Stevo Lapčević: Hrvatsko satiranje pravoslavlja na prostoru Sremske Mitrovice

Naročito je važno istaći primer stradanja šišatovačkog igumana Svetog Rafaila Momčilovića i ležimirskih mučenika, stradalih u Crkvi i Porti od strane ustaša.

Opšte razmatranje: Srem, najstradalije područje Srbije

U godini kada se obeleževa 78 godina od okončanja Drugog svetskog rata, stiče se utisak, jedinstvene interpretacije događanja koji su počev od 1939. do 1945. potresli Evropu i Svet više nema. Na talasima razilaženja velikih pobednika, oličenih u zapadnom svetu i Rusije, sve je učestalije iskrivljeno tumačenje istorije od strane „malih“ država, među kojima, evidentno je, prednjače one koje su tokom Drugog rata bile na stranama poraženih. Ovakva praksa vremenom je evoluirala, pa se od postavljanja pitanja u vezi odgovornosti za rat, ko je prvi ušao u Berlin, Aušvic, ko je i zašto tražio bombardovanje Drezdena, došlo do negiranja Holokausta i posledično genocida koji su nad pripadnicima nejevrejskih naroda sprovodile nacističke sluge.

I mada se tu radi o sasvim logičkom sledu stvari, razloga za ovakvu pojavu ima mnogo i neretko su isprepletani. Oni se kreću od geopolitičkih (slučaj velikih sila i njihovih saveznika na područjima dodirivanja sa „neprijateljima“, slučaj Baltik), istorijskih (ovde pre svega mislimo na Poljsku i njeno specifično i traumatično iskustvo Drugog svetskog rata i delimično Finsku), do identitetskih, koji su najočitiji na primeru Hrvatske i Ukrajine koje upravo u onim elementima koji su bili najsuprotstavljeniji narodima od kojih traže etničko, kulutrno i političko odvajanje, pronalaze sopstvena ishodišta. U hrvatskom slučaju to je starčevićansko pravaštvo, zaključno sa ustaškim pokretom, dok je u slučaju Ukrajinaca to unijatski pokret, koji u sebe uključuje i delovanje Semena Petljure i kasnije Stepana Bandere.

Na ruku ovim tendencijama, barem kada govorimo o Srbiji i hrvatskom revizionizmu, ide i nikada do kraja utvrđena prava priroda zločina koji je nad srpskim narodom sprovela „Nezavisna država Hrvatska“. Komunističko insistiranje na „bratstvu i jedinstvu“, praćeno potrebom da se gotovo svi postradali civili predstave bilo kao komunisti, bilo kao njihovi pomagači (a da se čak i u tim okolnostima negira njihov nacionalni, srpski, identitet), ostavilo je za sobom samo negativne posledice. Tako, danas, kompletnih popisa žrtava ustaškog genocida nema ni u Sremu. Činjenica da niko do sada nije publikovao imena i prezimena onih koji su od 1941. do 1945. stradavali od hrvatske kame i puške, od stradalnika i mučenika načinila je brojke oko kojih se i danas lome koplja.

O stradanju Srema pod ustaškom okupacijom srpska javnost malo zna. Svako sećanje na NDH i ustaški genocid u svesti većine Srba vezuje se za područje Hercegovine, Podrinja, Krajine, ali ne i za prostor koji se naslanja kako na Beograd, tako i na Novi Sad iako statistika pokazuje da je upravo Srem bio „najteže pogođena oblast Srbije u Drugom svetskom ratu, što je posledica okupacije od strane Hrvata.“[1]

Tokom ratnih godina, Srbi su, u skladu sa pravaškom hrvatskom politikom stavljeni van svih zakona, uništavano je njihovo kultrno nasleđe, razarane osnove identiteta (vera i pismo) i na kraju, satirani su i fizički. Uz njih, hrvatske vlasti vodile su i aktivnu politiku likvidacije Roma i Jevreja koji su, za razliku od većinskih Srba, koji su uz to pružali veći otpor, postradali znatno više (Romi) ili su pak u potpunosti istrebljeni (Jevreji).

Ako bismo stradanje Sremaca od Hrvata i Nemaca raščlanili po opštinama, mogli bismo videti da najviše stradalih u borbi beleže Pećinci, Surčin, Irig, Stara Pazova i Inđija. U direktnom ustaškom i nemačkom teroru, najviše žrtava dali su Beočin, Sremska Mitrovica i Petrovaradin, dok je po logorima najviše stradavalo stanovništvo Šida, Sremskih Karlovaca, Zemuna i Rume.[2]

Kada govorimo o stradanju Sremaca u hrvatskim logorima, najveće stratište je, svakako, bilo Jasenovac, gde je života lišeno 21 posto svih likvidiranih. Za njim sledi Stara Gradiška i Dudik kraj Vukovara koji je bio centar Velike župa Vuka pod koju je potpadao Srem.[3]

Velika župa „Vuka“: Od Viktora Tomića do Žitnog cveta

Poraz Vojske Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu i nemačka okupacija koja je za njim usledila, iz korena su promenili položaj u kojem se našlo srpsko stanovništvo Srema. Voljom Nemačke, prostor od Vukovara do Zemuna koji je u banovninskom sistemu bio najpre podeljen na Savsku i Dunavsku Banovinu, a potom bio i deo Banovine Hrvatske, pripao je Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Od tada, pa sve do 1945. Srem je bio deo Velike župe „Vuka“, sa središtem u Vukovaru[4]. Na njenom čelu nalazio se domaći Švaba Jakob Eliker[5], tu postavljen direktno od Anta Pavelića. Zbog stalnih oružanih sukoba sa partizanima, kao i usled činjenice da je na prostoru ove Župe otvoren Sremski front, Zagreb je 1944. suspendovao civilnu župsku vlast i uvedeo vojnu upravu. Iste godine, u kotare velike župe „Vuka“ pridodata je i Županja.

Prema popisu iz 1931. godine, većinu stanovništva na prostoru buduće župe „Vuka“ činili su Srbi sa 210.700 stanovnika ili 47.97 posto, dok je Hrvata bilo upola manje 117.900, odnosno 26.84 posto. Za njima slede Nemci sa 68.700 stanovnika, odnosno 15.64 posto, te Mađari kojih je bilo 21.300, odnosno 4.85 posto, bilo je 15.300 Slovaka, što u ukupnom udelu čini 3.48 posto stanovništva, dok su ostatak činili Rusi, Ukrajinci, Romi, Jevreji i drugi[6].

U ukupnom zbiru, pravoslavnih je po poslednjem predratnom popisu bilo 190.949, dok je rimokatolika bilo 113.348. Posmatrano po kotarevima, raspored je bio sledeći: Vinkovci 34.825 stanovnika, od čega: pravoslavni 4.727, rimokatolici 27.034; Ilok 29.859 stanovnika, od čega: pravoslavnih 12.958, rimokatolika 11.674; Irig 26.912 stanovnika, od čega: pravoslavnih 19.461, rimokatolika 6.768; Ruma 57.645 stanovnika, od čega: prvoslavnih 32.568, rimokatolika 24.019; Sremski Karlovci 5.584 stanovnika, od čega: pravoslavnih 3.210, rimokatolika 2.304; Sremska Mitrovica 33.051 stanovnika, od čega: pravoslavnih 28.823, rimokatolika 3.439; Stara Pazova 51.686 stanovnika, od čega: praavoslavnih 27.903, rimokatolika 7.598; Šid 34.353 stanovnika, od čega: pravoslavnih 15.574, rimokatolika 14.211; Zemun 35.458 stanovnika, od čega: pravoslavnih 27.714, rimokatolika 1.679; Vukovar 36474 stanovnika, od čega: pravoslavnih 18.011, rimokatolika 14.622.[7]

Za Sremsku Mitrovicu, „Aprilski rat“ počeo je osmog aprila, kada je nemački bombarder-obrušivač JU-87, poznatiji kao „Štuka“, prosuo svoj smrtonosni teret u nadi da će pogoditi Železničku stanicu. „Dve bombe su pale, u Železničku ulicu kod čardaka Toše Jovanovića Isajlova, a druga prekoputa, koja je srušila kuću Save Radojevića.“[8]

U toku noći, istog dana, u grad stižu „delovi Treće konjičke divizije Prve jugoslovenske armije. U Velikim Radincima su se nalazili Štab 3. konjičke divizije, Štab 3. konjičke brigade, eskadron za vezu, pinoirski eskadron, 3. mehanizovani divizion, autovod. U Čalmi je bio 3. biciklistički bataljon, hemijski vod i vozarska četa. Do Ležimira i Grgurevaca stigao je zamoren 3. divizion artiljerije, s konjskom vučom, koji se teško kretao zbog slabe stočne vuče. Od oficira sa pomoćnog aerodroma VI vazduhoplovne grupe u Velikim Radincima, zamoreni vojnici i oficiri su saznali da su Nemci već zauzeli Kumanovo, Skoplje i Solun.“[9]

Već narednog dana i noći, „završeno je prikupljanje Prve jugoslovenske armije u Sremu. Treća konjička divizija je raspoređena na teritoriji mitrovačkog sreza. Centar okupljanja bili su Veliki Radinci i furškogorska sela. Kod svih nemotorizovanih delova 3. konjičke divizije, osećala se jaka zamorenost stoke. Komandantu odreda kod Erdevika (pešadijski puk i haubički bataljon iz Somborskog odreda) izdato je naređenje da se tokom iduće noći prebace preko pontonskog mosta kod Sremske Mitrovice i da obrazuju ‘Mitrovački odred’ sa zadatkom zaštite prolaza preko Save kod Mitrovice. Po prelasku da unište pontonski most, koristeći za to pontonski bataljon, koji se tamo nalazio i koji ulazi u sastav njihovog odreda.“[10]

U takvim okolnostima, Komandant grada i okruga Vojislav Marković popušta sa živcima i nakon kraćeg razgovora sa čelnicima grada odlazi na noge advokatu dr Petru Gvozdiću, jednom od retkih predratnih zakletih ustaša u Sremskoj Mitrovici i nezvanično mu u ruke predaje vlast nad gradom. „Po kazivanju nekih učesnika u događaju, Gvozdić je okupljenima u Vojnom okrugu rekao da ima vezu sa Kvaternikom u Zagrebu“[11] te da je i on iz svog zagrebačkog stana potvrdio da se Mitrovica stavlja na raspolaganje ustaškom povereniku i tako i formalno priključuje Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Neposredno pošto je Gvozdić i formalno preuzeo upravu u svoje ruke, izvešane su bele zastave, a pukovnik Marković vlast nad vojnom upravom predaje Hrvatu Ivanu Klišaniću. Već 12. aprila, Gvozdić je na čelu Glavnog ustaškog stana u Mitrovici. Prvi gradonačelnik sada već „Hrvatske Mitrovice“, bio je advokat dr Ivan Lončarić. Njega je na tom mestu nasledio Franjo Brindl[12].

Dok je vlast lagano predavana u ruke Hrvatima-ustašama, na „Rumskoj malti“, tačnije na ulazu u grad iz pravca Beograda, Rume i Mačve, došlo je do okršaja između jugoslovenskih vojnika, ili bolje rečeno, svojevrsne mešavine ostatataka vojnih i policijskih (žandarmerijskih) jedinica i nadolazećih Nemaca i ustaša. U prvim danima NDH-a, ginu žandarm Srbobran Bucalo i izvesni Antunović[13], vojnik-mitraljezac, Bunjevac-dobrovoljac, iz sastava 51. pešadijskog puka, koji je delovao u sastavu Sedme pešadijske „Potiske“ divizije, mobilisane sa prostora Sombora i Subotice. Dok Antunović gine za svojim mitraljezom i biva na brzinu sahranjen na starom rimokatoličkom groblju u Sremskoj Mitrovici,[14] Bucalo gine dočekujući samoinicijativno ustaše na savskom mostu. U to vreme, u Vukovaru ustaški elementi prekidaju telefonski saobraćaj, „dok jedan penzionisani bivši austrijski oficir ustrojava žandarmeriju i preuzima komandu nad gradom Vukovarom.“[15] Osveta poraženih austro-ugarskih elemenata i ideje, bila je na pragu.

Borbe u Sremskoj Mitrovici trajale su do rane zore 12. aparila. „Tog jutra, mrtvi jugoslovenski vojnici ležali su na keju. Nemci su ih pobacali u kapije kuća kraj Save, ležali su i u parku i kod Rumske malte. Na sve strane bilo je razbacano oružje i vojnička oprema. Na praznom prostoru od Krsta do Zanatlijske ulice sve do Dakine kafane, videli su se ostaci naoružanja jugoslovenske vojske, nekoliko zapaljenih kamiona, napušteni mitraljezi, topovi bez zavrtača, rasuta municija, delovi mitraljeza. Na radnjama porazbijani izlozi, roba odneta od Nemaca ili domaćih pljačkaša.“[16] Na kraju „Aprilskog rata“, u ropstvo i logore kod Berlina, Dortmunda, Esena, Forbaha, Liburga… oterano je oko 75 Mitrovčana, branilaca Jugoslavije.[17]

U grad, Nemci su ušli uz pozdrave i hvalospeve koje su im upućivali domaći Nemci i Hrvati, ili bolje rečeno, većinski deo Nemaca i Hrvata koji je okupatore dočekao kao oslobodioce. „Naoružane bande domaćih izdajnika, pristupili su jugoslovenskim oficirima, podoficirima i vojnicima, oduzimali im oružje, kidali epolete, vojničke znakove i ambleme, dok su negde tako razoružane odvodili i zatvarali u policijske zatvore.“[18]

Sva važnija mesta u gradu bila su izlepljena obaveštenjima o proglašenju NDH, a „župnik dr Franjo Rački održao je u katoličkoj crkvi svečano bogosluženje, pozdravljajući pobedu nemačkog oružja i osnivanje ustaške države.“[19] Srbima je po ulicama javno prećeno „da će ih sve poubijati kao pse i poklati kao svinje.“[20]

Vrlo brzo po uspostavljanju novih vlasti, zaživeo je u gradu ustaški aparat koji je svoja uporišta nalazio u birokratskom sistemu i duhu nekadašnje bečke carevine. Uspostava nemačko-hrvatske (ustaške) vlasti u Sremskoj Mitrovici delovala je kao osveta za novembar 1918. kada su srpske trupe ušle u Srem i omogućile njegovo ujedinjenje sa Srbijom.

