Пише: Горан Јевтовић
Након скоро једанаест година тамновања, поново је на слободи генерал-пуковник Владимир Лазаревић, ратни командант Приштинског корпуса. После рата командант Треће армије а затим и први човек Копнене војске. Оне Војске која то заиста беше… Несуђени начелник Генералштаба.
Уклоњен је вољом NATO моћника. Егзекутор – Борис Тадић. Подршка – Мило Ђукановић.
Током суђења у Хагу прошло је небројено сведока одбране. Командант је, одмах по завршетку сведочења, свакоме понаособ, преко адвоката, слао краћа писма захвалности. Садржај је био различит, обраћао се лично и писао их је својом руком.
Љубоморно смо чували писма и поносили се њима. И још увек их чувамо.
Коначно је дошао тренутак да их обелоданимо. У писму које је мени упутио, између осталог стоји:
„…Било је мушки, јуначки, зарад оних којих више нема, зарад истине…! Поздрави све наше… Уз Божју помоћ да се видимо на другом месту! Желим ти све најбоље!
Хашка тамница, 16. 01. 2008. године, Владимир Лазаревић“
Изнео сам садржај писма не самохвале ради и не због нас живих, већ, како стоји у писму „зарад оних којих више нема“ – хероја одбране, погинулих косовских јунака… И „зарад истине“ која је угушена у окупираној Србији.
Онако како је командант оставио у аманет. И захтевао да не заборавимо велику борбу. Борбу на живот и смрт, за част и славу. За слободу, коју ћемо поново освајати, јер – то нам је судбина.
Е, то је био – и сада је – Владимир Лазаревић. У неколико речи све стане. Генерал достојан славних српских војвода, ненадмашни војни стратег, храбри командант и изнад свега човек великог срца и душе православне.
Био је на челу седамдесет и нешто хиљада ратника, јунака Приштинског корпуса и водио жестоку битку на главном правцу напада најјаче војне силе у историји света. Несразмерно веће солдатеске, која га није поразила и којој је показао како се ратује.
Вратио се достојанствено, онако како је и отишао.
Није се предао како су поједини смутљивци годинама тврдили, од којих неке спазих јуче на нишком аеродрому. Напротив, Лазаревић се, онако како је то учинио и генерал Павковић – жртвовао за отаџбину. Сетимо се оне психолошко-пропагандне харанге: „…од сарадње са Хагом зависи европска будућност Србије и Црне Горе…“
Шта су тада могли, осим да себе ставе на олтар?
Пролазе хиљаде и хиљаде предратних и ратних слика…
Дошао је тихо у Приштински корпус на дужност начелника Штаба, као пуковник, и врло брзо ушао у легенду. И би тако у реалном времену. Заиста.
Сви смо га волели. Поготову ми на Истуреном командном месту у Ђаковици – Котур, Пешић, Мосић, Николић, Ђорђевић, Трајковић, Мидовић, Тасић, Илић и многи, многи други.
Иако је био строг, темељан, упоран, захтевао је велики рад и залагање, прецизност. Али, изнад свега је био хуман, широкогруд, праштао је грешке, учио нас, показивао нам колико је маштовитост важна и неретко пресудна у борби.
Машта и таленат, то су они шрафови који недостају северноатлантској дружини. Бодрио нас је и онда када су поједине ситуације изгледале попут немогуће мисије.
Туговао је заједно са нама за сваким изгубљеним животом, за сваким рањеником… Никада их није заборавио.
… Деветог априла ратне 99-те године, у раним јутарњим сатима почела је копнена операција удружених снага NATO, ОВК и Албанске армије, на правцу караула – „Кошаре“, „Морина“, „Маја Зез“ и „Маја Чобан“. До тада невиђени удар. Вијетнам у малом.
Невероватно али истинито – снаге NATO у страховитој ваздухопловној, копненој, диверзантској и ракетно-артиљеријској подршци пешадији – шиптарским терористичким бригадама, које надиру из правца Тропоје и Бајрам Цурија.
