Срби без струје у Теслином крају

На месту уништеном током операције „Медачки џеп“. Дом родитеља славног генија сравњен до темеља. Дивосело пусто, у Почитељу живе само две жене. За електрични прикључак Србима траже 90.000 евра

Села су остала, људи више нема. Тако данас изгледају подвелебитска места где су живели Срби пре ратних страхота деведесетих година, када су им куће запаљене и срушене, а они натерани да напусте огњишта. У Медаку, смештеном између река Лике и Гламочнице, неколико километара од Госпића, пре деведесетих ту је живело 850 Срба, данас их је педесетак. У Читлуку их је десетак, Почитељу само две жене, а у Дивоселу нема дословно – никога.

Она шачица преосталих Срба, пре свега стараца, животари у пустоши, многи без струје и воде. А само неколико метара од њихових кућа је врело Мрђеновац, које снабдева пола Лике водом. Двадесетак метара од дома у ком су живели родитељи Николе Тесле, од кога су остали само темељи, стоји бандера која је некада водила струју до српских кућа. Сада у родном крају великог Тесле струје за многе Србе нема?!

– Одмах до Теслиних је и моја кућа, а ми смо у роду са Николом. Све је ту деведесетих порушено, а када сам поднео захтеве за обнову, редом су ме одбијали – прича нам Душан Дошен (72), који се у међувремену оженио у Београду, али све време проводи у старом крају у Лици.

– Живим у контејнеру, без струје и сваки дан нешто урадим да бих овде могао држати краве. Како сам радио у Хрватској, Србији и Алжиру, имам три пензије, али она хрватска износи 25 евра.

Малтретирање са струјом доживљава и Нада Станић Телебар, једини повремени становник Дивосела, када из Ријеке дође до породичне куће коју је сама обновила:

– Ту вам је дивљина какве нема, све је зарасло, куће срушене и напуштене. До пре коју годину живеле су две породице, али су сви умрли и сада је село празно.

Баш ту, у Дивоселу, као и у околним местима од Госпића до Велебита, почињени су нечувени злочини над Србима у операцији познатој као „Медачки џеп“. Хрватска војска је 9. септембра 1993. напала српска села која су била месецима под заштитом УН. Под том „заштитом“ убијено је 88 људи. Само зато што су Срби.

– Верујте, ужас. Мој братић је био жив одран. На идентификацији су породици показали само шаку која је остала. Страшна су то зверства била, као и она у Другом светском рату, као да се историја поновила – враћа Нада у глави стравичне слике покоља.

Неколико метара од табле на којој стоји натпис Медак, са десне стране, налазе се срушене зграде. Видимо и једну новоизграђену. Аветињски је пуста.

– Нема никог, једина жена која је била у згради је умрла. То је судбина Срба из овог краја, јер их једноставно више нема – каже нам Мирко Загорац, председник Месног одбора Медака, уз то и председник Већа српске националне мањине у општини Госпић.

Одводи нас неколико метара даље, до споменика народном хероју Смиљи Покрајац, на којем је црвеном бојом исцртана свастика и написано слово „У“.

– Већ шести пут. Сваки пут то обришем, а они поново. Ма не бојимо се ми овде никога, али тужно је да то нико не спречава. Видите, ту је некад била школа, данас су рушевине, а деведесетих је миниран и споменик српским жртвама из Другог светског рата. Није обновљен ни до данас.

Загорац каже да у суседном селу Читлук данас живе четири српске породице, а у Почитељу само две жене, мајка и кћерка. И сам се вратио у своју кућу која је срушена након што му је у Србији умрла жена. Води нас до Јована Купрешанина (89), који живи у обновљеној кући, која је такође била запаљена и срушена.

– Под старе дане сам кренуо од самог почетка – каже нам Јован, који је инвалид без ноге. Пре деведесетих је имао четири трактора, два комбајна… – Све је то покрадено и сада живим од 105 евра пензије…

Комшија готово да и нема, јер осим Милана Купрешанина, који станује под бетонском плочом, без крова, у просторији у коју улази киша – нема никога.

– Пописивао сам Србе који немају воду и струју, слао на све адресе, али до сада ништа – огорчено прича Загорац.

Потврђује нам то и Никола Лалић, председник Самосталне демократске српске странке за Лику.

– Пре рата ту су живели бројни Срби, а сада су села зарасла и изгледају као прашума. Па ко би се вратио у куће без струје и воде? Нешто смо успели са соларним панелима да решимо, а они који су затражили увођење струје добили су рачуне које је немогуће платити.

Тако је и Нада Станић Телебар добила рачун на 90.000 евра.

– Као да сам кинески инвеститор. Ишла сам и до председнице Колинде Грабар Китаровић, упознала саборске посланике и осим утешних речи није било ништа. У Дивоселу су сви умрли, а да нису дочекали струју, а пре рата то је било село у којем је била срамота не завршити факултет…

Путем пуним дубоких рупа долазимо до куће Милеве (64) и Неђељке Потребић (87) у Почитељу. Деведесетих им је све изгорело, а порушена кућа је у близини нове, коју су уз муку обновили. Нема воде, али има струје, хвале социјалну службу која им је на помоћи.

– Када овде западне два-три метра снега, тешко је доћи до наше куће, али, ето, преживљавамо – каже Милева, док госте уз личку срдачност нуди ракијом. А тако је и у преосталим српским кућама у Читлуку, Папучи, Крушковцу. Када и ово мало Срба напусти овај свет, подно Велебита их више неће бити.

ЗАПАЛИЛИ И ЦРКВУ

Мирко Загорац нас води до цркве где је крштен Никола Тесла, која је такође била запаљена, али је донацијом верника обновљена. У близини је школа од које су остали само зидови, а на бандери читуља.

– Тако је стално. Сахрана, и више нема дима из кућа – говори утучено Мирко.

ФРАНЦУЗ ЗГРОЖЕН БРУТАЛНОШЋУ

„Медачки џеп“ је била војна операција Хрватске војске усмерена на српска села у ширем рејону Госпића. Та територија је иначе годину и по дана била под заштитом Унпрофора. Села Дивосело, Читлук, Почитељ и Медак потпуно су опљачкана и сравњена са земљом. У акцији је убијено укупно 88 Срба. Заробљена су и потом убијена 52 војника и 36 цивила, од којих је 17 било жена, а 26 старијих од 60 година.

Командант Унпрофора, француски генерал Жан Кот, у свом извештају је написао: „Нисам нашао знакове живота, ни код људи, ни код животиња, у неколико села којима смо данас прошли. Разарање је било систематско и намерно.“

Због стравичних злочина Хашки трибунал је подигао оптужнице против генерала Јанка Бобетка, Рахима Адемија и Мирка Норца. Бобетко је у међувремену умро, а случај је пребачен хрватском правосуђу, које је 2008. године Адемија ослободило, а Норца осудило на седам година затвора.

Аутор: ЈУРИЦА КЕРБЛЕР

Извор; ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