„Povampirene su institucije i rečnik iz doba Austro-Ugarske; opštine su postale općinska poglavarstva, sresko načelstvo kotarska oblast, žandarmerijske stanice oružničke postaje. Policija se zvala redarstvo, a žandarmerija oružništvo, pa su oni najpre počeli da funkcionišu.“[21]

U pogledu vojnih formacija, u gradu su se tada nalazili Štab 750. puka 718. nemačke divizije, 2. bataljon 750. puka, jedna baterija 1. dviziona 668. artiljerijskog puka, 6. četa 2. bataljona 6. pešačkog domobranskog puka, 2. ustaški bataljon 1. puka, jake snage žandarmerije i Vojni okrug. Komandant grada bio je Johan Sondermajer, a glavna zgrada komande nemačke vojske smeštena je najpre u Vojnom okrugu, pa u kući Ćire Milekića na Žitnom trgu i na kraju u Srpskom domu. U zgradi „Sokolskog doma“ u današnjoj Masarikovoj, bio je smešten „Kulturbund“ koji je vodio evangelistički sveštenik Julijus Šorling koji je iz Nemačke u Mitrovicu na službovanje došao neposreno pred početak rata.[22]

Domobrani su smešteni u kasarni jugoslovenske vojske, na prostoru današnje „Carske palate“, dok su ustaše bile razmeštene po mitrovačkim školama. Gro njih boravio je u „Domu omladine“ (nekada „Hrvatski dom“).[23] U isto vreme „u kući zlikovca Petra Gvozdića, tadašnjeg advokata“, biće upriličen sastanak ustaškog gradskog elementa. „Na tome sastanku, njegovim učesnicima se određuju uloge i funkcije koje su ovi odmah preuzeli i od tada ih počeli vršiti.“[24] Slično je bilo i u susednoj Rumi, u koju je, kraj nemačkih oružanih snaga, na motociklu, ušao i rumski Švaba Pinter Štefan, do rata vlasnik tamošnjeg „autobuskog preduzeća“[25].

Zvanično, državna vlast na teritoriji NDH uspostavljena je krajem aprila 1941. i to „Odredbom o uskladbi reda ustaške organizacije sa državnim vlastima“ koju je izdao glavni ustaški stan. Tako je čitava uprava „poverena ustaškom pokretu, kome je stavljeno u zadatak da to provede preko ‘ustaških poverenika’ u smislu ustaških načela i ustaškog ustava ‘brinući se pri tome’ da u ‘Hrvatskoj državi uvjek i svugdje vlada samo hrvatski narod te da on bude potpuni gospodar svih stvarnih i duhovnih dobara u svojoj zemlji’.“[26]

Nastojeći da u potpunosti opravdaju ukazano im poverenje, ali i obaveze preuzete „Odredbom“, mitrovačke ustaše počele su da vrše pritisak na srpsko stanovništvo. Teror i zlostavljanje Srba, Jevreja i Roma koji su stavljeni van svih zakona, bilo je svakodnevan i ono što je tih dana i godina proživljavala Mitrovica, proživeo je, na žalost, čitav Srem. Pljačke, vređanja, premlaćivanja, pertnje, zatočeništva i kasnije likvidacije, postali su srpska svakodnevnica u „Hrvatskoj Mitrovici“.

„Nastupili su dani strahota i tragedije. Postalo je jasno i očigledno da se išlo na uništavanje Srba. Prosto se nije dala shvatiti takva promena kod ljudi. Mučilo se na razne načine: pretresima, oduzimanjem dragocenosti, raznim naredbama i oglasima – uvek na štetu većine naroda.“[27]

U zapadnom Sremu, „opštinske vlasti naređivale su Srbima da kuluče i rade teške poslove, voze drva i popravljaju ceste dok su ih ustaše često globile i otimale im kako novac tako i druge stvari od vrednosti. Gotovo svakodnevno dolazile su ustaše u pojedina sela i na razne načine terorisali tamošnje stanovništvo, koje se sklanjalo, čim bi čulo zujanje motora ili kamiona i bežalo u polje ili se skrivalo. Krstareći po selu, gledale bi ustaše da li će koga naći na ulici i takve bi odmah zlostavljali. Ni pogled sa prozora na ulicu nisu dozvoljavali.“[28]

Iz sremskih gradova proteruje se ćirilica[29], pa „Hrvatski list“ iz Osijeka sa zadovoljstvom donosi dopis „Mitrovica bez ćirilice“[30] dok neki od najlepših i najpoznatijih delova Mitrovice, dobijaju nove nazive, sve u čast novih vlasti i njihovog poretka. Tako, Žitni trg postaje Trg Adolfa Hitlera, Trg Svetog Stefana i Trg Ćire Milekića postaju Trg Ante Pavelića, Stari šor postaje Ulica Hermana Geringa. Svoje ulice dobili su tih dana i Gebels, ali i Ante Starčević. Kuriozitet je da je u Mitrovici ulicu imao i Horst Vesel, heroj nacističke partije iz perioda borbe za vlast.[31] Kako ne bi ostali bez dokaza lojalnosti, rimokatolički i grko-katolički sveštenici služili su svakog 20. aprila, na Hitlerov rođendan, posebne svečane mise, u njegovo zdravlje.

U takvoj atmosferi, „ustaše su prišle obrazovanju svog mesnog rukovodstva u gradu – tabora, i sreskog centra – logora.“[32] Jednom uspostavljeni, tabor i logor samo su dodatno pojačali teror nad Srbima. Zaduženi za red unutar samog grada, ovi organi su odlučivali o životu i smrti, o pravu na stanovanje u sopstvenim domovima, pozivali na odmazdu i proterivanje, pa tako Marko Lemešić, ustaški poverenik za istočnu Slavoniju potpisuje plakat po kojem svi Srbi naseljeni u Sremu posle 1918. moraju da napuste NDH.[33] Među uglednim solunskim ratnicima koji su bili prinuđeni da napuste Mitrovicu bio je heroj Milan Gačić, nosilac svih najviših odlikovanja Srpske vojske, te Dana Simovljević, udovica solunskog ratnika, dobrovoljca-oficira[34] i drugi.

Zajedno sa Srbima, od prvih dana „Hrvatske Mitrovice“, stradavali su i Jevreji. U pljački i likvidacijama nestajale su čitave porodice, a među prvima familije Ace Rozemberga, Fanike Gartner, Samuila Huberta, Josipa Flajšmana, Ignaca Frankfurtera i drugih. Ako nisu ubijani na licu mesta, mitrovački Jevreji gonjeni su u Jasenovac, Dahau i Aušvic. Ostalo je u usmenom predanju i to da je, prilikom sprovođenja kroz grad, do Železničke stanice i dalje u logor, stari i ugledni trgovac Josip Flajšman „brisao suze i svakom se poznatom građaninu lepo javio“[35] uz nakon i blago podignuti polu-cilindar.[36]

Anti-jevrejska politika novih hrvatsko-nemačkih vlasti u gradu, doživela je svoj vrhunac u maju mesecu 1941. rušenjem Sinagoge koja je bila smeštena preko puta Gimnazije. U rušenju su pored domaćih Hrvata učestvovali i Srbi-robijaši. „Od hrama su preostali uzvišeni temelji, a rabinov stan korišćen je kasnije za ustaške izbeglice iz Bosne.“[37]

Među prvim uhapšenicima, uglednijim i javnosti poznatijim Srbima, bio je Milan Škrgić, urednik lista „Srem“ koji je stradao zbog pisanja o korupcionaškim poslovima dr Grozdića u godinama koje su prethodile ratu. Stradao je i advokat dr Jevrem Vidić, zatim Milan Bacanović, gradski činovnik, Sreta Bibić, trgovac, Lazar Bizumić, činovnik, dr Lazar Rašović, advokat, Dimitrije Rašić, školski nadzornik, Milan Vorkapić, činovnik, Boško Novaković, profesor i mnogi drugi viđeniji ljudi.[38]

Svi oni bili su hapšeni iz dva razloga, od kojih je potencijalni uticaj na srpsko stanovništvo bio možda i manje važan od činjenice da su nad svojim zarobljenima nove hrvatske vlasti sprovodile i lične osvete. U tom smislu, značajan je slučaj Srete Bibića, trgovca, koji je ubijen batinanjem. „Njega je strahovito mrzeo šef policije Ferda Knez, jer je Sreta svojevremeno uputio protest ministru pravde, kada je Knez vraćen u službu posle odležanog zatvora, zbog antidržavnog istupa pa još i na isto mesto. Sreta ga je tada opisao kao velikog frankovca, što je i bio ovaj odani Gvozdićev pristalica.“[39]

Već 18. jula 1941. i u Sremskoj Mitrovici prestala je da postoji Srpska Pravoslavna Crkva. Njeno ime je suspendovano, a u dokumentima i javnosti pojavljuje se „Grčko-istočna Crkva“, odnosno „vernici grčko-istočne“ vere[40]. „Negiran je i naziv ‘Srbin’ i ‘srpsko’. Svi su Srbi morali biti Hrvati bez obzira na veru. Tako se već sedmog jula u „Hrvatskom listu“ između ostalog moglo pročitati i to da „u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nema srpskog naroda, nema tzv. pravoslavne crkve… U Hrvatskoj ne može biti Srba i pravoslavlja, a Hrvati će se pobrinuti da se to čim prije ispuni.“[41]

Jedan od načina kojim je ovaj cilj ostvarivan bilo je i pokatoličavanje Srba Srema o čemu je u Vukovaru javno govorio i dr Mile Budak, kada je između ostalog rekao:

„Što se tiče Srba koji ovde žive, to i nisu Srbi, nego dotepenci s istoka, koji su kao trbonoše i ostale sluge doveli Turci. Oni su ujedinjeni samo pravoslavnom crkvom, a mi nismo uspjeli da ih asimiliramo. Međutim, neka znaju, da je naša lozinka: Ili se pokloni, ili se ukloni.“[42]

Pokatoličavanje su provodili hrvatski ustaški upravni organi, ustaški funkcioneri i katolički sveštenici. Akcijom pokatoličenja rukovodio je dr Luka Aždajić, a kao istaknute ‘djelatnike’ u ovoj raboti navodimo župnika Šilovca i katihetu Tetkića iz Sr. Karlovaca, župnika Račkog iz Sr. Mitrovice i katihetu J. Markovića iz Zemuna.“[43]

Ovaj proces nije dao željene rezultate, pa su tako zabeleženi i primeri javnog otpora Sremaca nasilnoj politici Rimokatoličke crkve. Uprkos zabrana obeležavanja Božića, a pogotovo unošenje slame u crkve i domove, oni su, u inat, tokom ratnih godina unosili slamu preko svake mere, ne mareći puno za sankcije. Izvesni Stevan Babić-Pidonja iz Iriga, javno je odbio da se pokrsti, zbog čega je bio ubijen. Slično se desilo i u Neštinu gde je jedan od sabranih Srba rekao ustašama da mu je sveštenik na krštenju udahnuo pravoslavni duh na usta, te da će, ako žele da mu ga isteraju napolje, morati da „duvaju u d..e.“[44]

Protiv pokrštavanja ustali su i fruškogorski partizani koji su pozivali Srbe da ne izdaju veru i svoj narod. Tako se u jednom proglasu između ostalog veli:

„Svaki pravi srpski rodoljub poći će putem borbe za svoja prava, on neće izdati svoj narod, neće se pokrstiti, neće postati izdajnik svoga naroda i sluga svojih neprijatelja – nemačkih fašista i ustaške bande.“[45]

Paralelno sa ovim aktivnostima, sprovođeno je i proterivanje pravoslavnog mitrovačkog i sveštenstva iz okolnih sela. „U gradu su bila tri sveštenika: prota Živojin Janković, prota Dragomir Radošević i prota Jovan Latinkić. Sreski načelnik Zdravko Ježić 11. juna[46] izdao je propusnicu proti Latinkiću i on je prešao u Malu Mitrovicu. Iste noći, uhapšeni su sveštenik Živojin Janković sa ženom i dvoje dece i prota Radošević, njegova kći i unuka. Oterali su ih u Kaznioniu gde su se već nalazili sveštenici s porodicama iz drugih mesta: prota Milutin Čupić iz Čalme, prota Đurica Živković iz Rume, prota Lazar Ranković iz Manđelosa, sveštenik Arsenije Zakić iz Ležimira, sveštenik iz Divoša i sa njim profesor Bogoslovskog fakulteta Andrej Frušić, koji se nalazio u gostima u selu i drugi.“[47] Svi oni, bili su otpremljeni za Požegu, odakle su, na intervenciju Milana Nedića i nemačkih vlasti u Beogradu, posle pretrpljene torture vraćeni u grad, a odatle su prešli za Beograd i dalje za Aranđelovac.[48]

Na čelu Ustaškog redarstva u Mitrovici tih dana, nalazio se Rudolf Landrec.[49] „On je isleđivao sve delikte političke prirode, a svoju vlast rasprostirao je ne samo na Sr. Mitrovicu nego i na ostale okolne srezove. Prisni saradnici ovog redarstva, pored osoba koje su njemu bile zaposlene, bili su ustaše 16. ustaške bojne na čelu sa svojim zapovednikom Antunom Ilikom iz Oseka. Ujedinjenim snagama, oni su vršili teror, hapšenja, zlostavljanja, ubijanja i pljačku nad progonjenim Srbima ovoga kraja.“[50] Kao posebno zapažen mučitelj u sećanju brojnih svedoka iz Mitrovice i njenih sela, ostao je izvesni Vili Hodina, zvani „Hanga“[51]

Svi ovi zločini, činjeni po Zakonu i u ime Zakona, praćeni su sistematskom pljačkom i otimačinom srpske imovine. „Celokupna pokretna i nepokretna imovina Srba i Jevreja blokirana je i uzeta pod prinudnu upravu. Na veća privatna imanja, u novčane ustanove, zadruge, trgovine, ekonomije i zanazske radnje postavljeni su komesari iz redova domaćih Nemaca i ustaških pristalica. Njihova dužnost sastojala se u tome, da blokiranu imovinu što bolje iskoriste za ciljeve okupatora i N. D. H., da paze da se roba ne skriva i da bude stavljena u prodaju.“[52]

Hrvatsko (ustaško)-nemačko blagostanje, prekinuo je napad Rajha na SSSR. U tom trenutku, KPJ u gradu bila je potpuno razbijena[53] pa je oprez na koji su okupatori pozivali bio skopčan sa saznanjem da Srbi gaje snažna osećanja prema Rusima koja, u datim okolnostima, mogu da dovedu do narušavanja uspostavljenog poretka. U jednom izveštaju, Aleksandar Hausmaninger, „gospodarski izvestitelj ureda“ u Mitrovici beleži sledeće: „Opaža se, u zadnje vreme, da je u selima gde ima pretežno pravoslavnog življa trajno vrenje, tj. da surađuju tajno za prevrat sadanjeg poretka. Slobodan sam izvestiti da sam kao gospodarski izvestitelj imao prilike opažanjem uočiti da je sadašnje stanje vrlo kritično…“[54]

Već 24. juna, dva dana posle početka rata na Istoku, ustaše zavode policijski čas i izdaju naredbu u kojoj se već pomenuti oprez, polako meša sa strahom od moguće srpske pobune.

„Kako se u gradu Mitrovici i kotaru mitrovačkom kao i u daljnoj okolini proširile alarmantne vijesti, koje unose metež i uzbunu u mirno stanovništvo, to se upozorava pučanstvo da se kloni huškača i širitelja lažnih vijesti, i da svakoga takvoga prijavi najbližoj općinskoj vlasti, redarstvu ili oružničkoj postaji.

Nadasve, zabranjuje se Srbima i ostalim protudržavnim elementima svako sastajanje na ulicama i po privatnim kućama, a ujedno se strogo zabranjuje istima kretanje po gradu poslije devet časova na večer, a u selima poslije pol devet na večer. Svaka osoba, koja se poslije toga vremena zatekne na ulici, biće uhapšena i strogo kažnjena.

