Stevo M. Lapčević: U SUSRET KANONIZACIJI SVETIH LEŽIMIRSKIH MUČENIKA

Ove godine navršava se 80 godina od kako su u Ležimiru hrvatske ustaše i nacisti u seoskom hramu ubili između 96 i 100 meštana sela. Njih 22, koliko je utvrđeno istraživanjem spiskova žrtava imalo je od 2 do 18 godina.

U susret tužnoj godišnjici, Eparhija Sremska započela je sa procesom kanonizacije Ležimirskih Mučenika, koja će biti okončana naredne godine, a uporedo sa ovim procesom, u toku je izrada monografije „Jamari i mučenici“ autora Steva Lapčevića iz Muzeja Srema u Sremskoj Mitrovici i izrada spomen ploče koja će biti postavljena na samom hramu, a koju zajednički rade vajarka Ružica Španović i Stevo Lapčević oboje iz „Muzeja Srema“.

Na ploči će biti izobraženi Stevan i Đucćica Laušević, deca ubijena u Ležimiru. Iza njih stajaće tri krsta koji sibolizuju majku sa dvoje dece, odnosno Hristosa sa dva razbojnika. Iza krstova biće predstavljena ležimirska crkva koja predstavlja zemaljskog i Nebeskog Oca uz tekst: „Ko čuva život svoj izgubiće ga, a ko izgubi život svoj Mene radi, naći će ga.“ (Mt. 16, 25; Lk. 17, 33; Jn. 12, 25)

Ovom prilikom pozivamo sve da pomognu ovo pregnuće, da svi skupa pokažemo da smo dostojni Svetih Ležimirskih Mučenika. Svi koji žele da učestvuju sebe i Boga radi, priloge mogu dati Ružici ili Stevu u „Muzeju Srema“, a oni koji žele sredstva mogu uplatiti sredstva na račun: Kulturno-umetničko društvo „Vizija“, Zmaj Jovina 110, Martinci  205-0000000244688-23

Stradanje Ležimirskih mučenika

Stradanje civilnog stanovništva Ležimira u 1943. počelo je već u oktobru, kada je u ovo selo stigla Prva kozačka konjička divizija sastavljena od nemačkih saveznika, Andreja Škura i Helmuta fon Panvica. Tokom višenedljnog boravka kozaka, Ležimir je bio pljačkan, a njegovi žitelji ubijani. 

Pošto su se krajem oktobra premestili Kozaci, u Ležimir, iz Semberije, dolazi Prva vojvođanska brigada. Kako bi pokazala da je stigla, brigada je napala nemačku posadu u Grgurevcima, ali je bila prinuđena na povlačenje. Naređen je pokret ka Ležimiru, što je kod Nemaca i Hrvata-ustaša u Sremskoj Mitrovici isprovociralo pokret ka selu. Kako je tada Ležimir bio prilično ispražnjen od mlađih muškaraca, to su u zoru 26. novembra, na dan Svetog Jovana Zlatoustog tenkovi i nemačko-hrvatski pešadinci relativno lako ušli u selo, paleći ga pri tome.

Tako je na samom ulazu u selo (iz pravca Sremske Mitrovice), u svojoj kući, živ spaljen Sava Jelenić, nepokretni dečak od 15 godina, dok je najveći broj meštana, mahom starijih osoba, žena i dece počeo da se povlači ka „fruškogorskoj“ strani sela. Među onima koji su tog jutra bili u zbegu je i Nebojša Urošević. Tada još uvek dete, on je bez tople odeće, u vunenim čarapama, krenuo ka izlazu iz sela.

– Tog jutra, 26. novembra, bili smo dočekani nespremni. Kako je selo bilo stalno na udaru, to je svaka kuća znala pravac povlačenja ukoliko do prepada dođe, a uz to svako domaćinstvo je imalo već spremnu i u platna povezanu spremu za bežaniju. Znalo se ko šta nosi i ko kuda ide. Međutim, brzi ulazak nemačkih i ustaških trupa i opšti metež koji je nastao uslovili su haos, tako da smo majka i ja otišli bukvalno polu-goli. Sećam se da sam vrlo brzo zapao u blato i vodu i da sam se, kako je bilo hladno, razboleo. Ideja je bila da se povučemo ka Fruškoj gori, što dublje, ali kako su Nemci od Grgurevaca krenuli ka Grabovu, put je bio blokiran, pa smo se okrenuli ka Divošu i krenuli ka čalmanskom ataru, priča nam deda Nebojša.

