Стево Лапчевић: НЕКОЛИКО РЕДАКА О МИТРОВЧАНИМА УБИЈЕНИМ У ЈАДОВНУ

Ове године, Сремска Митровица и Музеј Срема обележиће 82 године од страдања Срба Срема у лето 1942, страдања чије је ђурђевданско одвођење најистакнутијих националних радника у Јадовно било само увертира.

Након што је 10. априла 1941. проглашена НДХ, а након што је три дана касније у Сремкој Митровици формирана нова власт на чијем челу ће се, уз неколицину предратних заклетих усташа наћи и комплетно руководство предратног ХСС-а (предвођени адвокатом др Петром Гвоздићем), почело се са формирањем усташке организације.

Врло брзо, град на Сави добио је свој усташки Табор и Логор, као и своју 16. Усташку (припремну) бојну.

Из свих јавних служби протерују се Срби, забрањује се употреба ћирилице, укидају се сви српски називи улица (Митровица добија улице и тргове Анте Павелића, Адолфа Хитлера, Хермана Геринга, Хорст Весела…), Српска Правослвана Црква постаје најпре „Грко-источна“, а потом и „Хрватска православна црква“, да би најпосле и сам град који се нашао у саставу Велике жупе „Вука“ променио име из „сремске“ у „хрватску“ Митровицу.

У таквим околностима, нове власти почеле су са хапшењима Срба. Први су се на мети нашли истакнути национални радници, чланови националних југословенских организација, попут Сокола и Јадранске страже, као и истакнуте политичке личности, махом чланови Пашићеве Народне радикалне странке, односно свих радикалских организација које су настајале временом, а услед бројних деоба унутар НРС.

Прво веће хапшење спроведено је у мају 1941, када је ухапшено 28 истакнутих Срба од којих је највећи део отпослат за Винковце, а одатле за Копривницу и Јадовно где су били убијани. Управо у Винковцима, ови страдалници по први пут ће се упознати са истакнутим Павелићевим сарадником и блиским пријатељем, Виктором Томићем који ће их ислеђивати и мучити, а који ће годину дана касније у Срему спровести велику акцију у којој ће смрт наћи више од седам хиљада родољуба, махом Срба.

Као југословенски и српски националистима, међу ухапшеницима нашао се Баћановић, Тоше, Наум (рођен у Чортановцима 1892, градски чиновник). Наум је био глумац-аматер и бавио се сликарством. Из своје куће изведен је петог маја и неколико дана касније бачен у једну од јама на Велебиту. Ухапшен је био и Бачковић Марка, Петар (рођен у Сремској Митровици, 1904. Године, трговац).

Као националста, отеран је у Копринвицу, а одатле за Јадовно, где је лишен живота. У Сремској Митровици слобио је за изразот родољуба, чему сведочи и чињеница да је увек био спреман да за рачун своје љубави према Јуславији уради све што је потребно.

Следећи који се нашао на списку усташа и постао један од првих митровачких страдалника био је и Бизумић, Петра, Лазар (рођен у Нерадину 1894. Србин, градски чиновник). У затвору је, као истакнути родољуб, тучен и мучен. Спроведен је с групом сапатника у Копривницу, а одатле у Јадовно, где је лишен на свиреп начин живота.

Пре постављења за службеника Градског поверенства, био је трговац и као такав спадао је међу оне који су се радо одазивали на сваоку родољубиву сарадњу, а поред тога био је и брижан старешина своје породице.

Адвокат Видић, Младена, Јеврем др – Јеша (рођен у Шуљму 1894. Србин, адвокат и јавни бележник), ухапшен је због тога што је био један од оснивача Српског културног клуба, ватрени радикал и члан митровачког Сокола, борац за југословенску идеју и српско национално право у Срему, те се као такав у више наврата лично замерио др Петру Гвоздићу. У једном мандату био је и народни посланик НРС.

Воркапић, Петра Милан (рођен у Бановцима, Срез земунски, 1883. Србин, градски благајик, био је такође ухапшен и убијен касније у Јадовну, баш као и Вукашиновић, Станислава, Недељко, (рођен у Шашинцима, 1902. Србин, чувар у Казненом заводу), који је био претња усташама због свог изразитог патриотског расположења.

И он је ухапшен петог маја и касније убијен у Јадовну.

Одмах у почетку, у првом месецу окупације, петог маја 1941. године ухапшен је од стране усташке полиције и Живановић, Радослава Сава (рођен у Сремској Митровици, 1898. Градски чиновник). Спадао је у ону генерацију митровачких синова, који су у овом раздобљу увек у свакој прилици изразито поступали. У млађим данима, био је истакнут као добар Соко. Његове кћери, Иконија и Даница, ступиле су да свете мученичко страдање и смрт свога оца у НОВ. Отишле су крадом у Босну, у партизанске редове, тамо се храбро бориле и обадве погинуле. Даница је погинула у Трнави, а Иконија у Тузли.