Isto tako biće kažnjeno i svako skrivanje i nepovlasno držanje oružja, kao i prikrivanje osoba čije je zadržavanje u gradu i kotaru sumnjivo i nepoželjno.

Skreće se pažnja pučanstvu da će se na svakoga onoga koji bude iznosio ili širio lažne vijesti, biti primenjene najstrožije zakonske mjere, te da će biti predan prijekom sudu koji za takove krivce predviđa smrtnu kaznu.

Naglašuje se još jednom da među stanovništvom mora vladati najveći red i mir – a tko prekrši ovu odredbu ima si sam pripisati posljedice, koje će ga nemilosrdno stići.“[55]

Ustaše i Nemci nisu bili daleko od istine. Tokom jula meseca organizovane su prve veće akcije prikupljanja materijala za budući pokret otpora. Uz bolnički materijal i oružje, preko poverljivih kurira prikupljana su i novčana sredstva.[56] Krajem jula, na Fruškoj gori, iznad Manđelosa, ka Ležimiru, našla se prva oružana formacija koju su listom činili članovi Komunističke Partije Jugoslavije.[57] Kada je krajem narednog meseca, tačnije u noći između 21. i 22. avgusta 1941. grupa od 23 robijaša-komunista uspelo da pobegne iz Kaznione, vreme za oružani ustanak je sazrelo, pa su se od kraja avgusta 1941. do marta 1942. godine u sastavu Fruškogorskog i Podunavskog partizanskog odreda, te Bosutske čete, u borbi našla sva ona mitrovačka sela u kojima je oružani otpor bio moguć.

Sukob sa oružanim narodom i kasnije partizanskim odredima, doveo je do pojačanog terora nad civilnim stanovništvom. U gradu, Mitrovčani su i dalje hapšeni, likvidirani sa i bez presuda, nestajali su u transportima za neke od hrvatskih logora, gonjeni na prinudni rad u Nemačku i unutrašnjost NDH. Sa proleća 1942. krenuli su i prvi transporti zarobljenih boraca u logore u Norvešku. U njima je bilo i Mitrovčana.[58]

Kao represivna mera zaštite „reda i mira“, početkom maja 1942. u Mitrovici je radio i Pokretni preki sud koji je u smrt odvodio sve one koji su pružali otpor uništenju srpskog i drugih naroda koji su bili na meti okupacionih vlasti, kao i one na koje se iz bilo kog razloga sumnjalo da pružaju pomoć. Tih dana, Mitrovicu su napustile i poslednje grupe njenih Jevreja.[59]

Kada je 15. jula sa Šuljamačke glavice počela akcija za žito, u kojoj su partizani i meštani fruškogorskih sela popalili svoje oranice, nemačko-hrvatske vlasti u gradu rešile su da konačno reše pitanje pobune. Već početkom avgusta, dok su polja gorela, „Pavelić je na inicijativu šefa ustaške obaveštajne službe Eugena Kvaternika izdao otvorenu zapovest o osnivanju policijskog povereništva za područje velike župe Vuka, sa sedištem u Vukovaru, kome je na čelo postavljen Viktor Tomić[60], predratni terorista i Pavelićev pratilac. Ovom policijskom povereništvu podređen je sav policijski i činovnički aparat i ustaške vojne jedinice u Sremu.“[61]

„Tomić je, stigavši u Vukovar sa već obrazovanom ekipom 8. VIII 1942. objavio početak svoga smišljenog delovanja potpisanim proglasom od 10. avgusta, koji glasi:

‘Po nalogu Glavnog stana Poglavnika došao sam u veliku župu Vuka da uspostavim red i mir na čitavom području Srema. Od postojanja Nezavisne Države Hrvatske hrvatska državna vlada uvek je nastojala da se na području velike župe Vuka sva pitanja reše mirnim putem. Iza sve to jedna grupa zločinaca neće da Vi stanovnici ove župe uživate plod Vaših muka i Vašeg rada. Ja sam došao u ovu župu, da Vas oslobodim ovih zlikovaca.

Dolazim Vam kao prijatelj, koji oseća za Vašu sremsku grudu isto kao i Vi. Neću praviti razlike da li je ko katolik, pravoslavan, evangelik ili koje druge veroispovesti, jer su svi građani pred zakonom jednaki, a moja je zadaća da kaznim prekršitelje zakona ma gde se oni nalazili i ma koje položaje zauzimali. Imam na raspoloženju dovoljno sile, da uništim sve neprijatlje NDH i novog evropskog poretka. Dolazim u čas kad pobedonosne nemačke i savezničke vojske zadaju i zadnji udarac Sovjetskoj Rusiji.

Na Vama je, stanovnici ove Župe da pokažete da ste Vi uz državu i iz svoje sredine oterate i prokažete vlastima zlikovce.

Svakog koji radi protivno stići će zalužena i neumoljiva kazna’.“[62]

Akcija Viktora Tomića u kojoj je uhapšeno oko 10.000 i likvidirano 6.000 mahom Srba[63], sprovođena je od druge polovine avgusta do sredine septembra 1942. u Sremu, a njegovom angažmanu u Sremskoj Mitrovici prethodili su apeli koje su Paveliću i vlastima u Zagrebu upućivale delegacije mitrovačkih Hrvata-ustaša koji su tokom leta odlazili na Markov trg i tražili čišćenje Srema od Srba, sve u skladu sa porukom dr Petra Gvozdića da Sremu treba „radikalno čišćenje“[64] od Srba.

Prvo veće hapšenje u Mitrovici bilo je 6. avgusta 1942. godine. Slede masovna hapšenja 11. pa u noći 12. i u noći 14. i 15. avgusta. Poslednje hapšenje u prvoj, vukovarskoj fazi akcije, bilo je 16. i 17. avgusta.[65] Za prvih sedam dana hapšenja, iz Sremske Mitrovice u Vukovar u kojem je tada Tomić bio smešten, odvedeno je 132 lica, 92 muškaraca i 39 žena i svi su oni ubijeni na Dudiku.[66]

Za zločine Hrvata-ustaša brzo se pročulo, pa su vesti o pokoljima stigle i do Beograda. Otuda je polovinom avgusta u Vukovar, u posetu Tomiću stigao ustaški konzul u Beogradu Ante Nikšić. On je Ustaškoj nadzornoj službi i Višem redarstvenom povereništvu preneo svoja saznanja i poruke iz Beograda, upozorivši Tomića da su Milan Nedić i Vlada nacionalnog spasa „uznemireni zbog rada VRP[67] te da Tomićev dolazak u Srem smatraju za „otvoren znak za progon srpskog stanovništva“[68] tim pre što je on Beogradu bio poznat kao predratni terorista i ustaša. „Nedić traži energičnu intervenciju od nemačke okupacione komande za Srbiju. U protivnom, boji se da će zločini Viktora Tomića imati teške posledice za mir u Srbiji“[69], poručio je Nikšić Tomiću.

Pokolji koje su Tomićevi ljudi činili po Vukovaru i na Dudiku, narušili su i odnose između Hrvata i Nemca. Zbog toga je Jakob Eliker, župan „Vuke“ nastojao da po svaku cenu skloni Redarstvo i Ustašku nadzornu službu iz grada na Vuki i vlast koju su držali Hrvati prenese u ruke folksdojčera. „Ustaške glavešine su shvatile pravi značaj ovih folksdojčerskih namera, ali su to namerno želeli da skrenu s pravog puta. Oni su to protumačili kao intervenciju Nemaca u korist srpskog stanovništva. Štaviše, očekivali su i preduzimanje nekih koraka od stane Nemaca u tom pravcu.“[70]

Da li je Eliker zaista bio zgrožen onim što je Tomić po Vukovaru radio, ili se radilo o prostom narušavanju mira koji su folksdojčeri uspostavili nakon okupacije, manje je važno, tek, krajem avgusta 1942. župan je „počeo da nagoveštava kako ‘nije zgodno’ da se sedište Višeg Redarstvenog povereništva nalazi u Vukovaru.“[71] Razlog za ovakvo ponašanje Nemaca u Vukovaru, Borislav Stojšić u svojoj knjizi o Fruškogorskom partizanskom pokretu nalazi u činjenici da je Srem obezbeđivao „oko jedne četvrtine svih najvažnijih poljoprivrednih proizvoda“[72] što je za Nemce bilo od presudnog značaja.

Kako bi ustaški represivni aparat pomerio što dalje od svog središta, u razgovoru sa Tomićem i Eugenom-Didom Kvaternikom Eliker je podsetio „na svoj stav prilikom sastanka sa sremskim načelnicima kada je rekao da na području vukovarskog sreza vlada relativan red i mir i da nema nikakvih partizanskih akcija i da ‘komunistička aktivnost gravitira ka području od Šida do Zemuna’. Zaključak koji je iz ovoga za Kvaternika i Tomića proizilazio, bio je jasan: Eliker stavlja do znanja da je dalji boravak VRP u Vukovaru nepoželjan. Tomić i Kvaternik su se dali na posao. Počeli su da traže neko drugo mesto u Sremu, u koje bi postavili sedište svoje zločinačke centrale. Iz onoga što je Eliker rekao to može biti samo neko mesto na teritoriji od Šida do Zemuna.“[73]

U direktnom razgovoru, Eliker je kao rešenje ponudio Sremsku Mitrovicu. Kvaternik je načelno predlog prihvatio, ali je konačnu reč dao Pavelić, sa kojim su se Dido i Tomić sreli 25. avgusta.[74]

Ono što se u početku činilo kao problem, vrlo brzo se pokazalo kao prednost. Za razliku od Vukovara koji jeste bio centar župe, Sremska Mitrovica je bila prirodni centar Srema. U njenom okruženju nalaze se gotovo čista srpska sela u kojima operišu partizani na koje je tih dana spremana velika ofanziva. Uz to, za razliku od Vukovara, u Mitrovici, domaće Švabe imale su manjeg uticaja na politička dešavanja. U gradu na Savi „ustaški elementi su imali prevagu u lokalnoj vlasti.“[75]

U Mitrovicu, Viktor Tomić, njegova svita i grupa zarobljenika koje nije stigao da ubije u Vukovaru, stigli su 26. avgusta. Za Srbe, stalno plašene mogućom provalom Crne legije u grad, dolazak Viktora Tomića predstavljao je jednaku opasnost. Kasapin iz Vukovara, pod čijom komandom su već ubijani i Mitrovčani, nije bio nepoznat javnosti. Sa njim, Mitrovčani su imali „čast“ upoznati se još tokom maja meseca 1941. godine, kada je u Vinkovcima maltretirao i ispitivao uhapšenike koji su, na svom putu ka Jadovnu, dovođeni u ovaj grad. I tom prilikom, kao pripadnik Ustaške nadzorne službe, Tomić je ljude mučio vrelim gvožđem, užarenim iglama, batinanjem i drugim vidovima maltretiranja.[76]

Ušavši u grad na Savi, Tomić se smestio u Parohijski dom, smešten naspram centralnog gradskog parka, dok je svoju komandu smestio u gostionicu „Zlatni jelen“. Najvažnije agente razmestio je u Kustodiju i po domovima već ubijenih Srba, mahom na Žitnoj pijaci.[77]

Treći dan po Tomićevom dolasku u Mitrovicu, počela su prva hapšenja. U sastavljanju spiskova za hapšenje, mučenje, deportaciju u logore, streljanje i klanje, najviše su učestvovali Mata Ciprijanović i Andrija Krzmanović, uz budni nadzor dr Petra Gvozdića.[78]„Svaka mera odmazde je bila pedantno oglašavana pravoslavnom stanovništvu. Širom Srema su kružili oglasi u kojima su, uobičajenom terminologijom opisivani događaji, najčešće partizanske akcije zbog kojih se odmazda preduzima, zatim se saopštava odluka nadležnog organa o streljanju predviđenog broja talaca, da bi na kraju bila data njihova imena, veroispovest, godine i mesto boravka.”[79] Uz Viktora Tomića, tih dana u Mitrovici je bio i Eugen-Dido Kvaternik[80] koji je sa Tomićem nadgledao likvidacije i mučenja zatvorenika, učestvujući u njima.

Ovako je o samom početku hapšenja i likvidacija u Sremskoj Mitrovici svedočio jedan od preživelih:

„Na naređenje ustaškog tabornika i zapovednika ustaške pripremne bojne (koja je brojala oko 500 lica) Mate Ciprijanovića skupilo se nešto preko 30 najpouzdanijih ustaša, članova pripremne bojne u ustaškom logoru u devet sati uveče. Odavde su krenuli naoružani puškama u prostorije VRP i tu se zadržali do 11 sati. Tada su postrojeni, izvedeni na ulicu i autobusom preneti do gradske policije. Tu su već zatekli oko 50 što mitrovačkih policajaca, što građana-ustaša i preko 20 Tomićevih ‘izvidnika’, a zatim su obrazovane grupe za hapšenje. One su bile sastavljene od jednog ‘izvidnika’ i više Mitrovčana, pripadnika ustaške bojne, mitrovačkih policajaca i građana-ustaša. Izvidnici, naoružani revolverima imali su u rukama cedulje sa tačnom oznakom ulice i kuće gde je trebalo sprovesti hapšenje.

Viktor Tomić, koji se nalazio u zgradi policije davao je grupama pred njihov odlazak uputstvo da ne hapse žene i muškarce starije od 55 godina, ni mlađe od 15 godina. Grupe su se posle toga razišle po gradu (na oglašavanje puškom sa sve četiri strane grada) i otpočele sa hapšenjem… Neke grupe su uhapšene odmah sprovodile u policiju. Neke su opet pošle autobusom, pa kad su više lica pohapsile, poterale su ih u autobuse i prevezli u policiju. Neke su ustaše sprovodile uhapšene bez reči, a druge su vezivali i tukli. Mnogi sprovodnici u ovom hapšenju imali su ‘priliku’ da pokažu svoj ‘smisao za inicijativu’ i počeli su zlostavljati uhapšena lica.

Mitrovčani-ustaše prolazeći pored neke zgrade, koja nije bila na spisku, govorili su da ‘i tu ima Srba’. Mnogi svedoci, osluškujući kraj prozora, razabirali su njihove reči: ‘I ovo je srpska kuća!’… ‘Svratimo i ovamo!’ Tom prilikom hapšena su lica i preko 55 i ispod 15 godina.