Sličnim putem pošla je i Marija Živanović. Tok jutra, ona se zatekla u selu, gde je tražila duvan za svog oca. Tek što je povukla drvenu tarabu, napravila nekoliko desetina koraka i izašla na ulicu, osetila je prasak i u udar eksplozije. Jedan, drugi treći… Iznad njene glave proletele su mine ispaljene iz pravca Fruške gore. Ukočena od straha, Marija leže na zemlju. 

– I nastade trka. Svako svog vodi, to se juri na sve strane. Ja gledam, ljudi me preskaču kao da im nisam na putu. Da jaje baciš, ne bi na zemlju palo od preplašenih ljudi! Mislim se, Maro moja, ako ne ustaneš sada, nećeš nikada! Saberem se, pridignem, smešam sa narodom i potrčim kući. Na brdu vidim mamu. Za njom trči brat, a najmlađeg uprtila na leđa. Idem ka njima i čujem ujaka Mirka, gde viče materi… Zoro, kuda u šumu, poklaće vas tamo, ‘ajte svi u kola, pa samom u Martince… Majka se okreće, u tom okretu grabi i mene i svi zajedno potrčasmo ka kolima.

Zavukoše se pod deke, dunje, jastuke i ćebad nabacanu u kola. Pođoše kroz atar za Divoš, Čalmu, za Martince. Tamo je Mirkova i Zorina porodična kuća i tamo je, za razliku od Fruškogorja mir. Na izlazu iz sela pokupiše i Vukicu i Arsu Avramovića starog ne više od mesec dana. Ušuškani u rite na dnu kola, pođoše ka Čalmi, pa odatle za Martince.

– Gruva oko nas na sve strane, u selo, preko sela… a ujak tuče po konjima. Dolazimo u do i baš na našoj zemlji nabasasmo na Nemce. Ide vojnik do vojnika, raširili se u strelce, puške uperili ka selu i viču nam “nazad, nazad, porta, porta…”. Ujak stade i sačeka da mu jedan od vojnika priđe. Situacija je napeta, vidi i on da se više nema kud. I sad, da li je Bog tako hteo, ja ne znam, ali desilo se da je ispod zimskog šinjela natučenog do očiju i one nemačke šlemine, moj Mirko nekako prepoznao jednog Švabu koji je bio šef na martinačkoj stanici. Skupi hrabrosti i upita ga da nas pusti. Ovaj malo razmisli… pogleda oko sebe i raširi prolaz. ‘Ja ću te pustiti, ali pazi da te drugi ne vrate’, reče i lepo se pozdravi sa nama.

U Čalmu, Marija je stigla u ranim satima, kada je selo još spavalo. Obilazeći selo došli su do martinačkog atara, a tamo, kaže, sve je već bilo drugačije…

– Grgurevčani mučenici, prošli su najgore. Oni se jadni nisu mogli nikako snaći. Tuđe selo, gužva na sve strane, ne znaju ni gde da se sklone. Njih su vešali od drveta do drveta. Na kraju su, sve koji nisu mogli da se sklone, oterali u portu i počeli da streljaju. Ni to nije bilo dosta, pa su deo ljudi uterali u Crkvu, minirali je i tako ih pobili.

Istog, 26. novembra, sećao se i Pera Mošić, selo je granatirano sa više strana. Kao mlad pastir, Pera se nalazio na obroncima sela i sa distance posmatrao njegovo razaranje.

