријеме тога хапшења, срески предстојник био је Фрањо Хорват. Марко Крезић, његов замјеник, командант усташке сатније Едуард Кршуљ, замјеник Славко Орешић, водник Алија Шипрагић….“[7]

У Вијачком лугу су 1. фебруара 1942. године побијени: Татаревић Лазо, Татаревић Ристо, Шикарац Тодор, Шикарац Спасоје, Шикарац Ђурађ, Шикарац Раде, Брковић Петар, Брковић Рајко, Бјегојевић Владимир, Бајић Недо, Врањешевић Војко.

 

Дјелимичан и непотпун списак страдалих из Лужана:

Будак (Филип) Стеван, рођен 1900, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору

Будак (Стеван) Божо, рођен 1925, Србин, погинуо 1943. у НОБу, Црни врх

Дуроњић (Јово) Рајко, рођен 1916, Србин, убијен од усташа 1942. у логору Јасеновац

Игњатић (Митар) Петар, рођен 1894, Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору

Kесер Душан, рођен 1898, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору

Kршић (Дамјан) Kоста, рођен 1900, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору

Kршић (Kоста) Душан, рођен 1925, Србин, убијен од усташа 1942. у

директном терору

Kршић (Kоста) Милан, рођен 1927, Србин, убијен од усташа 1942. у

директном терору

Марушић (Марко) Славко, рођен 1923, Хрват, погинуо 1944. у НОБу, Фрушка гора

Шикарац (Лазо) Раде, рођен 1918, Србин, убијен од усташа 1942. у

директном терору, Лужани

Шикарац (Лазо) Спасоје, рођен 1914, Србин, убијен од усташа 1942.

у директном терору, Лужани

Шикарац (Стеван) Ђурађ, рођен 1906, Србин, убијен од усташа 1942.

у директном терору

Шикарац (Стеван) Тодор, рођен 1902, Србин, убијен од усташа 1942.

у директном терору, Лужани

Татаревић (Јово) Ристо, рођен 1883, Србин, убијен од усташа 1942. у

директном терору

Татаревић (Лазо) Божо, рођен 1922, Србин, погинуо 1942. у НОБу,

Дервента

Татаревић (Неда) Смиља, рођена 1925, Српкиња, убијена од усташа

  1. у директном терору, Штрпци

Татаревић (Теодор) Лазо, рођен 1894, Србин, убијен од усташа 1942.

у директном терору, Лужани

________________________________________________

[1] Хартманови синови су били Михин, Ђури, Карлин, Брацо и једна кћерка којој је име заборављено.

[2] Архив Републике Српске, Окружна комисија за испитивање ратних злочина окупатора и њихових помагача Прњавор (1944-1945); 1944/1945 : књ. 1; кут. 1

[3] Хилко Хемун је био брат Васиља и Ивана-Иљке Хемуна који је учествовао у масакру жена и дјеце у Кремни. Кућа им се налазила на раскршћу пута Кремна-Вијачани, на Шпилином имању данас.

[4] Архив Републике Српске, Окружна комисија за испитивање ратних злочина окупатора и њихових помагача Прњавор (1944-1945); 1944/1945 : књ. 1; кут. 1

[5] Исто

[6] Исто

[7] Исто

Везани чланци:

Страдање народа Прњаворског краја (1) Народни херој Милош …

Страдање народа Прњаворског краја (2) Масовни злочин над …

Извор: Genocid.info