U hodniku mitrovačke policije, broj uhapšenih se brzo povećavao, prosto gomilao. Da bi se to izbeglo, pristupilo se popisivanju prispelih, pretresanju njihovih džepova, vezivanju onih koji još nisu bili vezani i prevoženju istih u Kazneni zavod. Jedni su kundačeni i šamarani u policiji, a drugi u autobusu[81]. Neke ustaše su iskoristile priliku da se šegače i podsmevaju zdravom razumu, pa su naterivali pojedince da pevaju, dok su se u isto vreme u autobusima čuli jauci tučenih i noževima bodenih. Prva grupa zatvorenika bila je ujedno i svedok odvođenja prethodnih žrtava iz Kaznenog zavoda na streljanje, koje je tog dana počelo na sremskomitrovačkom pravoslavnom groblju. Videli su i jednu ženu koja je poludela od užasa, koja je stalno lomatala rukama i vikala ‘Ne dam ga, ne dam ga!’.“[82]

„Paralelno sa ‘policijskom akcijom’ Viktora Tomića u Sremu je provođena i vojna operacija protiv partizana na Fruškoj gori. Operativna grupa ‘Borovski’ primenjivala je metode sa Kozare, Prosare, Papuka i Psunja, tako da su opet najviše stradali Srbi civili. Ustaško-domobranske i nemačke jedinice streljale su civile na licu mesta ili su ih sprovodile u logor u Zemun, a zatim na rad u Nemačku ili Mitrovicu, gde nisu preživeli.“[83]

Dok su se na Fruškoj gori vodile ogorčene borbe u kojima je učestvovalo gotovo 20.000 nemačkih vojnika[84] u samoj Mitrovici ustaše su vršile završne pripreme za nastavak represalija. „Vrhunac Tomićevog zločinačkog delovanja predstavljaju masovna ubistva izvršena na mitrovačkom pravoslavnom groblju. Po njegovom raspoloženju, a i po intencijama njegovih ustaških naredbodavaca, ova su ubijanja trebala da oduzmu Sremu njegov borbeni karakter i osiguraju ga za sva vremena fašističkoj tvorevini NDH.“[85]

„Ova streljanja, ili tačnije ubijanja, predstavljaju strahote koje je teško i opisati. Rad oko streljanja počeo je kopanjem grobnica. Mitrovački redari razišli su se po krajevima nastanjenim uglavnom siromašnijim svetom, kupili onde muškarce srednjih godina i odveli ih, ili im naredili da dođu sa ašovima i lopatama na pravoslavno groblje.

Sa kupljenjem i ovim radom započelo je u noći 29. avgusta. Izgleda da je prva odluka o masovnom streljanju doneta u kasne sate, pa su kopači dignuti posle devet sati iz postelje i dovezeni autobusom na groblje. Naređeno im je da hitno kopaju jamu, čije su dimenzije pre početka rada određene. Oni, a bilo ih je preko pedeset, kopali su puna četiri sata. Drugih dana, kopači su kupljeni već oko dva sata posle podne, pa su imali više vremena za rad. Neki od njih radili su ovaj posao više puta. Njima su pridruživana i neka lica, za koje je doneta odluka da se iz kaznenog zavoda puste kućama. Pre potpunog oslobođenja ovi ljudi imali su da vide kakve su muke izbegli, tek su onda odvedeni u mitrovačku policiju, gde im je izdata otpusnica. Ona je nosila potpis Tomićevog zamenika dr Svježića ili šefa ispostave župskog redarstva u Mitrovici Eugena Đurića, s jedne strane, i potpis jednog nemačkog SS oficira, s druge.“[86]

Drugi stepen bilo je obezbeđivanje jama. To je bilo u nadležnosti 16. ustaške bojne koju je vodio bojnik Antun Ilko, kao i mitrovačke pripremne bojne koje je vodio Mitrovačanin tabornik Mata Ciprijanović, kao i jedno odeljenje domobrana satnika Stanka Vrcibradića.[87] Iz Kaznione, mučenici su prevoženi autobusima, a na jami su uredno bili Viktor Tomić i Eugen Kvaternik, kao i najveći deo gradskog rukovodstva, sastavljenog od domaćih, mitrovačkih Hrvata.

„Streljanje je provođeno po grupama od 10 lica. Žrtve su vođene kroz špalir naoružanih ustaša, imale su ruke vezane na leđima, jedva su se vukli, mnogi su šantali, a u crvenoj svetlosti vatrogasnih baklji na svima su se opažale velike modrice, kako po telu, tako i po glavi. Ljudi su bili premoreni, nisu se ničemu protivili, a nisu ni jaukali. Po nalogu ustaškog oficira po deset je dolazilo i kleklo pred raku. Na komandu ‘nišani-pali’, ustaše su iz neposredne blizine pucale u potiljak. Glave su bile često puta tako razvaljene, da su njihovi delovi i mozgovi leteli preko raka, a lešine su same unutra upadale. Kad se napunilo već dosta leševa, naredio je rukovodeći ustaški satnik, da nekoliko ustaša skoče u raku, razvuku leševe i naprave mesta za nove. Nalog je bio najpripravnije proveden. Rukujući sa noževima veštinom mesara, ustaše su prosecali listove žrtava, pa zavukavši tu prste, razvlačili ih mrtve i slagali po raci. One, na kojima su primetili da daju još znake života, preklali su bez razmišljanja.“[88]

Jedno od najmasovnijih streljanja izvršeno je trećeg septembra, kada je ubijeno 800 ljudi. „Radilo se je jednovremeno u pet raka, a na groblje je sukcesivno prevezeno 18 autobusa punih žrtava. Čim je prva partija od 4 autobusa prispela i izvršeno opkoljavanje, te pala komanda ‘glava dole’ i svetlost sinula u prvom autobusu, Tomić je naredio ‘jamari napred’. Osam ustaša pograbili su odostraga za mišice pretučene ljude i gurali ih put raka. Krvnici su već bili pripravni, pa kad je gurnuta žrtva pala u raku čulo se je gde govore žrtvama: ‘Ustani, šta se izmotavaš, što se šališ, ajde lezi, tu levo, još malo levo, legni pored ovog tu’, a kad je raka već bila jednim delom puna: ‘Legni, metni glavu na njegova pluća, nije dobro, namesti se malo više’. Krvnici su govorili sasvim običnim glasom, baš kao da rade svakidašnji posao. Kad se je žrtva namestila onako kako je naređeno, grunuo je parabelum i sledeći dolazi na red. Žrtve su bile potpuno bose, u gaćicama su išli kao mesečari. Isto se je tako držalo i pet žena bosih, samo u kombinezonima.

Krsta Belović je viknuo ‘Smrt vama’, i zato bio pre vremena ubijen. Kad bi nailazio neki puniji čovek, krvnici su se o njega otimali od jamara i tražili: ‘daj tog debelog meni’, a onda su te pune ljudi klali. Iz mraka je stalno dopiralo potmulo roptanje i krčanje, te su prisutni imali utisak da zemlja živi.“[89]

Stradanje Crkve: Opšte razmatranje

Značajnije pomeranje srpskog naroda severno od Save, u Srem, primetno je već neposredno nakon Kosovske bitke, a posede dobijaju despoti iz kuće Lazarević – sin kneza Lazara Hrebeljanovića i kuće despota Brankovića – Đurađ Branković, sin Vuka Brankovića, gospodara Kosova. Despot Stefan Lazarević je 1411. godine dobio od ugarskog kralja Sigismunda Luksemburškog utvšenje gradova u Sremu: Slankamen, Kupinovo i Mitrovicu. Godine 1437. iste gradove dobio je despot Đurađ Branković od kralja Alberta, a 1451. Kralj Matija Krovin darovao mu je grad Morović.“[90]

Idući za tragom svojih gospodara, nakon pada Srbije 1459. u Srem pristiže novi kontigent Srba. Gradeći na savskoj obali i njenoj ravnici značajnu tampon zonu prema dubini svoje teritorije, Matija Korvin 1471. stvara srpsku despotovinu u Sremu, a za titulare postavlja potomke Đurđa Brankovića.

Prenoseći svoj predački zavet sa sobom u Srem, već tokom druge polovine 15. pa sve do sredine 16. veka, Srbi, uprkos teškoj situaciji u kojoj su se našli, počinju sa gradnjom nekoliko manastira na području današnje Sremske Mitrovice na kojem se već nalazio Manastir Bešenovo, kojeg je „po predanju s kraja 13. veka osnovao Kralj Dragutin Nemanjić (1253–1316). Posvetio ga je Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, zaštitnicima njegove plemenite vladarske loze. Mada drugi materijalni tragovi nisu sačuvani, o postojanju manastira Bešenovo u doba Kralja Dragutina govori drevni zapis o njegovom krstu iz 1297. godine. Na jednoj njegovoj strani su, kako se u zapisu navodi, ugravirana upravo slika i naziv manastira Bešenovo čija slava su, i danas, Dragutinovi zaštitnici Sveti arhangeli Mihailo i Gavrilo (8/21. novembar). Prvi pisani tragovi postojanja manastira datiraju iz sredine 15. veka. Na zidu manastirske crkve je, naime, pronađen zapis da je ona oslikana još 1476. godine.Znatno opširnije, o manastiru Bešenovo govori se u najstarijem turskom popisu Srema koji datira iz 1546. godine. Manastir će se, redovno, pominjati i u svim potonjim turskim popisima Srema, sprovođenim u drugoj polovini 16. veka.“[91]

Po dolasku u Srem, bratstvo Manastira Žiča je na temeljima nekadašnje Crkve Svetog Nikole podiglo Manastir Šišatovac čiji se pomen susreće u turskim dokumentima iz 1540. godine, dok se najstariji pisani pomen o Manastiru Kuveždinu, još uvek jedinom srpskom manastiru posvećenom Svetom Savi u kojem je najverovatnije i ispevana himna ovom Svetitelju, čija gradnja se vezuje za Svetog Stefana Štiljanovića, nalazi u turskim katastarskim defterima iz 1566-67. godine.[92]

Manastir Petkovica, smešten nedaleko od Šišatovca, takođe se vezuje za Svetog Stefana Štiljanovića, a čije ime se u turskim dokumentima može sresti počev od 1566-67 godine.[93]

Prve crkve na području Sremske Mitrovice, građene su tokom 18. veka. Doseljenici u Srem, „misleći neprestano na povratak staroj postojbini u početku grade veoma skromne crkve od pletera i drveta, pokrivene šašom, trskom i šindom“[94] da bi, tek pošto su uvideli da od (skorijeg) povratka u Srbiju neće biti ništa, počeli sa gradnjom od čvršćeg, postojanijeg materijala. Podatke o prvim, skromnim crkvama, ostavili su „vizitatori Karlovačke mitropolije u svom izveštaju od 1732-33. Za pojedine crkve postoje precizni podaci o vremenu nastanka i građevinskom materijalu. U Jarku, Čalmi, Laćarku i Martincima, bile su izgrađene nove crkve od slabijeg materijala-pletera, sa trskom i šindrom pokrivene, a u Rači je crkva bila građena od brvana.“[95]

Među najstarije sakralne objekte svakako spada Crkva Svetog Stefana. O njenom nastanku postoji „više hipoteza koje stavljaju njenu izgradnju u veliki vremenski raspon od gotovo tri stoleća i to od početka XV veka – doba despota Lazarevića i Brankovića – pa sve do kraja XVII veka i završetka turske vladavine u Sremu. Objavljeni dokument iz 1722. iz Državnog arhiva u Budimpešti sa izjavom kneza Grubana o Mitrovici kao značajnom naselju u srednjem veku i pod Turcima, kaže da Srbi u to vreme nisu imali crkvu. Izjava kneza Grubana poktkrepljuje hipotezu o skromnoj, neupadljivoj stambenoj zgradi koja je za vreme Turaka služila pravoslavnom stanovništvu kao bogomolja i kojoj su posle njihovog proterivanja dodati oltarska apsida i zvonik.“[96]

Godine 1754. u punom raškom stilu sagrađena je Crkva Svetog Arhiđakona Gavrila u Grgurevcima, a „u duhu srednjovekovnih tradicija, zidana je i crkva sv. Georgija u Ležimiru 1764. Tih godina, dozidana je i Crkva Manastira Šišatovca, grobljanska kapela Manastira Kuveždina, te katedralna Crkva u Sremskim Karlovcima, koja je zidana između 1758. i 1762. godine.[97] Brzina kojom su nastajale nove svetinje, možda je i najbolji dokaz ukorenjenosti „prečanskog“ identiteta u zavetni srpski identitet u kojem je Crkva imala najvažniju ulogu. Osećajući promenu na svojoj teritoriji, austrijske vlasti neretko su kočile izgradnju svetinja, usporavale je i novim nametima i prohtevima „stilske“ prirode činili da ti radovi traju znatno duže.[98] „Ovo potvrđuje i arhivska građa iz koje se saznaje da u periodu 1760-1770 nastaje zastoj u gradnji crkava, jer su austrijske vlasti teško davale odobrenja za njihovo podizanje, a često su zaustavljale završetak već početih crkava. Crkvenoj opštini u Mitrovici odbijena je molba u kojoj je tražila ustupanje ‘oberštarskog stana’ na čijem mestu je nameravala da sazida novu crkvu.“[99]

Pa ipak, „pri kraju sedme i tokom osme decenije XVIII veka, nastaje veći broj crkava u okolini Sremske Mitrovice kao i u Laćarku, Divošu, Šuljmu, Martincima, Velikim Radincima, Kuzminu, Šašincima, Jarku, Manđelosu.“[100] Uprkos svim nastojanjima rimokatoličkih vlasti da utiču na ovaj proces, gradnja je bila nezaustavljiva. Šta više, novonastale svetinje građene su od čvrstog materijala, u punom baroknom stilu „jednobrodne sa polukružnom ili poligonalnom apsidom na istočnoj strani i velikim baroknim zvonikom uz zapadnu fasadu. Dekoracija fasada mahom se sastoji od profilisanih simsova i venaca jednostavnih ili udvojenih lizena ili polastera završenih kompozitnim ili profilisanim kapitelima.“[101]

Kao kruna napora srpskog naroda u Sremskoj Mitrovici da očuva svoju zavetnu samobitnost, „u poslednjoj deceniji XVIII veka, izgrađena je monumentalna crkva sv. Stefana (danas Saborna)“[102] da bi, gotovo kao utuk na nju, tek deceniju kasnije, bila sagrađena i današnja rimokatolička crkva.

Početak devetnaestog veka nije doneo monumentalnije sakralne građevine na području Sremske Mitrovice. Dograđivane su postojeće, a „stare i skromne crkve zamenjene su novim od tvrdog materijala, a ponegde su obnovljene i starije građevine i dodati novi zvonici.“[103] U tim okolnostima, Srpska Pravoslavna Crkva na prostoru Sremske Mitrovice dočekala je početak Drugog svetskog rata.

Poraz kraljevske jugoslovenske vojske u „Aprilskom ratu“, i uspostava „Nezavisne Države Hrvatske“ za Srbe Srema i Sremske Mitrovice doneli su, kao što smo već izložili, stradanje. Bitan aspekat hrvatskog, ustaškog genocida predstavljali su napadi na Srpsku Pravoslavnu Crkvu koja nije bila samo bedem odbrane srpskog naroda, čuvar njegovog zavetnog nacionalnog identiteta, već i živi svedok konvertitstva i ličnog otpadanja od sopstvene zavetne istorije.

Upravo otuda, kako se navodi i u prvom posleratnom Izveštaju Svetog Sinoda upućenog Arhijerejskom saboru, akcija pokatoličenja Srba Srema počela je već tokom leta, u prvoj ratnoj godini. Prelazak u „vjeru pradjedovsku“, samo formalno nije bio stvar prinude, dok je u praksi on omogućavao koliko-toliko sigurniji, pa i ugodniji život. Biti pravoslavac, u „Hrvatskoj Mitrovici“ značilo je biti van zakona, biti unijat ili rimokatolik davalo je ne samo (novi) politički identitet, već i značajna politička prava. Tako se rimokatolička crkva, umesto da stane u odbranu stradalnog srpskog pravoslavnog naroda, već u prvim danima hrvatsko-ustaške vlasti u Sremskoj Mitrovici, u potpunosti stavila na raspolaganje genocidnom aparatu.