– Bio sam dovoljno uplašen da nisam smeo da prilazim selu, ali sam iz daljine gledao i video da se dešava nešto loše. U prvo vreme sam mislio da se spustim u Ležimir, da potražim svoje roditelje, ali sam odustao. Kasnije tek sam čuo da su oni uspeli da se izvuku, da su sa drugim „srećnicima“ otišli u zbeg. Imali smo mi zemlju u jednoj dolji, pa su se tu sklonili. Zapravo, gotovo svaka druga kuća u selu je imala neko svoje već spremno sklonište, za svaki slučaj. Znate kako, planina je blizu, u njoj su partizani, tu se puca oko vas i domaćini su računali da je bolje da sami nešto za sebe urade, da preduprede nesreću. Tako su nastajale zemunice i baze u atarima u koje se jesu skrivali i partizani, ali koje nisu bile prevshodno namenjene njima. U jednu tavku bazu sklonili su se i moji roditelji.

Prvog dana stradanja, sećao se i Đorđe Živanović. Kao četrnaestogodišnjak, on je dobro upamtio hladno jutro, mraz i susnežicu. Nikola Šević pamti da se izvesna baka Marija Dokmanović spasila tako što je skočila u potok, dok je njegova majka, nepokretna starica, takođe živa spaljena poput Save Jelenića.

Do kraja dana, selo je bilo u potpunoj blokadi. Zatvoreno je sa svih strana tenkovima, kojih je po kazivanju svedoka i kasnijim službenim zabeleškama bilo 30, pa su već od rane zore Nemci i Hrvati počeli da pozivaju meštane koji su u njemu ostali da se sabiraju u centar, kraj Hrama Svetog Georgija.

Poveći broj meštana je zaista došao do Hrama, nakon čega su počela premlaćivanja i zatvaranje. U nekoliko navrata, poveća grupa ljudi je uvedena u Crkvu i tu zatvorena. Zatvoreni meštani ostali su u Hramu tokom čitave noći 26-27. novembra i do jutra su pevali duhovne pesme, tako da je sve više ličilo na proslavu kakvog velikog praznika, Božića ili Vaskrsa, a ne na okolnosti koje su trebale da nagoveste strašan rasplet.

Narednog jutra, 27. novembra, pre zločina, nemačko-hrvatske trupe obesile su ispred samog hrama izvesnu Mariju, meštanku, kao znak da demonski pir može da otpočne. Tek kasnije se saznalo da je odluka o likvidaciji doneta u noći 26. na 27. novembar, te da se do tada promišljalo da se najveći broj uhvaćenih pusti kućama.

Jedan deo Ležimiraca ubijen je rafalskim mecima unutar same Crkve, a drugi deo je izveden u crkvenu portu i tamo u nekoliko talasa postavljan ispred zidina svetinje i ubijan. Jednom broju zarobljenih, naređeno je da legnu na zemlju i pucano im je u leđa.

Po sećanju Pere Mošića, sve se dešavalo brzo i jezivo „kao oluja“. Ljudi su padali jedan na drugog kao pokošeni. Majke su zakukale, a deca privijena uz njihove skute zavriskala. Starci su nemo gledali u preteće cevi mitreljeza. Samrtni rafal, zatim nekoliko trenutaka grobne tišine i prasak pušaka. Nakon obavljenog posla, dželati postavljaju eksploziv unutar same crkve. Minirani toranj je pukao i obrušio se na ubijene ležimirske mučenike.

Kada se slegla prašina, jauci, pomešani sa pokušajima polu-živih ljudi da ispod ruševina izađu još uvek su se čuli. Meštanima je bilo zabranjeno da priđu, a ustašama, umesto za milost i pomoć, to je bio znak da nastave sa svojim zlom. Metkom i nožem ubijan je svako ko je pokazivao znake života. Na kraju, Nemci i Hrvati vešaju i Ružu Bujanović, kao znak da je sa likvidacijom završeno.

– A bilo je još živih, ranjenih. Preživela je jedna devojčica iz Grgurevaca. Delija Laušević, koja je bila sva izranjavana. Baba Danica Sremčić se sakrila u jarku za kreč i ostala živa da nam sve prepričava. Crkveni krst smo našli u mojoj avliji, a jabuka od krsta je odletela čak u sokače… sećao se Nikola Šević.

