Вељко Ђурић Мишина: Шта би са српским меморијалом на Ушћу

Једна од најболнијих рана у нововековној историји српског народа јесте страдање у 20. веку, а у том контексту и ратне жртве. Када се помену ратне жртве обично се говори о бројевима. И ту настаје велики проблем. Јер, аматери и заљубљеници у прошлост, као и понеки професионални историчар од угледа и звања, започну тираду празних тврдњи.

Као школовани историчар и директор Музеја жртава геноцида јављао сам се у разним формама, од новинског текста до дугометражних документарних филмова, све у намери да исправим бројне заблуде, глупости и аматеризам, јер све то доноси штету у односу на научно и стручно тумачење одређених тема. Овом приликом желим да укажем на бројне и испразне речи, неиспуњена обећања и аматеризам набеђених величина.

Београдски дневник „Политика” најавио је 26. јула 2016. године да је Свети архијерејски синод Српске православне цркве усвојио молбу „Друштва за подизање српског меморијала”, којом је затражено да свештенослужитељи раде на попису жртава Другог светског рата. Саговорник новинарки из поменутог друштва био је историчар књижевности Миливоје Иванишевић, који је и оснивач и директор НВО Институт за истраживање српских страдања у 20. веку.

Сматрајући да је све то голи аматеризам, написао сам коментар под насловом „Чему замајавање јавности с пописом српских жртава”, који је „Политика” објавила 28. јула 2016. године. Тврдио сам да су Иванишевићеве речи испразне, а цео посао назвао пустом жељом.

На мој текст реаговао је академик Василије Ђ. Крестић, чији је текст 2. августа објављен под насловом „Шта хоће Вељко Ђурић”. Овај историчар је, с висине, што му је уобичајени манир, пожелео да ми дели лекције богате празнословљем и о ономе о чему он никада није написао једну једину реч. А реч је првенствено о страдању српског народа у 20. веку.

Стицајем околности полемика је добила замах у јавности, нарочито на интернету, јер су се у расправу укључили знани и незнани. Тако је августа 2016. извесни Драган Ђоговић. „бизнисмен, уметник, публициста, хуманитарац и активиста”, у тексту „Меморијални центар српским жртвама геноцида ће се изградити”, најпре облатио мене, а нарочито Музеј жртава геноцида, и потом наговестио да ће он покренути велику акцију за изградњу меморијалног комплекса који ће бити посвећен успомени на српска страдања. У овом контексту ваљало би поменути да је и председник Српске народне партије (а данас министар) Ненад Поповић још јула 2015. наговестио лично учешће у пројекту: „Ако меморијал побијеним Србима неће држава – градиће га Св. Александар Невски”.

Од Поповићевих великих речи остадоше празна обећања. Исто то важи и за поменутог Драгана Ђоговића.

С обзиром на то да су веома бучни били представници Српског меморијала – Василије Ђ. Крестић (1932), Миливоје Иванишевић (1932), Александар Матановић (1930) – ред је да их упитам: Шта урадисте до дана данашњег?

Мада одговор могу да наслутим, желим да наведем шта сам ја, као директор Музеја жртава, у том контексту урадио.

У полемици са академиком Крестићем истакао сам да он не познаје методологију истраживања теме о ратним злочинима и жртвама. И данас остајем при тој квалификацији.

Крестић је с доста ироније и сарказма покушао да ме оквалификује као незналицу. Истина је сасвим другачија. Далеко од тога да сам њему у инат смислио и одрадио неколико истраживачких пројеката, припремио за штампу и представио јавности десетак наслова. Између њих издвајам: Немања Девић, „Смедеревски крај 1941–1945 – Ратне жртве”, Београд 2016; „Ораховички попис жртава Другог светског рата” (приредио Драгослав Илић), Београд 2018; Милорад Белић, „Жртве Другог светског рата из ваљевске општине – Припадници поражених формација, стрељани, нестали”, Београд 2018; Милорад Радојчић, „Осечански крај у ратовима 1912–1918 – Поменик ратним жртвама”, Београд 2018…

Да је полемика са академиком Крестићем имала и друге форме и последице, поменућу један занимљив случај.

Својевремено, пре две године, у САНУ је одавно одмакла припрема изложбе „Тотални геноцид” академика Динка Давидова (1930). У пројекат сам био двоструко укључен – лично и као директор Музеја жртава геноцида, понудивши сарадњу и финансијско учешће. Мада је посао текао уобичајеним ритмом, све је заустављено две-три недеље пред само отварање. Познато ми је да је посебну улогу у заустављању пројекта, додуше не директну, већ индиректну – што му је специјалност, како тврде извесни његови бивши блиски сарадници – имао академик проф. др Василије Ђ. Крестић. Не очекујем од њега никакву реакцију на овај текст, већ изражавам жељу да се склони на неку оближњу планину и тамо ужива у природи. Може и да се запита шта ли ће од његових дела остати трајније у историографији или зашто иза себе не остави настављача.

Аутор: ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА, историчар

Извор: ПОЛИТИКА