„Sremska načelstva (ustaška) po Sremu, dala su razumeti da će se ma kakva molba Srba uzimati u obzir samo ako su molitelji prešli u katoličanstvo. Sreski načelnik iz Rume zove katoličanstvo, u jednom zvaničnom raspisu, ‘starom pradjedovskom vjerom’. Načelnik mitrovački ide po narodu (u Sremu) i agituje za prelaz (u katoličanstvo), načelnik sremo-mitrovački preti u jednom letku onima koji budu oklevali.“[104]

Prvi na udaru rimokatoličkog klera i hrvatskih vlasti našli su se fruškogorski manastiri. Oni su već do kraja prve ratne godine bili uveliko pljačkani, a srebroljublja nisu bile pošteđene ni mošti Svetog Kneza Lazara koje su čuvane u Manastiru Vrdniku i koje su sigurnog spaljivanja spašene zahvaljujući intervenciji Vlade Milana Nedića i volji Nemaca da na nju pozitivno odgovore.[105] Prenos je obavljen 12. aprila 1942. godine, a u Sabornu crkvu smeštene su još i mošti Cara Uroša koje su se nalazile (i danas se nalaze) u Jasku, te mošti Svetog Stefana Štiljanovića, koje su se, do prenosa (i danas se nalaze u Sabornoj crkvi u Beogradu) bile smeštene u Manastiru Šišatovcu.[106]

Sveštenstvo i monaštvo sastradava sa svojim svetinjama. U Iriškom srezu već 11. maja 1941. godine, dakle svega mesec dana po proglašenju NDH, ustaše sprovode prvu blokadu Manastira Krušedola, „postavljeni su okolo mitraljezi, arhimandrit i svo bratstvo i gosti noću zatvoreni u sobu arhimandritovu da se ne smeju do jutra nigde micati, za koje vreme nastaje pljačka ustaša po manastirskim ćelijama, kojom prilikom su sve vrednije stvari manastira kao i riznica opljačkani.“[107] Slično se desilo i u Manastiru Hopovo, u Bešenovu, dok u Velikoj Remeti, za Vidovdan 1941. ustaše dolaze u manastir „da ga opljačkaju, vezuju namesnika Savu Govorčinova i dva teologa, teraju ih u Petrovaradin, a ponovo i definitivno 25. avgusta 1941. godine sreski pristav Tot, hapsi igumana Vidakovića i Govorčinova i teraju ih u Irig, odakle su zajedno sa ostalim kaluđerima fruškogorskih manastira sprovedeni u Slavonsku Požegu, gde rade zlostavljani i ponižavani najteže poslove, kopaju zahodske kanale i jame, vuku kolica sa šljunkom i krečom, a 31. avgusta moraju da zatrpavaju poubijane Srbe iz Bosne.“[108]

Pretnje, hapšenja, progoni počeli su odmah po uspostavljanju hrvatske države i u Šidu. Već 18. maja 1941. prva grupa Šiđana je odvedena u Osijek, a devetog jula iste godine između ostalih, uhapšen je i u Šid sproveden Jerej Dragutin Marković iz Ilinaca. „Tamo su već bili i ostali sveštenici iz sreza (Šidskog), odakle su 11. jula preko Siska svi povedeni za Caprag (logor kraj Siska). Tu je i protojerej Jefta Novaković, Ilija Slavujević iz Adaševaca i drugi, gde ih zadržavaju oko 3 nedelje, a potom 2. avgusta 1941. transportuju u Srbiju, u Aranđelovac.“[109] Slične stvari dešavaju se i u Iloku, Vukovaru, Vinkovcima, te u Sremsko-karlovačkom srezu, gde su se Hrvati naročito ustremili na manastir Vrdnik, kome je već devetog juna 1941. dodeljen komesar-upravnik, čija je funkcija bila ne prosto nadgledanje manastirskog života, već stvaranje prostora za doseljavanje Hrvata i Muslimana iz Bosne na manastirska imanja.[110]

„Pod upravom komesara, postao je manastir (Vrdnik) pravi hotel i restoracija, gde se za zvanične vlasti sve nemilice trošilo i rasipalo. Dok su još bili kaluđeri u manastirima posetili su profesori iz Zagreba manastir, razgledali su sa još dva rimokatolička fratra s namerom da tu smeste oko 30 katoličkih kaluđera, a Jazak bi, vele, mogao biti biskupija.“[111]

Na teritoriji Sremske Mitrovice, pljačkanje crkava i manastira počelo je već u leto 1941. godine. Najpre je otimanje crkvene imovine sprovedeno u samom gradu, a potom se prešlo i na okolna sela. „Iz svih tih mesta je sveštenstvo, kao i kaluđeri iz manastira proterano i mrcvareno na razne načine, a imovina crkvenih opština i manastira zaplenjena.“[112]

Stradanje Manastir Šišatovca i Svetog Rafaila

Ako bismo pokušali da u dva primera predstavimo svu težinu stradanja SPC na prostoru Sremske Mitrovice, tokom genocida koji su nad Srbima Srema sprovodili Hrvati-ustaše, onda bi primer ležimirske Crkve i Manastira Šišatovca, za koji Vladika Atanasije Jevtić veli da je topos martiriu i „nezaobilazni prostor i svedok stradanja i svedočenja“[113] U tom smislu, naročito je važno istaći primer stradanja šišatovačkog igumana Svetog Rafaila Momčilovića i ležimirskih mučenika, stradalih u Crkvi i Porti od strane ustaša.

Značajnije stradanje Šišatovca i njegovog bratstva, počinje 25. avgusta 1941. godine kada u Manastir dolazi dr Nikola Buntak koji hapsi Igumana Rafaila Momčilovića i bratstvo. Zatočenici su najpre prevezeni u mitrovačku Kaznionu, a otuda su oterani za Slavonsku Požegu. „Kad su stigli u Slavonsku Požegu, na stanici (voznoj) dolaze ustaše iz srezova Bosanski Brod i Derventa oko 400 Srba (seljaka), među kojima oko 20 njih sa razlupanim glavama, koji su odmah na kamionima, sa ašovima i budacima, oterani i poubijani (ovih 20 ranjenih). Svi ostali Srbi (i Sremci i Bosanci), poređani su u redove i povorku na čelu sa igumanom Rafailom i ostalim kaluđerima i kroz grad (vođeni), praćeni ustašama, tučeni kundacima, morali su još pojati ‘Svjati Bože’ i pevati ‘Spremte se, spremte četnici’, sve do logora. Na ovom putu, iguman Rafailo izmrcvaren pada, a ostalima je zapoveđeno da ga gaze putem do barake trčećim korakom.

Ovako izgažen (iguman Rafailo) prenesen je u bolnicu i ima pet polomljenih rebara i tamo umire, a sutradan su svi ovi seljaci iz Bosne pobijeni iz mitraljeza. Jedan ustaša se fali i veli: – Šta mislite, majku im njihovu, mitraljez puca, a oni viču ‘Živela Velika Srbija’. Sutradan ih sahranjuju, pa i one koji, ranjeni, živi ostadoše, a sahranjuju ih Srbi iz Poganovaca i Budimovaca, srez Našice, a devojke (zarobljene Srpkinje), iz tih mesta prale su barake od krvi pobijenih seljaka (Srba) iz Bosne.”[114]

U svom Iskazu datom pred Komisijom Svetog sinoda za sakupljanje podataka o stradanjima Srba u NDH i jeromonah Iguman Velike Remete Mitrofan Vidaković dao je svoje viđenje stradanja u Slavonskoj Požegi. Tako on između ostalog veli i to da su fruškogorski monasi, pošto su dopremljeni u Požegu, morali da rade „najteže poslove fizičke, kao vući kolica sa šljunkom i krečom, kopati zahodske kanale i jame, te zatrpavati, prenašati slamu iz jedne barake u drugu, te u štale.“[115] Fruškogorske monahe, kako se navodi u jednoj molbi koju je Sinodu uputio jeromonah Jovan Papić iz Manastira Rakovac (kod Beočina), maltretirale su ne samo ustaše, već i Hrvati i Hrvatice Slavonske Požege.[116]

I mada se često navodi da je Iguman Rafailo umro u bolnici u Slavonskoj Požegi, u „Spisku sveštenika i episkopa S. P. Crkve koji su pobijeni na teritoriji tzv. NDH od ustaških vlasti u vremenu od aprila 1941. do kraja 1944, prema podacima kojima raspolaže Sv. Arhijerejski Sinod“, sastavljenom na traženje državnih vlasti 1958. navodi se da je šišatovački Iguman ipak preminuo trećeg avgusta u Beogradu.

U ovom značajnom dokumentu se tako između ostalog navodi i to da su u vozu za Požegu, Igumanu Rafailu ustaše „počupali celu bradu i strahovito ga tukli, kao i ostale, goneći da pevaju četničke pesme. Na železničkoj stanici u Slavonskoj Požegi, iguman sa ostalim kaluđerima čekao je do 9 časova uveče, kada je stigao voz iz Slavonskog Broda i dovezao oko 400 uhapšenih Srba seljaka iz srezova Bosanski Brod i Derventa. Na stanici ustaše su svrstale Srbe po četiri u red i na čelo povorke stavili igumana Rafaila sa ona tri kaluđera[117] i tako formiranu kontrolu proveli kroz grad. Pred povorkom išao je jedan kamion sa ustašama, a oko kolone takođe ustaše naoružane puškama. Ustaše su svuda uz put tukle Srbe, tako da su starci, među njima i iguman (Rafailo), posrtali i padali, što je ustaše još više razbešnjavalo da ih tuku i daih teraju da pevaju četnički pesmu ‘Spremte se spremte četnici’, i crkvenu pesmu ‘Svjati Bože’. U logoru pred bolnicom stajali su puna dva sata, gde su svi od reda bili tučeni. Zatim su im naredili da trčećim korakom ulaze u barake. Iguman Rafilo, već sasvim izmrcvaren i isprebijan, pao je, a ostali su trčeći morali gaziti po njemu. Prenesen je u baraku, pa posle četiri dana vozom za Srbiju u beogradsku bolnicu. U beogradskoj bolnici je ustanovljeno da mu je polomljeno pet rebara, oko jako modro i natečeno, a lice svo u ranama. U bolnici je zadržan na lečenju, ali je trećeg septembra 1941. godine izdahnuo od zadobijenih povreda.“[118]

Rafailo Momčilović rođen je 23. aprila 1875. godine od oca Velimira i majke Perside, u bačkom mestu Deronje, gde je završio osnovnu školu. Kada je navršio deset godina odlazi u manastir Kovilj, a potom u manastir Bođane. Monaški postrig primio je 26. oktobra 1896. godine u manastiru Manasiji od igumana Mirona (Đorđevića). Mitropolit Mihailo rukopoložio je Rafaila, 23. novembra 1896. godine, za jerođakona. Uporedo sa duhovnim uzrastanjem, Rafailo je usavršavao i slikarsku veštinu. Likovno obrazovanje sticao je u Beogradu, Moskvi i Italiji. Uradio je ikonostase u crkvama u Velikoj Krsni (1902), manastiru Rakovici (1905/6), Pačiru i Gornjem Kovilju (1908-10) i u crkvi Ružici u Beogradu (1925/6). Jeromonah Rafailo uradio je dosta pojedinačnih ikona, zatim portreta crkvenih ličnosti, a bio je i odličan pejzažista.[119]

Po proterivanju monaštva, ustaški Komesar Šišatovca Filip Ditrih „nemilosrdno je pljačkao manastirsku imovinu. Komisija zagrebačkog muzeja preuzela je veći deo manastirske riznice, ali čitava biblioteka i arhiv ustali su na milost ustaša. Manastirska crkva je minirana 16. jula 1944. godine. Obruvano je kube, stubovi nosači, svodovi, krov i zvonik. Uništen je ceo ikonostas.“[120]

Hrvati i Nemci srušili su četvrtog maja 1944. godine i Manastir Bešenovo. Njega je na zahtev hrvatskih vlasti bombardovala nemačka avijacija, ali je pre toga njegovo monaštvo proterano u Srbiju, a manastir bio izložen nemilosrdnoj pljački.[121] U isto vreme, iste godine, Hrvati i Nemci minirali su i Manastir Kuveždin, koji je, pod budnim okom komesara Hrvata-ustaše Stipe Rukavine iz Sremske Mitrovice godinama bio pljačkan. Do rušenja, u manastirskim konacima „boravila je ustaška jedinica sa oko 120 vojnika“[122] koji su nakon miniranja na ličnu inicijativu uništili „oko 20 ikona Pavla Simića i mnogo raznih dragocenosti.“[123] Sve te ikone bacili su na telo monahinje Paraskeve koja se, po miniranju vratila da ih, uz sasude, pokupi i sačuva.

Nakon rata, nove komunističke vlasti uporno su odbijale da obnove fruškogorske manastire, a kako beleži Dinko Davidov, tokom sedamdesetih godina pokrajinsko rukovodstvo razvijalo je planove kako bi za sopstvene potrebe preuzelo one konake koje hrvatsko-nemački okupatori nisu uništili.[124] Da čitava slika užasa bude još gora, ciglu i drugi materijal, podstaknuti i podržani on novih vlasti, razvlačili su meštani fruškogorskih sela i rukovodioci seoskih zadruga.[125]

Venac pod Krstom: Ležimir u novembru 1943.

Dok su Mitrovčani još vidali rane koje su ostale pošto se Viktor Tomić povukao iz Srema, u grad na Savi, premešteni iz Poljske, polovinom oktobra 1943. godine stigli su pripadnici Prve kozačke konjčke divizije Andreja Škura i Helmuta Fon Panvica[126] i rasporedila se na pruzi Beograd-Zagreb, gde su vršili njeno obezbeđivanje.[127]

Sastavljena od Rusa, Čerkeza i dobrim delom Nemaca, ova divizija, pripojena 69. rezervnom nemačkom korpusu iz sastava Druge oklopne armije, našla se tokom leta na Fruškoj gori gde je palila sela, pljačkala domove i ubijala civile. Tih dana, u direktnom teroru „Belogardejaca“, stradali su brojni Ležimirci-civili, čija imena delimično donosimo i u popisu na kraju ovog rada.