Негде у поподневним сатима коначно је из рејона Приштине, од стране команде корпуса, успостављена раније изблокирана радио-релејна веза са Истуреним командним местом у Метохији – са нама у првом борбеном ешелону. Јављају се генерали Лазаревић и Павковић. Заједно су на истом радио уређају. Одзвања „Космос 223, јави се, овде Космос 220, да ли се чујемо…“
Не траже да им поднесем борбени извештај о стању на фронту на војнички начин, нема обавезне строгоће, нема кодираног разговора, устаљених шифри, нема издавања задатака…. Све им је јасно, прочитали су писани извештај… Мени је лакнуло. Значи, курир је ипак стигао.
А написао сам да су рањени пуковник Трајковић, потпуковник Томић, мајор Шљиванчанин… Командујем одбраном границе као најстарији по чину а не зато што сам најпаметнији. Десно је мајор Димчевски, лево мајор Ромић, по дубини потпуковник Цокић, везу одржава мајор Тодоровић… по непријатељској авијацији туче пуковник Ђошан са својом бригадом… Божа Делић је далеко и чува царски Призрен… Влатко Вуковић држи „Ћафа Прушит“ и лево крило на правцу главног удара…
Претпоследња реченица коју сам склепао у том ванредном борбеном извештају, а који су Лазаревић и Павковић прочитали (не знам ни дан данас како ми је пала на памет и како сам смео да је напишем, јер је било невероватно тешко), дословно гласи:
„Борбени морал на високом нивоу. Границу ћемо одбранити по сваку цену!“
С њихове стране, иде кратко, људски, очински „…јесте ли живи!… шта вам треба?… шаљемо појачања и авионе… стижу Живановић, Ђурковић, Бачевић, Милићко… издржите, не дајте се, покажите им шта знате…. ви браните част отаџбине… пренеси поздраве свим борцима, охрабри их и чувај… долазимо…“
Лазаревићу дрхти глас, али се не да… Мени иду сузе. Од радости, што знам да су ту, што идејна веза није покидана и што нас нису оставили… Битка може да се настави свом силином. И би тако. Ромићу наређујем да распали из свих хаубица и тенкова… Нема назад!
Водник Васојевић држи „Маја Главу“ са дванаест својих граничара, а онда креће у јуриш који му нисам одобрио и уз громогласно „урааа“ зауставља скоро три стотине елитних црнокошуљаша… већину је „положио“ на пропланку дуж границе… на десном крилу десетар не пушта стару караулу „Кошаре“ и не одступа. Терористичке хорде су у чуду док извлаче своје рањене и погинуле…
Наши МиГ-ови, двадесетјединице, долећу за непуних пола сата. Испрепадаше нас више него комплетна NATO авијација. Лете на педесетак метара изнад глава. Авакси не могу да их виде. Подигоше нам борбени морал, гори и небо и земља! Свака част браћо пилоти – одјекује дуж фронта….
Команданти су одржали реч! Хвала вам, господо генерали…
Нисмо попустили и нисмо се предали до последњег дана рата. Епопеја. Неиспричана прича…
*
Приштински корпус је одавно избрисан. Људство је демобилисано и разбацано на све стране. Једва преживљава. Нема више чувене Команде и Штаба корпуса, угашене су херојске бригаде, пукови, самостални батаљони и чете. Уништена је логистика, борбена техника, оружје и муниција… Све борбене књиге су архивиране…
Али није уништен борбени дух и борбени морал!
И не знају, они који су нас окупирали, да је преживео један елеменат борбеног распореда – оно чувено, „Истурено командно место“. Не знају ни где је, ни ко га чини, ни када ће поново бити у функцији… И симболично и стварно.
Остао нам је још један задатак – да се вратимо на Космет… И извршићемо га!
Убеђен сам да ће неко од нас, тамо негде у Метохији, на Планику рецимо, предати рапорт генералу Лазаревићу, отприлике овако – команданте, корпус је запосео матичне гарнизоне… граничари су на својим местима… губици минимални, борбена ситуација под контролом!
Поуздано знам да је то животна жеља Владимира Лазаревића.
Добро нам дошао, генерале, и жив нам био!
Извор: Intermagazin
Везане вијести:
У Хагу сам се борио за истину, Србију и живот
Горан Јевтовић: Генерал Лазаревић – повратак команданта