Јанковић, Николе, Лазар (рођен у Добринцима 1904. Србин, лицедерски помоћник) ухапшен је седмог маја и као млад, предузетан човек који се бавио свињогојством, а при томе био и ватрени националиста, отпремљен је и убијен у Јадовну.

Лабаш, Илије, Стеван (рођен у Сремској Митровици, 1913, железнички радник) ухапшен је баш за Ђурђевдан од стране специјалне загребачке полиције која је тих дана боравила у Митровици, отеран у Копринцицу, одатле у Јадовно из којег се није вратио.

Међу убијеним родољубима био је и Малетић, Ђорђа, Светислав, (рођен у Шиду, 1905, официр и градски чиновник). Светислав је био активан у цивилној служби. Био је члан Сокола. Као националиста и истакнути јавни радник, страшно је мучен на свом путу до Јадовна, где је такође после тешких мука убијен. Био је много вољен у митровачком грађанству и истакнут као ватрени родољуб.

Моргенштерн Петар (рођен у Чалми, 1897. Јеврејин, трговац) ухапшен је само зато што је био припадник јеврејског народа. Био је предузимљив и активан у бројним јеврејским и југословенским организацијама.

Петаковић Милан (рођен у Гргуревцима, 1891. Србин, трговац), још једна је жртва Јадовна. Био је спретан и предузатан, па је у годинама пред рат успео да се од шегрта развије у трговца, са властитом радњом. У Првом светском рату био је добровољац и као такав сматран је за родољуба, каквог усташе нису могле гледати. За народне потребе, био је дарежљив, увек готово да их према својим средствима и могућностима задовољи.

И мада није стигао са транспортом до Јадовна, ка коме је био упућен, и стражар Казненог завода Поповић Душан (рођен у Узвећу, 1905) може се са пуним правом сматрати жртвом овог логора. Наиме, као националиста који је имао изразито негативан став према усташама, Поповић је ухапшен почетком маја 1941. Са групом родољуба упућен је ка Копривници. Оптужен да је у затвору био лоше расположен према заточеним усташама, а посебно према усташком прваку Стипи Јавору, тешко је злостављан најпре у Митровици, а потом у Винковцима. Немогавши да поднесе нанети бол, обесио се у вагону, на путу за Копривницу.

Учитељ, национални радник, Соко, Рашић, Дане, Димитрије (рођен у Окучанима, 1888, школски надзорник) још једна је митровачка жртва Јадовна. Свршио је родољубиву Учитељску школу у Пакрацу. Био је учитељ у Костајници и Сремској Митровици и активни Соко током живота. Положио је испит за наставника Грађанских школа и као такав служио је у Старој Паланци, а после тога као школски надзорник у Бачкој Тополи, Новој Градишки и напослетку у Митровици, где га је усташки тероро захватио.

Био је велики националиста на линији братства и јединства. Издавао је лист за омладину „Соколски гласник“. За време Првог светског рата, био је интерниран у Араду као учитељ митровачки, али се вратио жив и здрав, дочим је овог другог светског рата изгубио свој живот за части славу своје љубљене Југославије, коју је много и неизмерно волео и љубио.

Шкргић Милан (Студент и новинар), још једна је жртва Јадовна. Био је син сиромашног малог финансиског службеника. Мучно је пролазио кроз свој млади живот. Матурирао је у Сремској Митровици и после матуре уписао се на филозофски факултет у Београду. Као студент бавио се новинарством. Био је дописник и сарадник „Политике“ и „Правде“, а у Митровици је имао свој недељни лист „Срем“.

            Као уредник листа „Срем“, осуђивао је рад доктора Гвоздића и као политичара, а и као адвоката. По окупацији одмах оног дана био је жртва освете др Гвоздића. Одмах га је дао ухапсити. Суд га је био пустио, али је по том опет био ухапшен, па и тога пута био је пуштен, те чим је изашао и из тога затвора, пре намере да се склони и по трећи пут је ухапшен 5. маја 1941. У затвору био је страховито мрцварен и претучен, да је једва могао да хода. Отеран је у Копривницу, а оданде у Јадовно, где је убијен и бачен у провалију.

На фотографијама су: Јеврем Видић, Воркапић Милан, Вукашиновић Недељко, Душан Поповић, Светислав Малетић, Димитрије Рашић и Милан Шкргић.

Аутор: Стево Лапчевић, Музеј Срема

Од истог аутора:

Стево Лапчевић: Хрватско сатирање православља на простору …

Стево Лапчевић: Јеврем Видић, човек чија је смрт довела …

Сремска Митровица: Откривена спомен плоча Јеврему Видићу …