Kako u svojoj studiji Crveni i beli zapaža dr Aleksej J. Timofejev, „Kozačka divizija“ bila je „najbrojnija jedinica sovjetskih kolaboracionista na prostoru Jugoslavije.“[128] Ponašanje ove formacije u Sremu bilo je vrlo neujednačeno. Sa jedne strane, Kozaci su bili prijateljski nastrojeni prema srpskom stanovništvu, u Mitrovici su ostvarili kontakte i sa predstavnicima Srpske Pravoslavne Crkve, govorili su da se nalaze u „prijateljskoj zemlji“ i među „prijateljskim ljudima“, dok su, sa druge, boreći se protiv partizana činili ustupke onima koji su Srbe progonili i ubijali, ne štedeći pri tome ni civilno stanovništvo.[129]

Aleksej J. Timofejev zapaža i to da su ove jedinice, iako su sadejstvovale sa ustašama, bile prilično netrpeljive prema njima. Te sporove nisu mogli da izglade čak ni Nemci kojima su Kozaci govorili da su ustaše „bili zagriženi nacionalisti, jako su mrzeli Srbe i nehumano postupanje sa srpskim stanovništvom nije bilo izuzetak.“[130]

Usled ovih sukoba „predstavnici NDH su optuživali Kozake za pljačku i podršku srpskom stanovništvu, s tim da je teško naći šta je izazivao veći revolt. To je vodilo zategnutosti u odnosima između Kozaka i predstavnika hrvatske vojske i administracije, a ispoljavalo se i prema nemačkim pripadnicima kozačke divizije. Izbijale su svađe, pa čak i histerični napadi pojedinih predstavnika NDH koji su optužili Kozake za pomaganje Srbima, psovanje ‘hrvatske majke’ i nasilno ponašanje prema hrvatskim zvaničnicima.“[131]

Pa ipak, tokom operacija u Fruškoj gori, beleži Timofejev, u Ležimiru i drugim selima, Kozaci su vešali žene i vršili silovanja, u čemu su prednjačili pripadnici trećeg, petog i šestog konjičkog puka.[132] Tako se, primera radi, u Odluci državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a u vezi sa aktivnostima Helmuta fon Panvica, između ostalog beleži i to da su u Ležimir Kozaci stigli 12 oktobra i da su dane provodili u pljačkanju namirnica, posteljine i stoke. Tog dana, „krećući se u selu i po okolini, ubili su 20 ljudi.“[133]

I dok za Gleza fon Hostenaua, nemačkog vojnog poslanika u Zagrebu, ovakvo ponašanje nije bilo čudno[134], Helut fon Panvic prekorevao je svoje jedinice. „Čak i u mirnim selima, gde nije bilo vojnih akcija, kozaci se ponašaju kao pljačkaši i maroderi. Upadaju u kuće, traže votku u pijanom stanju čine dalje zločine, kao što su silovanje žena…, pljačkanje satova, posteljine i tome sličnih stvari, miniranje autoriteta i odbijanje da slušaju naređenja zapovednika.“[135] U zlodela svojih jedinica, Fon Panvic je ubrajao i „samovoljnu rekviziciju konja u mirnim mestima ili na njivama…, uznemiravanje i maltretiranje nemačkog stanovništva“[136] te „prisno prijateljstvo sa lokalnim srpsko-hrvatskim stanovništvom baziranom na pijankama.“[137]

U jednom izveštaju o aktivnostima okupatora i partizana na Fruškoj gori, datiranom 16. novembra 1943, o aktivnostima Kozaka između ostalog beleži se i ovo: „Svuda kuda je prolazio neprijatelj ubijao je nevino i mirno stanovništvo, vršio pljačku i druga nasilja, kao: hapšenje, vešanje, streljanje. Tamo je trajalo do 1 oktobra kada je u Srem došla jedna kozačka divizija pod komandom generala Fon Panvica, sastavljena od Nemaca kao rukovodilaca, belogardejaca i Rusa — prisilno mobilisanih iz pojedinih zarobljeničkih logora. Kozaci su se postavili u mesta kraj pruge na važnim strateškim putevima i u našim uporištima. Ova kozačka divizija brojala je oko 15.000 vojnika, imala je konjicu i biciklističke odrede. SS divizija bila je i dalje u akciji ‘čišćenja’ u kojoj su bili zastupljeni i ljotićevci. Prostor koji je bio ‘očišćen’ od SS divizije, sada su još nemilosrdnije pljačkali Kozaci pljačkajući konje, silujući žene i devojke.“[138]

Kozaci će biti predmet i Izveštaja sekretara partijske organizacije prvog sremskog NOP odreda, od četvrtog novembra 1943. Tu se, između ostalog govori da nemački i ustaški pokušaji vojnog slamanja srpskog naroda nisu urodili plodom, ali da je politički pokušaj „po prilici uspeo, to na taj način što je belogardejce Ruse, koji su vršili pljačku i teror, prikazivao narodu kao one Ruse koji se nalaze u Sovjetskom Savezu, hteo je da oslabi ljubav našeg naroda prema ruskom poštenom narodu i što je uspeo neprijatelj da zavlada u selima panika…“[139]

Čim su se belogardejske kozačke jedinice krajem oktobra udaljile[140], „narodnooslobodilački odbori su ponovo preuzeli vlast. Okupatorske fiktivne opštine iz Ležimira, Divoša, Bosuta, Grka i Jarka imale su sedište u Mitrovici. Partizani su držali vlast još u Šuljmu, Martincima, Kuzminu i Laćarku. Osmog dana po odlasku kozaka iz Šašinaca, opština se preselila u grad, a 30. oktobra uveče je zapaljena opština u Velikim Radincima. Od trinaest sela, okupatori su još držali Čalmu i Grgurevce.“[141]

U takvim okolnostima, Ležimir je dočekao novembar i povratak Prve vojvođanske brigade sa semberskog fronta. Posle nekoliko dana predaha, tačnije 22. i 23. brigada je izvršila napad na nemačku posadu u Grgurevcima. „Nemci su sa sto vojnika na kamionima pokušali da se probiju ka garnizonu, ali ih je u žestokoj borbi odbio bataljon Živote Ranitovića Sokola. U mitrovačku bolnicu doneseni su ranjenici, koje su posetili ustaški funkcioneri. Pukovnik Vjekoslav Servaci je ‘izručio ranjenicima poglavnikove pozdrave’.“[142]

Nakon dvodnevnih borbi koje su rezultirale povlačenjem najvećeg dela nemačkog stanovništva u Sremsku Mitrovicu, Brigada je bila prinuđena da se povuče kroz Frušku goru ka Ležimiru, što je kod Nemaca i Hrvata-ustaša u Sremskoj Mitrovici isprovociralo pokret ka selu. Kako je tada Ležimir bio prilično ispražnjen od mlađih muškaraca, to su tenkovi i pešadinci relativno lako ušli u selo, paleći ga pri tome. Stanovništvo je sabrano u Crkvi i crkvenoj Porti i tu streljano. Nakon toga, na njih je obrušen minirani toranj i svod, pa je tom prilikom „poginulo oko 120“[143] meštana, a jedina koja se sa stratišta spasila bila je baba Danica Sremčić[144] koja je čudom ostala živa.

Ovi događaji bili su deo Izveštaja komandanta glavnog Štaba NOV i PO Vojvodine od drugog decembra 1943. Vrhovnom štabu NOV i POJ o vojno-političkom radu i stanju vojvođanskih jedinica u drugoj polovini 1943. godine.

Između ostalog, Izveštaj donosi podatak da je posle napada Nemaca na Frušku goru i prolaza Kozaka kroz fruškogorska sela, moral srpskog naroda značajno opao, pa su borbena gotovost i spremnost da se sela brane pretrpela značajne krize.

„Sve to dalo nam je povoda da od vas tražimo jednu brigadu za zaštitu prošnjenog naroda. U međuvremenu brigada je već bila krenula. Ona je kao prvi zadatak uzela da likvidira neprijateljsko uporište u Grgurevcima, dobro utvrđeno i jako branjeno selo. Borba je trajala neprekidno 36 sati. U toku borbe neprijatelj je dobijao pojačanja iz Srem. Mitrovice i Rume. Posle ponovljenih dovlačenja neprijateljskih snaga brigada je bila prisiljena da se povuče. Za vreme bavljenja naše I brigade u Sremu, u Sremu se pojavila jedna tenkovska divizija sa oko 250—300 tenkova. I brigada posle povlačenja sa doložaja iz Grgurevaca uzela je sebi u zadatak da istera neprijatelja iz našeg uporišta u selu Grabovu. U toku borbe neprijatelj je sa više tenkova preduzeo napad na naše snage u Grabovu, a napadnut je i jedan bataljon. Ovaj bataljon u selu Grabovu iznenadnim napadom izgubio je svoju čitavu komoru, nije uspeo da je povuče. U ove dve akcije naša I brigada imala je osetnih gubitaka, oko 25 ubijenih, 100 ranjenih i manji broj izgubljenih. U Grgurevcima do naših gubitaka došlo je i od našeg bacača. Tamo je od neprijatelja dobiveno 2 protivtenkovska topa, oko 60 pušaka i drugo. Neprijatelj je imao oko 120 mrtvih, više ranjenih, a uništena su mu i tri kamiona. Zbog iscrpljenosti Brigade i stalnog krstarenja neprijatelja sa većim brojem tenkova, Brigada je bila primorana da se povuče u sastav naše Vojvođanske divizije.“[145]

Nešto podataka o događanjima u samom Ležimiru donosi Izveštaj Sreskog komiteta KPJ za srez sremskomitrovački, upućen Okružnom komitetu KPJ za Istočni Srem. Tako se, u ovom dokumentu koji se bavi stanjem na terenu u drugoj polovini novembra meseca 1943. godine između ostalog beleži da je napad „na Grgurevce bio preko potreban, jer su fašisti odatle u poslednje vreme svaki čas upadali sa malim snagama u naša sela, pljačkali i terorisali. Narod je sam često postavljao pitanje, zašto se ne razbiju? Sem toga, ugrožavali su Venac, naročito na ‘telefonu’, i putem zaseda ugrožavali nam veze i transporte. Iako akcija u potpunosti nije uspela, možemo komotno reći da je uspeh postignut, jer su fašisti ovo uporište konačno napustili. Time su stvoreni uslovi za bolji politički rad. — Iz mesta su se odselili i Švabe i Srbi. No Srbi se već sada vraćaju i akcijom su oduševljeni. Prilikom napada naši su zapalili fašističke kuće, a nakon toga fašisti su popalili oko 50 srpskih kuća. Još velik broj kuća ima neoštećeno. Žrtava na strani našeg civilnog stanovništva nije bilo, jer se narod sklonio. Potučena i razbijena fašistička pomoć, bežeći za Sr. Mitrovicu, pokupila je narod iz Šuljma i terala do Vel. Radinaca. Tu su ih pustili natrag i iz toga jasno proizilazi da su ih terali iz straha od partizana, isturivši ih kao svoju pobočnicu. U Vel. Radincima ubili su 4 čoveka van organizacije. Oko 60 ljudi iz Grgurevaca otišlo je sa Brigadom u partizane.

Jaku fašističku reakciju, posle napada na Grgurevce, pretrpio je Ležimir. Popaljene su sve kuće uz drum, selo je opljačkano i poubijano oko 80 ljudi, mahom staraca, žena i dece. Ubijali su decu od 2 do 10 god. Među ubijenima ima i Grgurevčana. Na pobijene ljude srušili su crkveni toranj.

I pored svih strahota može se konstatovati da se narod nije u velikoj meri pokolebao. Prva panika je prošla i nastojimo da ljudima objasnimo, da je fašizam u poslednjim trzajima takav.“[146]

Svedok ovog zločina čije ime nije poznato, svedočio je nakon rata o ubijanju stotinu civila u seoskoj Crkvi. Tom prilikom, ovaj svedok navodi da je pored gore već spomenute baba Danice masakr preživela i devetogodišnja devojčica čije ime nije zabeleženo:

Naišli su tenkovi Romulovih trupa. Oni su počeli da pale u selu, a u šumu nisu ulazili. I onda su jedni izbegli u šumu i ti su dobro prošli, a jedni su otišli u Grabovce.[147] I brigada se povukla u Grabovo. Mi smo posmatrali kako gori naše selo.

Posle pola noći sam sišao u selo. Kad smo došli ovde videli smo toranj koji je srušen. Ušli smo u Portu. Ništa se nije videlo. Toga puta je u selu ubijeno 14, a u Porti su 96 streljana, i u Grabovu 5-7. Oko 120 je preživelo. Bilo je jedno dete od devet godina koje je na sedam mesta bilo ranjeno. Onda smo odveli dete kod Arse Avramovića i pitali kako je bilo. Dete je reklo – da su oni sve doterali i kazali svima da legnu. Svi su se pognuli jedan na drugog. Na mene je, kaže, jedan čika legao, i oni su pucali i najednanput je nešto jako zdravo puklo. Posle toga se više ništa nije čulo i ja sam se izvukla i pošla napolje. Kad sam došla do vrata od Porte videla sam Švabe. Ja sam se sakrila iza vrata i čekala dok nisu otišli. Posle sam išla šorom i plakala…[148]

Zabelešku o masakru u Crkvi i Porti ostavio je u svom radu „Zločini ustaša: žrtve i zločinci“ Dušan Babić (priređivač Jovan Babić). Izvor koji Babić u prilozima donosi, značajan je otuda što govori o broju nemačkih tenkova koji su popalili selo, ali i zbog tvrdnje da je ukupno 30 Grgurevčana stradalo u Crkvi, za šta još uvek nemamo verifikaciju.

27. novembra iste godine[149] izvršeno je u Ležimiru, srez mitrovački, masovno ubijanje Srba i paljenje srpskih domova. Uzrok je bio taj što su sa kaznioničke postaje u Manđelosu primetili prebacivanje partizana ispod Šume od Grgurevaca u pravcu Ležimira. Za kratko vreme u Ležimir je stiglo 53 tenka sa nemačkom vojskom iz istočnog Srema. Odmah su počeli bombardovati i paliti selo, a istovremeno su pokupili preko sto stanovnika bez razlike na starost i pol, te ih doveli u crkvenu portu gde su ih iz neposredne blizine poubijali, pucajući im u glavu. Potom je miniran crkveni toran i krov koji su pod svojim ruševinama zatrpali žrtve. Među pobijenima bilo je oko trideset duša iz Grgurevaca, koji su se sa partizanima povukli u Ležimir, plašeći se Nemaca, koji su prema Grgurevcima bili naročito strogi. U isto vreme ubijeno je oko četrnaest Ležimiraca u Grabovu, koji su utekli ispred ovoga terora da se spasu.[150]

Regionalni sremski list „Sremske novine“, u svom broju od četvrtog jula 1961. donosi tekst „Krvavo jutrenje“ u kojem nalazimo još jedno svedočanstvo. Iz njega, između ostalog saznajemo da se baba Danica spasila tako što je u odsudnom momentu skočila u jamu za kreč (što opravdava i danas živu priču u selu), ali i to da je devojčica iz gore već navedenog svedočenja izvesna Delija Laušević iz Grgurevaca. Možda bi ovom prilikom bilo vredno navesti i to da su u Crkvi, 27. 11. ubijeni njeni srodnici: Jelisaveta, Jovana, Nikola, Svetislav, Stana, Đurđina, te Dušan i Branko za koje još uvek nije utvrđeno da su nastradali u samoj Crkvi ili u zbegu na prostoru oko sela Grabova.

