Srbi se moraju suočiti sa svojim fatalnim zabludama i greškama u 20. veku – da ne bi izgibili i 21. vek

Datum objave: nedelja, 1 januara, 2017
Veličina slova: A- A+

POVODOM NOVE KNjIGE BORE JOVIĆA „KAKO SU SRBI IZGUBILI VEK”

Počelo je sa početkom Prvog svetskog rata i Niškom deklaracijom
Počelo je sa početkom Prvog svetskog rata i Niškom deklaracijom

– Analizirajući bez kompleksa i dogmi potonje najmarkantnije događaje, Jović dolazi do zaključka da je čitav vek protekao na neki način u greškama i zabludama, većim ili manjim lažima, podvalama i mržnjama, te da je u celini i u konačnom bilansu za srpski narod porazan, tragičan i izgubljen

– Sudbina projekta zvanog Jugoslavija, koji je dva puta rušen u krvi i velikom stradanju ponajviše srpskog naroda, nametnula je saznanje da je upravo to bila prva i velika, takoreći kobna greška srpskog naroda, odnosno njegovog tadašnjeg vođstva

– Nadežda VINAVER: „Ima naroda koji ne znaju ili nedovoljno znaju svoju istoriju, ali nema naroda kao što je naš koji pogrešno znaju svoju istoriju ili znaju svoju pogrešnu istoriju”

– Jović ukazuje i na druge markantne događaje kojima se naša istoriografija nije ni dovoljno ni adekvatnobavila, kao što su na primer „antisrpske odluke Drezdenskog kongresa iz 1928. godine”, kritički analizira odluke AVNOJ-a, koje su svoj konačni izraz imale u „razornom po državu Ustavu iz 1974”

– Bez predrasuda se bavi „pogubnim ulogama Tita i Kardelja prema Srbiji i Srbima”, a otvoreno ukazuje i na krivicu srpskih političara, posebno srpskih komunista, „koji nisu na odgovarajući način reagovali kad su nam `braća` iz severozapadnih republika krojila sudbinu”

Piše: Slobodan JOVANOVIĆ

DRAMATOČNI događaji devedesetih godina ne mogu se ni razumeti ni objasniti analizom samih devedesetih godina.

Bora Jović, tadašnji visoki funkcioner Srbije i Jugoslavije, napisao je o tom vremenu i tim zbivanjima više knjiga svedočenja u kojima otkriva manje poznate i nepoznate istine, ali je tek najnovijom svojom knjigom – „Kako su Srbi izgubili vek” zakoračio dublje u prošlost, kako bi odgovore na ono što nam se dogodilo potražio u istorijskoj perspektivi.

Nalazi i zaključci do kojih je došao bacaju snažno svetlo na izvore krize, potom i propasti Jugoslavije, a posebno na tešku, ili kako on kaže: tragičnu, sudbinu srpskog naroda u zajedničkoj državi. Koreni te tragične sudbine Srba – koja je kulminirala NATO agresijom i etničkim čišćenjem više stotina hiljada Srba sa njihovih vekovnih staništa i prostora u Krajini i Slavoniji, sa Kosova i Metohije, kao i otimanjem te srpske pokrajine – sežu do samog početka veka i stvaranja zajedničke države.

Sudbina tog projekta zvanog Jugoslavija, koji je dva puta rušen u krvi i velikom stradanju ponajviše srpskog naroda, nametnula je saznanje da je upravo to bila prva i velika, takoreći kobna greška srpskog naroda, odnosno njegovog tadašnjeg vođstva.

Analizirajući bez kompleksa i dogmi potonje najmarkantnije događaje, Jović dolazi do zaključka da je čitav vek protekao na neki način u greškama i zabludama, većim ili manjim lažima, podvalama i mržnjama, te da je u celini i u konačnom bilansu za srpski narod porazan, tragičan i izgubljen.

To je logično nametnulo potrebu za kritičkim suočavanjem  sa kanoniziranim istoriografskim predstavama o događajima i ličnostima iz tog dela naše prošlosti, što otvara prostor za njihovo novo istorijsko vrednovanje.

Uočio je to i akademik Matija Bećković, izričući povodom Jovićeve knjige jednu lucidnu opasku da je ona, zapravo, prvi prilog „još nenapisane istorije Republike Srbije”.

To je ogroman izazov, ali istovremeno i šamar našoj istoriografiji i istoričarima koji su velikim delom nekritički prihvatali nametane političke i ideološke dogme i u osnovi saučestvovali u falsifikovanju naše novije istorije, posebno Drugog svetskog rata na našim prostorima.

„Ima naroda koji ne znaju ili nedovoljno znaju svoju istoriju, ali nema naroda kao što je naš koji pogrešno znaju svoju istoriju ili znaju svoju pogrešnu istoriju”, reći će ovih dana Nadežda Vinaver, autor pogovora knjige o Jasenovcu.

Ono što je nezamislivo za Evropu i svet – prikrivanje i zatrpavanje holokausta i Aušvica– ovde je bila vladajuća doktrina takoreći do današnjih dana. Nametnute su koliko besmislene toliko i vešto smišljene floskule o nepozleđivanju rana prošlosti, posebno bratstva i jedinstva kao najveće dogme Titove vlasti, kojom je blokirano svako kritičko istraživanje istorijske istine.

Posebno je na udaru bilo prebrojavanje kao sumnjiva i opasna namera – bilo da je reč o nacionalnom sastavu žrtava rata ili partizanskih jedinica, bilo o žrtvama Jasenovca i brojnih jama širom endehazije. Sve je to prikrivano i pokrivano lažnim simetrijama i floskulom  o jednakom doprinosu svih naših naroda i narodnosti, a posebno o najvećoj opasnosti po zajednicu od srpskog, pa još velikosrpskog nacionalizma.