Među žrtvama bilo je i dosta dece, neka od njih bila su izranjavana na više mesta. Stenogramske beleške otkrivaju i slučaj jednog deteta, čije ime nije zabelešeno, koje se spasilo zahvaljujući činjenici da ge jedan meštanin, u trenutku streljanja zakrilio, pao preko njega i tako ga i mrtav zaštitio od zidina miniranog tornja.

Već narednog dana, 28. novembra, počelo se sa vađenjem tela ipod ruševina. Izmučeni mučenici volovskim zapregama iznošeni su na Veliku gradinu gde je seosko groblje.

– Mrtve smo nosili kolima Đorđe Živanović, Milan Mošić i ja, – dodaje deda Nikola.

Na unakaženim leševima, zajedno sa usirenom krvlju, slepio se i malter pa je bio teško prepoznati mrtve. Pored jedne žene iz Grgurevaca u zelenoj haljini, ležale su njene dve ćerke unakažene devojčice. Milicu Dačić nisu mogli prepoznati sve dok se neko nije setio da je ona uvek u nedrima nosila kesicu s novcem koji je delila prosjacima. Kesicu su našli. Bilo je u njoj nekoliko novčića… Sahranu je pratio prasak greda i crepa kuća u plamenu. Oko crkve i po ulicama su visli obešeni partizanski ranjenici.

Pošto su ostali bez Crkve, Ležimirci su, po sećanju deda Pere Mošića, uspeli da ispod ruševina izvade ikone i premeste ih u jednu obližnju kuću.

– To je raćeno tajno. Sve što su mogle, ustaše su razvukle. Čak su i zvona skinuli i odneli za Mađarsku. Ta „nova” Crkva, tajna, bila je u ovoj kući u kojoj ja sada živim. Tek mnogo posle rata, počelo se ponovo ići u Crkvu, mada je bilo ljudi koji prosto nisu hteli ili nisu mogli da u nju uđu. Mnogi koji su izgubili članove porodica, pogotovo roditelji koji su ostali bez dece, umesto lagodnosti, u Crkvi su osećali teskobu. Tako se dešavalo da su umesto u hramu stajali ispred njega, dok na kraju prosto nisu prestali da dolaze, zaključuje deda Pera.

 Materijalna šteta na crkvi je bila ogromna. Zvonik je porušen do nivoa slepih arkada na brodu crkve. Srušen je i originalan krov iznad naosa, zajedno sa zidanim svodom i galerijom, a u požaru koji je izazvan namernim paljenjem miniranog objekta, od strane nemačkih vojnika i ustaša, stradali su zidno slikarstvo, ikonostas i kompletan mobilijar. Glavni krivci za masakr i razaranje bili su Antun Bauer, komandant Hipo-policije iz Rume, tenkovski major Meurl, i njegov posilni, zemunski Hrvat Ivan Korodić.

Spisak Svetih Ležimirskih Mučenika

Andrijević (Savo) Vukosava, rođena 1876.

Babić (Teodor) Ljubomir, opštinski pisar, rođen 1879.

Bobadik (Janko) Petar, rođen 1853.

Bobadik (Steva) Ana, rođena 1883.

Bujinović (Jovan) Ruža, rođena 1883 (negde 1880).

Vlaškalić (Svetozar) Dušanka, rođena 1903.

Vozarević (Uroš) Đoka, rođen 1891.

Gršić (Jovan) Milica, rođena 1884.

10. Gršić Julijana – Juca.

Dačić (Jovan) Milica rođena 1867.

Damnjanov (Mladen) Vidosava, rođena 1885,

Dodić (negde piše Dedić) Anđa, rođena 1913, ubijena 1943

Dodić (negde piše Dedić) (Stojan) Mara, rođena 1933.

Dodić (negde piše Dedić) (Stojan) Ilija, rođen 1937.

Dodić (negde piše Dedić) (Stojan) Marko, rođen 1940.

Dragojlović Branka, supruga Mitrova ubijena 1943.

Zelenković (Pavle) Slavko, rođen 1881. (negde 1878).

Zelenković (Miloš) Julijana – Juca, rođena 1882. (negde 1880).

