Sterija i Skerlić

Nema, dakle, u srpskoj kulturi prostora za odanost srpskoj istoriji, uprkos toj istoriji

Veština zaboravljanja nije samo nešto što omogućava život, premda je baš to u velikom stepenu, nego je – možda i u isti mah – i neprocenjiva priprema za smrt, samo iskušavanje smrti. Ona pripada mreži koju tka svaka kultura. Prirodu kulture kojoj pripadamo strukturu, svesti koju nam ta kultura osnažuje i čini delotvornom, određuje – ne manje od onog što smo upamtili – i ono što smo zaboravili. U godinama koje su se neprimetno, ali bolno primakle posle velike predstave ispunjene nasiljem, ubistvima, pokličima narodnih prvaka, plamtećim ludilom evropskih naroda i bakljama sijajućih varoši i gradova, posle predstave koju će i savremenici i potonji letopisci nazivati revolucijom, u godinama posle 1848, turoban, rezigniran, bolestan, Sterija je pisao tamne i melanholične stihove o ljudskoj sudbini i prosvetiteljski nadahnute stihove o srpskoj i grčkoj istoriji. Sve je već bilo nekako iza njega: i ambicija, i karijera visokog činovnika, i pljesak po spuštanju pozorišne zavese, i odvratni sadržaji netom prošavšeg nasilja, i najdublja osuda šovinizma i njegove zlokobne površnosti, transponovana u umetničku snagu u rukopisu zaveštanih Rodoljubaca.

Bio je, dakle, s one strane svakog mogućeg oduševljenja i – kao i uvek, a više nego ikad – nepomirljiv sa zlim demonima šovinizma. Ne samo da nije, međutim, izgubio čulo za pirovanje bogova osvete i rasprostiranje sablasnih strasti nego je ono – kao i njegovo rodoljublje, uostalom – samo postalo istančanije i dublje. U takvom duhovnom stavu, on je – na osnovu samo jednog članka tada mladog Ante Starčevića, više mu nije bilo potrebno – precizno i proročki zaključio: „hvala velika g. dr Starčeviću na njegovoj iskrenosti. On može služiti svakome za obrazac koji želi jedinstvo među narodima podići, slogu utvrditi, i svoju braću lepim imenom nakititi. Sad već znamo kako stojimo sa sajedinjenjem.“ To nije napisao neki revoltirani i mladi političar, niti nacionalnim romantizmom obuzeti pesnik, nego jedan od najkritičkijih duhova celokupne srpske književnosti.

Punih šezdeset godina docnije, u osvit balkanskih i svetskog rata, tek deceniju posle velikih demonstracija u kojima su paljene srpske radnje i kuće u glavnom gradu trojedne kraljevine, posle na lažima zasnovanih sudskih procesa koji su bili upravljeni na sámo postojanje Srbije, sa plamtećom idejom jugoslovenstva pred očima, sa uvidom u sve što je Ante Starčević napisao i sa saznanjem da „nikada niko o nama nije toliko zla rekao koliko on“, sa uvidom u mnogo toga što su učinili njegovi nastavljači, Jovan Skerlić je zaključio da „u nacionalnom pogledu, naročito u pogledu odnosa prema Srbima, Starčević nije ono što izgleda.“ Ovo svesno i voljno zatvaranje očiju navodi nas da se zapitamo: koji od dvojice pisaca jeste racionalan? Sterijin racionalizam je bio u vezi sa razumom, ma koliko da su osećanja pratila misli; Skerlićev racionalizam je krio u sebi dubok iracionalni temelj, ma koliko se pisac trudio da razlozima podupre svoja očekivanja. Zašto je, međutim, naša kultura tako odsudno dala prednost jednom slepilu, tako se spremno podastrla dejstvu onoga što nikad neće doći – sveobjašnjavajućem i sveopravdavajućem razlogu koji prebiva u budućnosti? (Sterija je video budućnost, Skerlić ju je projektovao.) Volja za samoporicanjem u svojoj bezuslovnosti izazivala je – u vremenima preokreta – slepu i nemoćnu volju za samoprecenjivanjem. Tako je Sterija postao nemoguć kao autentični glas u srpskoj kulturi. Nema u njoj mesta – ni na rubovima horizonta – za ethos u kojem prebiva pesimistički i kritički pogled na čoveka i istoriju i u kojem se, istovremeno, očituje odanost toj istoriji: što je ona dublje nesrećna, odanost je bezuslovnija. Nema, dakle, u srpskoj kulturi prostora za odanost srpskoj istoriji uprkos toj istoriji.

U Skerlićevom slepilu bilo je, međutim, nečeg nesvesno proročkog kada je zapisao da Anti Starčeviću „Srbi… smetaju u njegovom političkom sistemu, on ih naprasno ukida i nad njima vrši vartolomejsku seču – na hartiji, srećom.“ Samo tri decenije potom – u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, kako se u Drugom svetskom ratu zvala trojedna kraljevina, u državi koja je bila izraz istorijskih stremljenja hrvatskog naroda  – ta seča će postati stvarnost logora i genocida. Kakav lik ima naša istorija i kakve su moći naše kulture kada odbijamo da razmišljamo o onome što je Skerliću izgledalo nebitno, jer mu se činilo nemoguće, pa je i za nas ostalo nebitno, iako se odigralo pred našim očima? Srpska kultura ne može da iskusi, niti da izdrži, pogotovo ne može da proceni van klišea, da se praktično distancira od predrasuda i da, istovremeno, dublje u sebe pohrani saznanje da je srpski narod pretrpeo genocid. U poređenju sa drugim kulturama – jevrejskom i jermenskom – to se odslikava kroz dubinski sukob u nacionalnom samorazumevanju. Otud Sterija biva moguć na estetski i na arhivski način: njegova odanost ostaje odvojena od života, jer je na nju pao slepi pogled srpske kulture.

(Iz knjige Moralistički fragmenti, Narodna knjiga, Beograd, 2007)

 MILO LOMPAR

Izvor: Novi Standard