O krvavom jutrenju meštani šapatom pričaju, skrušeno i sa grčem tuge i užasa na licu. Crkva je zakovana posle poslednjeg jutrenja. Posle poslednje nedovršene molitve ostala je nema, šrapnelima izrešetana i iz temelja ispucala. Kraj ostatka tornja parčad mermerne ploče. “Gore spomenuti Sima Popović poginuo je od nesretne ruke svoga čobanina 8. februara 1868”. O ovim kišom još neisprskanim slovima meštani malo znaju. Oni govore o, na kamenu, neispisanoj tragediji sela. O tragediji koju u srcima nosi dve trećine preživelih u Ležimiru.

– Imao sam onda četrnaest godina – kaže Đorđe Živanović, – Jedno novembarsko jutro, koji dan tek posle Đurđica. Mraz dobro stegao i počela susnežica. Uveče se iz daljine čula tutnjava, a mi nismo znali da su to tenkovi. U ranu zoru nas probudiše topovske granate. Svet je bunovan i neobučen pohitao u planinu.

Reči se teško odvajaju od zgrčenih vilica. Prisutni ćute, ne prekidaju i ne pomažu. Napeto slušaju dobro znanu priču.

– Iza tenkova su u selo ušle Švabe iz Grgurevaca, Čalme i ostalih sela, – nastavlja deda Nikola Šević. – A za to vreme, kad su Švabe u selo upale, baba Marija Damjanović se u potok sakrila i to, kako ona u svojoj pesmi kaže

„Puška puca, mitraljezi ječe
a sanduci od pčelica zveče,
Mraza ima pa još je i zima
Juri Švabo šumi s tenkovima.
S tenkovima selo opkolio:
Starce, babe silne zarobio,
Bože sveti podaj mu pameti;
Skupio je decu da se sveti…“

– Moja mati, šlogirana i nepokretna izgorela je zajedno sa kućom, – kaže deda Nikola. – Sa kućom su spalili i četrnaestogodišnjeg teško bolesnog dečaka Savu Jelenića. Deda Đoku su ubijenog svinje rastrgale…

Reči se gube. Samo težak uzdah i odmahivanje ispucalom rukom. – Naterali su narod u portu govoreći da imaju nešto da saopšte. Tu ljudi i nije bilo. Samo nejač. Starci, deca i žene. Moja sestra se sakrila pod čardak, a naša kuća je eto tu ispred tornja.

I dalje, teška i isprekidana priča. Majke su zakukale, a deca privijena uz njihove skute zavriskala. Starci su nemo gledali u preteće cevi mitraljeza. Samrtni rafal, zatim nekoliko trenutaka grobne tišine i teška eksplozija. Minirani toranj se sručio na gomilu izrešetanu mitraljezima.

– A bilo je još živih, ranjenih. Preživela je jedna devojčica iz Grgurevaca. Delija Laušević, sva izranjavana. Baba Danica se sakrila u jarku za kreč i ostala živa da nam sve prepričava. Crkveni krst smo našli u mojoj avliji, a jabuka od krsta je odletela čak u sokače… – kaže na kraju deda Nikola Šević.

Sutradan su celog dana vadili leševe ispod ruševina i nosili ih volovskim kolima gore na Veliku gradinu gde je seosko groblje.

– Mrtve smo nosili kolima Đorđe Živanović, Milan Mošić i ja, – dodaje deda Nikola.

Na unakaženim leševima, zajedno sa usirenom krvlju, slepio se i malter pa je bio teško prepoznati mrtve. Pored jedne žene iz Grgurevaca u zelenoj haljini, ležale su njene dve ćerke unakažene devojčice. Milicu Dačić nisu mogli prepoznati sve dok se neko nije setio da je ona uvek u nedrima nosila kesicu s novcem koji je delila prosjacima. Kesicu su našli. Bilo je u njoj nekoliko novčića… Sahranu je pratio prasak greda i crepa kuća u plamenu. Oko crkve i po ulicama su visli obešeni partizanski ranjenici.

– Kad smo se vratili u selo, bilo je strašno, – kaže Đorđe Živanović. – Uvek kad se vraćaš sa nekog puta, odnekud, neko te dočeka. A ovog puta niko. Pustio selo u plamenu i vest da su pobili sve živo. Neizvesnost.

Vreme kao da je stalo. Tragovi i suviše sveži, uspomene još svežije, nezaboravne. Bilo ih je tu pod tornjem na poslednjoj molitvi, na krvavom jutrenju, dece, majki i staraca. Njih 87, mraznog jutra 21. novembra, izmrcvareni visokim tornjem, neoplakani, neopojani i neprežaljeni.

Nad kamenim blokovima, malterom i natrulom građom, u travu zaraslim, čuje se samo gugutka i cijuk napola odvaljene limene nastrešnice.

To je večito opelo nad krvavim jutranjem. Tropar nad neopojenim. Naricaljka nad neoplakanim.

Jedan deo stanovništva koji je uspeo da pobegne, sklonio se u selu Grabovu koje se danas nalazi u Opštini Beočin, ali i u mitrovačkim selima Čalma i Martinci, do kojih su dolazili preko atara. Značajno je istaći i to da su, onima koji su do ovih sela došli, pomoć pružale upravo domaće Švabe koje su u njima živele, među kojima je bilo i onih koji su aktivno učestvovali u razaranju sela 27. novembra. O tome je autoru ovog rada, u svojstvu novinara „Sremskih novina“ govorila i Ležimirka Marija Živanović (95).

Tog jutra, jedanaestogodišnja Marija Živanović pošla je iz „Mačve”[151] u centar sela da kod švercera potraži duvan za oca. Tek što je povukla drvenu tarabu i napravila nekoliko desetina koraka, oseti prasak i ču udar eksplozije. Jedan, drugi treći… Iznad njene glave proletoše mine ispaljene iz pravca Fruške gore. Ukočena od straha, Marija leže na zemlju.

– I nastade trka. Svako svog vodi, to se juri na sve strane. Ja gledam, ljudi me preskaču kao da im nisam na putu. Da jaje baciš, ne bi na zemlju palo od preplašenih ljudi! Mislim se, Maro moja, ako ne ustaneš sada, nećeš nikada! Saberem se, pridignem, smešam sa narodom i potrčim kući. Na brdu vidim mamu. Za njom trči brat, a najmlađeg uprtila na leđa. Idem ka njima i čujem ujaka Mirka, gde viče materi… Zoro, kuda u šumu, poklaće vas tamo, ‘ajte svi u kola, pa samom u Martince… Majka se okreće, u tom okretu grabi i mene i svi zajedno potrčasmo ka kolima.

Zavukoše se pod deke, dunje, jastuke i ćebad nabacanu u kola. Pođoše kroz atar za Martince. Tamo je Mirkova i Zorina porodična kuća i tamo je, za razliku od Fruškogorja mir. Na izlazu iz sela pokupiše i Vukicu i Arsu Avramovića[152] starog ne više od mesec dana. Ušuškani u rite na dnu kola, pođoše ka Čalmi, pa odatle za Martince.

– Gruva oko nas na sve strane, u selo, preko sela… a ujak tuče po konjima. Dolazimo u do i baš na našoj zemlji nabasasmo na Nemce. Ide vojnik do vojnika, raširili se u strelce, puške uperili ka selu i viču nam “nazad, nazad, porta, porta…”. Ujak stade i sačeka da mu jedan od vojnika priđe. Situacija je napeta, vidi i on da se više nema kud. I sad, da li je Bog tako hteo, ja ne znam, ali desilo se da je ispod zimskog šinjela natučenog do očiju i one nemačke šlemine, moj Mirko nekako prepoznao jednog Švabu koji je bio šef na martinačkoj stanici. Skupi hrabrosti i upita ga da nas pusti. Ovaj malo razmisli… pogleda oko sebe i raširi prolaz. “Ja ću te pustiti, ali pazi da te drugi ne vrate”, reče i lepo se pozdravi sa nama.

U Čalmu, Marija je stigla u ranim satima, kada je selo još spavalo. Obilazeći selo došli su do martinačkog atara, a tamo, kaže, sve je već bilo drugačije…

– Grgurevčani mučenici, prošli su najgore. Oni se jadni nisu mogli nikako snaći. Tuđe selo, gužva na sve strane, ne znaju ni gde da se sklone. Njih su vešali od drveta do drveta. Na kraju su, sve koji nisu mogli da se sklone, oterali u portu i počeli da streljaju. Ni to nije bilo dosta, pa su deo ljudi uterali u Crkvu, minirali je i tako ih pobili.

O razmerama zločina, autoru rada, svedočio je i Ležimirac Petar Mošić (94). On između ostalog otkriva i to da su i u Ležimiru ustaše i Nemci, po već oprobanom principu, meštane pozvali na zbor u centar, gde se nalazila i danas nalazi Hram Svetog Georgija. Između ostalog, Petar Mošić, koji će takođe u ratu izgubiti nekoliko srodnika (što od partizana, što od okupatora), a spas potražiti u Nedićevoj Srbiji, potvrđuje i u selu živu priču da su zvona, nakon rušenja tornja odneta u Mađarsku, gde se misli da se i danas nalaze.

– Tog dana ja sam čuvao ovce i rano sam otišao od kuće, što se pokazalo na kraju kao dobro. Ali sam čuo da tuče iz topova. Bio sam dovoljno uplašen da nisam smeo da prilazim selu, ali sam iz daljine gledao i video da se dešava nešto loše. U prvo vreme sam mislio da se spustim u Ležimir, da potražim svoje roditelje, ali sam odustao. Kasnije tek sam čuo da su oni uspeli da se izvuku, da su sa drugim „srećnicima“ otišli u zbeg. Imali smo mi zemlju u jednoj dolji, pa su se tu sklonili. Zapravo, gotovo svaka druga kuća u selu je imala neko svoje već spremno sklonište, za svaki slučaj. Znate kako, planina je blizu, u njoj su partizani, tu se puca oko vas i domaćini su računali da je bolje da sami nešto za sebe urade, da preduprede nesreću. Tako su nastajale zemunice i baze u atarima u koje se jesu skrivali i partizani, ali koje nisu bile prevashodno namenjene njima. U jednu takvu bazu sklonili su se i moji roditelji.

Po ulasku u selo, prepričava deda Pera, ustaše su pozivale narod da dođe Crkvi, na razgovor. Dobar deo meštana nije poslušao poziv, nego je krenuo u zbeg, dok je nemali broj njih poverovao i pošao. Žene, deca, stari i nemoćni, poterani su u Crkvu sa pohapšenim domaćinima i uterani unutra.

– Nisam bio tog momenta u selu, ali sam neposredno kasnije video srušenu Crkvu i gomilu tela ispod porušene građevine. Istina je da su se mogli čuti jauci još uvek, ali mi nismo tada ni mogli sve da raščistimo, da ih spasimo. Nismo imali čime da raščistimo, a i ustaše su još neko vreme držale stražu pa nisu ni dopuštali. Samo oni koji su mogli da izmole ustaše, mogli su da izvuku svoje nastradale i da ih sahrane, priča deda Pera i dodaje: – Kuće su bile spaljene, uništene, narod uplakan, izbezumljen. Strah je prevladao gnev i svi su se trudili da što je moguće manje borave van domova.

Za ustaše, Pera kaže da su u selo dolazili „poput oluje“. Nenajavljeni, rešeni da počine neko zlo. Njihove provale u selo, dodaje, „bez zla nisu mogle da prođu“.

– Plašio sam se ustaša, tu nema šta da se doda. Gadna je to bila vojska. Sećam se baš tog novembra, kada su prošli kroz selo i krenuli ka planini, naleteli su na mene i tražili partizane. Ja sam im rekao da ih nema i dok sam stigao da poteram stoku okolnim putem, kako bih javio borcima da ide potera za njima, pucnjava je već počela. Vratio sam se tamo gde sam ih zatekao i potom otišao na neko treće mesto. Partizanima nisam mogao, a plašio sam se da će me, ako me zateknu, u povratku ubiti, pošto sam ih slagao, priča deda Pera.

Pošto su ostali bez Crkve, Ležimirci su, po sećanju deda Perinom, uspeli da ispod ruševina izvade ikone i premeste ih u jednu obližnju kuću.

To je rađeno tajno. Sve što su mogle, ustaše su razvukle. Čak su i zvona skinuli i odneli za Mađarsku. Ta „nova” Crkva, tajna, bila je u ovoj kući u kojoj ja sada živim. Tek mnogo posle rata, počelo se ponovo ići u Crkvu, mada je bilo ljudi koji prosto nisu hteli ili nisu mogli da u nju uđu. Mnogi koji su izgubili članove porodica, pogotovo roditelji koji su ostali bez dece, umesto lagodnosti, u Crkvi su osećali teskobu. Tako se dešavalo da su umesto u hramu stajali ispred njega, dok na kraju prosto nisu prestali da dolaze. Sada je Crkva obnovljena, ali mislim da nije isti slučaj i sa sećanjem na naše mučenike. Godine i zaborav su učinili svoje i sumnjam da će se tu nešto promeniti. Nema mladih u selu, odlaze nam ljudi i za koju godinu više neće ni biti onih koji će se sećati tih događaja i priča starijih, zaključuje deda Pera.

Materijalna šteta na crkvi je bila ogromna. Zvonik je porušen do nivoa slepih arkada na brodu crkve. Srušen je i originalan krov iznad naosa, zajedno sa zidanim svodom i galerijom, a u požaru koji je izazvan namernim paljenjem miniranog objekta, od strane nemačkih vojnika i ustaša, stradali su zidno slikarstvo, ikonostas i kompletan mobilijar.[153]

Poslednja bitka, za oslobođenje Sremske Mitrovice, počela je 27. oktobra 1944. godine upravo iz pravca Fruške gore. U pokretu su se našli pripadnici 11. krajiške i 6. vojvođanske divizije koji su dobili zadatak da pomognu zamorenim borcima 11. divizije, sastavljene od 5. kozaračke, 12. krajiške i 32. srpske brigade. Svoj doprinos u tom nastojanju dali su i Ležimirci koji su udarali na nemačko-ustaške linije postavljene duž kanala Sremska Mitrovica – Veliki Radinci.[154] Posle četiri dana borbi, prvog novembra 1944, za Mitrovicu i Mitrovčane rat je bio gotov. Od tog datuma, pa sve do danas, počelo je vidanje rana.

Na mestu gde su vršena streljanja i klanja Srba Srema tokom akcije Viktora Tomića, uređeno je 1959. godine, prema projektu arhitekte Bogdana Bogdanovića „Spomen-groblje”. Na Dan borca, četvrtog jula 1960. ovaj kompleks i svečano je otvoren, kada je ustanovljena i muzejska postavka.

I mada gro likvidiranih nije bio član KPJ, već je partizanski pokret pomagao kao nacionalni srpski pokret otpora, žrtve Viktora Tomića predstavljene su upravo tako, kao komunisti i partizani. Sličnu sudbinu doživeli su i mučenici iz ležimirske Crkve. Otuda i nije čudno to što su, decenijama nakon rata, sve komemoracije imale izražen komunistički karakter, dok je prava priroda počinjenog zločina i genocida bila latentno zaboravljana, stavljana u stranu.