20. Jakovljević (Ljubomir) Sofija – Stana, rođena 1886, (negde 1884).

Jelenić (Teodor) Marija, rođena 1904.

Jelenić Marija – „Vrabac“, rođena 1898.

Jelenić (Stevan) Marija, baba-Mara, rođena 1865.

Jelenić (Jovan) Sofija – Soka, rođena 1923.

Jelenić (Jovan) Jelena – Lela, rođena 1921.

Karlica Saveta, rođena 1880.

Kelić (Đoka) Vasilije, rođen 1941.

Kelić (Đoka) Živko, rođen 1934.

Kelić Đoka, rođen 1910.

30. Kelić Živana, rođena 1935.

Kličarić (Rade) Ljubomir, rođen 1875. (negde 1871).

Kličarić (Miloš) Toma, rođen 1867.

Kličarić (Radovan) Tomo, rođen 1877.

Kličarić (Sava) Rada, rođen 1897.

Laušević Jelisaveta (iz Grgurevaca)
Laušević (Dušan) Stevan (iz Grgurevaca), rođen 1935..
Laušević (Dušan) Đurđica (iz Grgurevaca).
Laušević Dušan (iz Grgurevaca).
Laušević Jovana (iz Grgurevaca).

40. Laušević Nikola (iz Grgurevaca)
Laušević Svetislav (iz Grgurevaca).
Laušević (Stevan) Stana (iz Grgurevaca), rođena 1908, ubijena.

Laušević Branko (iz Grgurevaca).

Mijalčić Katica, rođena 1873.

Mašić (Georgije) Jovan, rođen 1867.

Marić (Miloš) Ljubomir, rođen 1865.

Marić Rada.

Marić Jova.

Mitrić (Pera) Jovan, rođen 1891.

50. Ostojić (Petar) Svetozar – Cveja, rođen 1869.

Obradović (Stojan) Mara, rođena 1933.

Panić (Georgije) Jovan – Joca, rođen 1871.

Popović (Stanko) Katica, rođena 1926.

Popović (Stanko) Milica, rođena 1933.

Prnjavorac (Miloš) Anka,  rođena 1927.

Panić (Georgije) Jovica – Jovan, rođen rođen 1871.

60. Radojčić Saveta

Radojčić (Vasilija) Steva, rođen 1902.

Radojčić (Živan) Ljubica – Ljuba, rođena 1893.

Radojčić (Pera) Ljuba, rođena 1903.

Radojčić (Vasilije) Marko, rođen 1900.

Silvestrović (Pavle) Simeon – Sima, rođen 1862.

Silvestrović (Stojan) Sofija – Soka, rođena 1865.

Simin (Savo) Danica (iz Grgurevaca), rođena 1939.
Simin (Savo) Žarko (iz Grgurevaca), rođen 1941.
Simin (Stevan) Dragica, (iz Grgurevaca), rođena 1915.

70. Sretić (Jovan) Katica, rođena 1866

Simić Mileva – Lela, ubijena 1943, u crkvi sa svoje dve kćeri.

Stanković (Luka) Todor – Toša, rođen 1872.

Stanković (Pera) Đoka, rođen 1895.

Stanišić (Jovan) Svetislav, rođen 1891

Stanišić (Vasa) Jovan, rođen 1870.

Stanišić (Vasa) Jovan, rođen 1870.

Stanojčić (Miloš) Mladen, rođen 1874.

Simičić (Voja) Kata, rođena 1877.

80. Sičić  (Mirko) Ranko, rođen 1879.

Tošić (Tanasije) Marija, rođena 1868.

Đirić (Teodor) Milenko (negde Milanko), rođen 1875.

86. Šević (Milan) Katica, rođena 1880, ubijena 1943.

Vezane vesti:

Stevo Lapčević: Hrvatsko satiranje pravoslavlja na prostoru Sremske Mitrovice

Ljubiša Šulaja: Stradalnici naš najbolji putokaz

Sremska Mitrovica: Obeležavanje osam decenija od Aprilskog rata i osnivanja NDH

Zločini domaćih ŠVABA i USTAŠA nad sremskim SRBIMA