Tako se i dogodilo da narod koji je najviše stradao u oba svetska rata bude proglašen za najveću opasnost po zajedničku državu, kao što je na kraju veka proglašen glavnim krivcem za rasturanje te države, iako je bio njen najiskreniji pobornik i branilac.

I dok se Evropa, posebno nemačka nacija, otvoreno suočavala sa velikim zlom Aušvica, voljno ili nevoljno svejedno, osvetljavajući njegovu prirodu i dubinu, istovremeno pročišćavajući sopstvenu savest i svest, mi smo zatrpavali isto toliko ako ne i veće zlo Jasenovca i jama, neprestanim trabunjanjem o velikosrpskom nacionalizmu.

Da li je, na primer, uopšte moguće zamisliti kako bi u Evropi i svetu bila dočekana teza da je rasvetljavanje Aušvica i prebrojavanje žrtava fašizma plod nekakvog velikojevrejskog nacionalizma?!

Evropa je upravo iz tog suočavanja iznedrila vrednosti kao što su ljudska prava, humanizam, vladavina prava, zajedništvo i ravnopravnost u vidu asocijacije evropskih država i naroda. (Druga je stvar što su neke od tih vrednosti u novije vreme upotrebljene odnosno zloupotrebljene za globalističku hegemoniju.) A mi smo, krijući to zlo u sebi i od sebe, doživeli da ono ponovo eksplodira devedesetih godina, a evo i danas u Hrvatskoj, na Kosovu i drugde.

Ova dvojica su samo dobro preuzela „štafetu" od Nikole Pašića i Petra i Aleksandra Karađorđevića
Ova dvojica su samo dobro preuzela „štafetu” od Nikole Pašića i Petra i Aleksandra Karađorđevića

Kao što se bavio našom zabludom zvanom Jugoslavija, Bora Jović ukazuje i na druge markantne događaje kojima se naša istoriografija nije ni dovoljno ni adekvatnobavila, kao što su na primer „antisrpske odluke Drezdenskog kongresa iz 1928. godine”, kritički analizira odluke AVNOJ-a, koje su svoj konačni izraz imale u „razornom po državu Ustavu iz 1974”.

Bez predrasuda se bavi „pogubnim ulogama Tita i Kardelja prema Srbiji i Srbima”, a otvoreno ukazuje i na krivicu srpskih političara, posebno srpskih komunista, „koji nisu na odgovarajući način reagovali kad su nam `braća` iz severozapadnih republika krojila sudbinu”, na šta u predgovoru skreće pažnju akademik Vasilije Krestić.

Razumljivo je da se tim povodima postavljaju mnoga teška i osetljiva pitanja. Na primer, kako je moguće tvrditi da je Jugoslavija bila greška i istovremeno se boriti za njen opstanak?

Deo odgovora nalazi se u samoj knjizi, a o nekima upravo traje polemika  u medijima, uz učešće samog autora.

Srbi su u takvoj Jugoslaviji živeli zajedno, u jednoj, zajedničkoj državi. Zato su je i branili. Kakva bi, međutim, bila naša sudbina u prethodnom veku da se srpski državni vrh posle Prvog svetskog rata opredelio za srpsku državu u njenim tadašnjim etničkim granicama, što je bila jedna od realnih ponuda velikih sila?

Mnogi misle – neuporedivo bolja, bez jama i Jasenovaca, Oluja i Bljeskova, bez granica koje se crtaju voluntaristički u partijskim kabinetima i lažno predstavljaju kao administrativne i nevažne, da bi kasnije bile državnije od državnih.

Ima ljudi koji i danas, uprkos svemu što nam se dogodilo, postavljaju pitanje – sme li se dirati u ustaljene, takoreći okamenjene predstave o Titu, AVNOJ-u, bratstvu-jedinstvu… I to pod raznim izgovorima, na primer – dok je Tito bio živ, bio je mir i živelo se bolje i sl.

Uz ta, međutim, neizbežna su  i kontra pitanja: može li Tito da izbegne sudbinu države koju je oblikovao po svojoj volji i meri i kojom je vladao neprikosnoveno do kraja života? Ili, kud se dede bratstvo-jedinstvo samo koju godinu posle njegove smrti? Zašto AVNOJ, koji se događao u vreme najvećeg stradanja Srba u NDH, nije nijednom odredbom zaštitio njihova buduća nacionalna prava u Hrvatskoj, a da o celini nacionalnih interesa Srba u Jugoslaviji i ne govorimo…

Mnogi na promociji hteli knjigu - sa posvetom
Mnogi na promociji hteli knjigu – sa posvetom

I da se vratimo kritičnim devedesetim: kako je to Jugoslavija, da li slučajno ili namerno, famoznim Ustavom iz 1974. ostala bez ijednog institucionalnog mehanizma koji bi garantovao njen opstanak?

U svakom slučaju, ova knjiga, pokretanjem tih složenih istorijskih pitanja, koja su, po mišljenju autora, obavijena „neobjašnjivim ćutanjem”,  upravo treba da otvori dijalog kao put ka „nacionalnoj katarzi” i „istorijskom suočavanju naroda sa sobom”, kako to primećuje recenzent Milovan Vitezović.

Drugim rečima, da krenemo, poučeni metaforom Marsela Prusta, u traganje za izgubljenim vremenom, kako ne bismo proćerdali i vek koji je još uvek na početku.

Izvor: FAKTI

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top