Takvo ponašanje pobednika, usmereno ka jačanju bratstva i jedinstva, dovelo je, nakon raspada SFR Jugoslavije i do zaborava. Odricanje od „komunističkih tradicija“, dovelo je tako do odricanja od sopstvenog stradanja i žrtvovanja u borbi protiv zla koje, čini se, još uvek živi.

Rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture Sremska Mitrovica broj 261/78 od 02.02. 1979. godine crkva Svetog Georgija u Ležimiru je proglašena za spomenik kulture. Odlukom Izvršnog veća Skupštine APV broj: 633-7/91 od 12.12.1991. godine crkva je utvrđena za spomenik kulture od velikog značaja („Službeni list APV“ br. 28 od 30.12.1991. godine).

Obnova Hrama završena je 2015. godine, a trajala je gotovo pet godina. Radovima je uz budno oko stručnjaka iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture rukovodio Protojerej-stavrofor Duško Marjanović.

Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 1999. godine, iguman Rafailo proglašen je za svetog i unet u Imenoslov Srpske crkve kao sveštenomučenik. Datum njegovog spomena je 3. septembar – dan postradanija.

---

Reference i napomene

[1] http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/genocid-hrvatske-drzave-u-srbiji-srem-1941-1945-godine/
ulaz: 20.2.2020.

[2] http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/genocid-hrvatske-drzave-u-srbiji-srem-1941-1945-godine/
ulaz: 20.2.2020.

[3] http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/genocid-hrvatske-drzave-u-srbiji-srem-1941-1945-godine/
ulaz: 20.2.2020.

[4] Uz Veliku župu „Vuka“, NDH su činile još i sledeće župe: Baranja-Osijek, Bilogora-Bjelovar, Bribir-Sidraga-Knin, Cetina-Omiš, Dubrava-Dubrovnik, Gora-Petrinja, Hum-Mostar, Krbava-Psat-Bihać, Lašva-Glaž-Travnik, Lika-Gacka-Gospić, Livac-Zapolje-Nova Gradiška, Modruš-Ogulin, Pliva-Rama-Jajce, Pokupje-Karlovac, Posavje-Brod, Prigorje-Zagreb, Sana-Luka-Senj, Vrhbosna-Sarajevo, Zagorje-Varaždin, Glavni grad Zagreb.

[5] Dožupan je bio sremski Hrvat Luka Aždajić.

[6] http://publikacije.stat.gov.rs/G1931/Pdf/G19314001.pdf pristup: 4.3.2020.

[7] http://publikacije.stat.gov.rs/G1931/Pdf/G19314001.pdf pristup: 4.3.2020.

[8] „Sremskomitrovačka hronika“: 218.

U gradu su mobilisani 301. vozarski bataljon, suhoputna stanica Sremska Mitrovica, 303. streljačka četa, cenzorski odsek, komanda pristaništa, komanda rečne plovne linije broj III, komanda železničke stanice i protivoklopna četa.

[9] „Sremskomitrovačka hronika“: 219.

[10] „Sremskomitrovačka hronika“: 220.

[11] „Sremskomitrovačka hronika“: 221.

[12] „Sremskomitrovačka hronika“: 229.

[13] „Sremskomitrovačka hronika“: 222-225.

[14] Danas nema njegovog obeležja, ali se može utvrditi širi prostor na kojem se njegovi zemni ostaci nalaze.

[15] „Saopštenja…“: 25.

[16] „Sremskomitrovačka hronika“: 225.

[17] „Sremskomitrovačka hronika“: 227.

[18] „Saopštenja…“: 27.

[19] „Sremskomitrovačka hronika“: 226.

[20] „Saopštenja…“: 37.

[21] „Sremskomitrovačka hronika“: 228-229.

[22] „Sremskomitrovačka hronika“: 244.

[23] „Sremskomitrovačka hronika“: 244.

[24] „Saopštenja…“: 25.

[25] „Saopštenja…“: 28.

[26] „Saopštenja…“: 21-32.

[27] „Sremskomitrovačka hronika“: 232.

[28] „Saopštenja…“: 37.

[29] Ovo je učinjeno zakonskom odredbom od 25.aprila 1941. godine.

[30] „Sremskomitrovačka hronika“: 230.

[31] „Sremskomitrovačka hronika“: 230-231.

[32] „Sremskomitrovačka hronika“: 229.

[33] Njegovan: 15.

[34] „Sremskomitrovačka hronika“: 230.

[35] „Sremskomitrovačka hronika“: 240.

[36] U Flajšmanovu radnju smešteno je zloglasno ustaško mučilište „Kustodija“, koja se nalazila pod direktnom upravom šefa policije Franje Truhara, Tu su ljudi premlaćivani i ubijani, a kako se nalazila na Žitnom trgu (gde je danas Kafana „Čelik“), dovođenje mučenika bilo je svakodnevno i bez naročitog reda. Mnogi Mitrovčani koji će biti otposlati u logore, ubijeni na starom pravoslavnom groblju ili će prosto ostati upisani kao „nestali“, proći će kroz užase „Kustodije“. Više o „Kustodiji“ videti u: „Sremskomitrovačka hronika“: 381-385.

[37] „Sremskomitrovačka hronika“: 241. Danas više nema ni temelja, a jedino sećanje na Sinagogu čuva malena zgrada, smeštena uz Gimnaziju koju, malu i neuglednu, Mitrovčani zovu – Palestina.

[38] „Sremskomitrovačka hronika“: 233.

[39] „Sremskomitrovačka hronika“: 233.

[40] Ovo je urađeno po slovu zakona, ministarskom naredbom od 18. jula 1941. godine, uz potpis Mirka Puka, ministra pravosuđa.

[41] Borislav Stojšić, „Fruškogorski partizanski odred“, Beograd 1986, str. 27.

[42] Stojšić: 156.

[43] Njegovan: 13.

[44] Stojšić: 159-160.

[45] Prema: Stojšić: 159.

Zanimljivo je ovde istaći i to da su fruškogorski partizani organizovali i „Božićne akcije“, kada su se odredi spuštali u sela i svečanim plotunima uz povik „Srećan Božić“, obeležavali ovaj praznik. Stojšić: 191.

[46] 1941. prim. aut.

[47] „Sremskomitrovačka hronika“: 243.

[48] U avgustu 1941. ubijen je i Arhimandrit Manastira Šišatovac Sveti Rafailo Momčilović, akademski slikar.

Pritisak na pravoslavne popustiće posle osnivanja Hrvatske Pravoslavne Crkve, aprila meseca 1942. godine. Tada će Mitrovčani biti pozivani da stupe u nju, biće im, pod tim uslovom garantovana sva prava, a zanimljivo je i to da je Mitrovicu posetio i Mitropolit Germogen, koji je za svog sveštenika postavio izvesnog ruskog emigranta, a potom sveštenika SPC Rafaila Stanivukovića iz Ilinaca.

[49] „Saopštenja…“: 44.

[50] „Saopštenja…“: 44.

[51] „Saopštenja…“: 55.

[52] „Saopštenja“: 87.

[53] „Sremskomitrovačka hronika“: 246.

[54] „Zločini okupatora u Vojvodini 1941-1945.“ Knjiga dva: Zločini okupatora u Sremu, Novi Sad 1946. str: 133.

[55] „Hrvatski list“, 27, 4, 1941.

[56] „Sremskomitrovačka hronika“: 254-255.

[57] „Sremskomitrovačka hronika“: 255

[58] „Sremskomitrovačka hronika“: 301.

[59] „Sremskomitrovačka hronika“: 313.

Uporedo sa zavođenjem terora, ustaške vlasti počele su da organizuju i posete Zagrebu i Paveliću, tako da su sa proleća i leta 1942. prvi Mitrovčani-Hrvati, stigli na poklonjenje Poglavniku.

[60] Zamenik mu je bio Oktavijan Sv(j)ežić.

[61] „Sremskomitrovačka hronika“: 319.

[62] Njegovan: 55.

[63] “Zločini okupatora u Vojvodini 1941-1945.” Knjiga dva: Zločini okupatora u Sremu, Novi Sad 1946. str: 128.

[64] Njegovan: 17.

Dušan Lazić-Gojko „Sremsko krvavo leto 1942“ NIRO `Sremske novine`, Sremska Mitrovica 1982, str: 185.

„Zločini okupatora u Vojvodini 1941-1945.“ Knjiga dva: Zločini okupatora u Sremu, Novi Sad 1946. str: 134.

Mitrovački Hrvati, pripadnici ustaškog logora, Andrija Krzmanović, Franjo Brindl, Mato Ciprijanović, Josip Hirtenkauf i dr Karlo Helbih odlazili su tokom leta 1942. u Zagreb, gde su od vlasti NDH tražili da se nad neposlušnim Srbima Srema sprovede pokolj. Nije isključeno da je delegacija, ili neki njen član, sugerisao tako nešto i dr Paveliću. Više o tome: Njegovan: 33.

Dr Petar Gvozdić je isticao i to da je državna politika NDH usmerena na to da se procenat Srba u Sremu svede na pet posto stanovništva. Više o tome: Njegovan: 109.

[65] „Sremskomitrovačka hronika“: 320.

[66] Njegovan: 58.

[67] Više redarstveno povereništvo

[68] „Sremsko krvavo leto“: 176.

[69] „Sremsko krvavo leto“: 176.

[70] „Sremsko krvavo leto“: 176.

[71] „Sremsko krvavo leto“: 177.

[72] Stojšić: 27.

[73] „Sremsko krvavo leto“: 177.

[74] „Sremsko krvavo leto“: 179.

[75] „Sremsko krvavo leto“: 180.

[76] „Saopštenja…“: 42-43.

[77] „Sremsko krvavo leto“: 182.

[78] „Sremsko krvavo leto“: 185.

[79] Njegovan: 16-17.

[80] Njegovan: 57.

[81] Autobusi koje će Mitrovčani dobro upamtiti, bili su plave boje i Tomiću ih je, na poklon, poslala Opština Zagreb.

[82] „Sremsko krvavo leto“: 185-186.

[83] Njegovan: 16-17.

[84] „Sremskomitrovačka hronika“: 326.

„Posledice velike ofanzive nisu bile lake za Fruškogorski partizanski odred. Čitav mesec dana partizani Odreda su se skupljali i reorganizovali. Nad zbegovima i stanovništvom izvršeni su strahoviti zločini. Nečuveni teror pogodio je gotovo sva sela i grad.“ U: “Sremskomitrovačka hronika”: 340.

[85] Njegovan: 109.

[86] Njegovan: 111.

[87] Njegovan: 111.

[88] Njegovan: 112.

[89] Njegovan: 113.

[90] Mirjana Lesek, „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi, Zavod za zaštitu spomenika kulture Sremska Mitrovica, 2004. str: 223.

[91] http://besenovo.org/istorijat-manastira-besenovo/, ulaz: 17.6.2020.

[92] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 224.

[93] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 224.

[94] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 226.

[95] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 226.

[96] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 225.

[97] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 228.

[98] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 228.

[99] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 228.

[100] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 228.

[101] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 228.

[102] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 228.

[103] „Umetnička baština u Sremu“, tom drugi: 229.

[104] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“, Itaka, Beograd, 2009. godina. str: 101.

[105] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 101.

[106] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 103.

[107] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 102.

[108] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 102,

[109] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 102.

[110] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 103.

[111] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 103.

[112] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 104.

[113] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: Itaka, Beograd, 2009. godina. str: 100

[114] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 105.

[115] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 106.

[116] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 107.

[117] Dimitrije, German i Teofan

[118] Atanasije Jevtić „Mučeničko stradanje Igumana Rafaila Šišatovačkog“, u: Uglješa Rajčević: „Rafailo Georgije Momčilović“: 108.

[119] https://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=BVAABB , ulaz: 15. Jun 2020.

[120] Dinko Davindov, „Ogrešenja“, Šabac-Glas Crkve, 1986. str: 16.

[121] „Ogrešenja“:17.

[122] „Ogrešenja“: 18.

[123] „Ogrešenja“: 18.

[124] „Ogrešenja“: 33.

[125] „Ogrešenja“: 19-23.

[126] U „Sremskomitrovačkoj hronici“ se navodi da su tih dana, u Mitrovici boravili i generali, njeni komandiri. Iako nema datih imena i prezimena, možemo naslutiti da je reč upravo o Fon Panvicu i Škuru.

Divizija je imala dve brigade, pri čemu je prva bila sačinjena od četvrtog kubanskog, drugog sibirskog i prvog donskog puka, dok su u drugoj vili šesti terski, treći kubanski i peti donski puk. Uz to imala je dva artiljerijska diviziona naoružana topovima 75 milimetara, izviđački i inženjerski bataljon i pomoćne jedinice. Njena snaga iznosila je 18.702 borca i 10.091 konj. Iz „Crveni i beli“: 129.

[127] „Sremskomitrovačka hronika“: 379.

[128] Aleksej J. Timofejev, „Crveni i beli-ruski uticaji na događaje u Jugoslaviji 1941-1945.“, Ukronija-Beograd, 2014. str.129.

[129] „Crveni i beli“: 129-139.

[130] „Crveni i beli“: 133.

[131] „Crveni i beli“: 135.

[132] „Crveni i beli“: 137.

[133] Miodrag Đ. Zečević, Jovan P. Popović, „Dokumenti iz istorije Jugoslavije“, tom treći, Beograd 1999. str. 261

[134] „Crveni i beli“: 136.

[135] „Crveni i beli“: 138.

[136] „Crveni i beli“: 138.

[137] „Crveni i beli“: 138.

[138] „Zbornik dokumenata i podataka o Narodno-oslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda“ str: 461.

[139] „Zbornik dokumenata i podataka o Narodno-oslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda“ str: 449.

[140] Kozaci će se u Srem vratiti početkom 1945. Kada će na ovom prostoru delovati Gruzijski bataljon.

[141] „Sremskomitrovačka hronika“: 380. U Čalmi i Grgurevcima, Nemci su imali veliki udeo u mesnom stanovništvu, što je otežavalo rad partizanima.

[142] „Sremskomitrovačka hronika“: 387.

[143] „Hronika sela Ležimira od 1941 do 1945. godine“

[144] „Hronika sela Ležimira od 1941 do 1945. godine“

[145] „Zbornik dokumenata i podataka o Narodno-oslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda“ str: 486.

[146] „Zbornik dokumenata i podataka o Narodno-oslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda“ str: 508.

[147] Ovde je učinjena greška, pošto je deo meštana sela otišao u beočinsko selo Grabovo koje se nalazi relativno blizu Ležimira. Grabovci su selo u Opštini Ruma, na Savi i prilično su udaljeni od Fruške gore.

[148] Izvodi iz stenografskih beležaka 1941-1944.

[149] 1943. prim. aut.

[150] Dušan Babić „Zločini ustaša: žrtve i zločinci“ Novi Sad 2007. prilozi.

[151] Tako meštani zovu jedan deo sela, prim. aut.

[152] Arsa Avramović živi u Ležimiru.

[153] „Elaborat rekonstrukcije zvonika i obrade poda Hrama Svetog Georgija u Ležimir“, „Zavod za zaštitu spomenika kulture Sremska Mitrovica“, 2011. godina.

[154] “Sremskomitrovačka hronika”: 430.

---

Izvor: Stanje Stvari