Скривајући ме као рањеника, једна старица ме је животно задужила

Девет мјесеци тражио сам извјесну Анђу, кроз сва насеља дијела Кордуна и Баније.

Гледао пљачку и догорјевање стамбених и привредних објеката, убијену и угинулу стоку, спаљена жита и посјечене воћњаке у цвату и закључио да је у нас говор мржње развио неслућену страст освете. 

А како и не би кад толико послије рата или ако хоћете октроираног мира у медијима рат траје неријетко до истраге „наше“ или „ваше“. Прије свега због тога што рат припремаше многи, напосе етно интелектуалци, политичари и новинари, а истински мир само ријетки. Већина шути, што значи одобрава или прашта „свој“ злочин, напросто освећујући се жртви. Устоличена идеологија „крви и тла“, „ми не можемо направити злочин“, па је потребно да добри момци униште зле момке и затру трагове. За нас суживот, тврде злочинци, није могућ иако га је овдје полумилијенијска повјест провјерила.

Да пси рата не могу постати богови мира могао бих навести хиљаде примјера из конкретних случајева кршења људских права у свим доменима људских интереса и потреба које веома помно књиже, доказују ентузијасти невладиних организација – ти мартири наше пожељне будућности.

Што се дуже устрајава на злочину, напосе колективној кривњи, то злочинство захваћа већи број људи у свим срединама. Иако злочин и злочинац увијек остају конкретни. Али одговорност остаје свеопћа, због свеопћег пораза.

Кад нађох тражену Анђу, средим јој документе, осигурам пристојан живот у властитом дому, али не могу довести њене синове. Обиђох све канцеларије без резултата.

Упутих јединог сина у Хрватску амбасаду у Београду. Такођер без резултата. Коначно, 9. јуна 1997. упутим амбасадору слиједеће писмо:

Поштовани господине Амбасадоре,

Иако сам у положају молитеља морам Вам у облику чуђења скренути пажњу: Човјек није рођен да влада људима, нарочито њиховим животима и смрти, него процесима. Због тога се он, дакле човјек, само професионално потврђује а не владањем над људима.

Зачуђен сам да нисте хтјели примити делегацију мултиетничког грађанског одбора „Повратак кући“. 

У делегацији је био инжењер Раде Павловић, некадашњи министар пољопривреде Републике Хрватске, генерал Раде Булат, некадашњи комдант 13. пролетерске, и некадашњи свеучилишни професор Загребачког свеучилишта, моја маленкост. Санадер нас је примио и Вама препоручио.

У нашој амбасади налазило се девет мјесеци моје гарантно писмо, молба да се врати једна старица која ме је животно задужила скривајући ме као рањеника. Ваш конкурент за амбасадора ми је то ријешио за 24 сата.

Поштовани господине амбасадоре!

Старост познајем теоријски и практично, јер је живим. Уосталом оснивач сам интердисциплинарног студија из геронтологије на Загребачком свеучилишту. 

И Вама је господине старост будућност, јер нисте млади умрли. Нисте још увијек сигурни, након што сте додали године живота, какве ће облике додавање живота годинама у Вашој стварности бити.

За вријеме свих организационих злочина загубила се једна старица. Девет мјесеци сам је тражио по „шипражју и шеварју свих наших њива“ и нашао је у ткз. декрепитном стању. Смјестио сам је у свој дом и дијелим са њом сиромаштво већ осам мјесеци. 

Ја са старицом дијелим све што имам, али синове и њихове потомке не могу. Она ће да „свисне од јада“ јер је 80 година велико бреме које ћете спознати тек ако их доживите.

Она има сина, као избјеглицу овдје, и његову породицу – Ви не дате да се он врати својој мајци и у свој завичај. Претпостављам да сте родитељ, а сигуран сам да Вас је мајка родила. 

Подјећам Вас на Цезареву „сјети се смрти!“ Не понашајте се као Демиург над животом и смрти невиних.

Ваши пријатељи су ми савјетовали да Вам отворено пишем. Након мојих чуђења молим Вас да издате документе господину Станојевић Петру, Љутице Богдана 5, стан 19. 

Иначе, ако то не учините као професионални дуг и морални чин издајете и себе и човјека, односно присиљавате мене, који имам много других послова да urbi et orbi звоним колико смо се дехуманизирали. 

Ја са старицом дијелим све што имам, али синове и њихове потомке не могу. Она ће да „свисне од јада“ јер је 80 година велико бреме које ћете спознати тек ако их доживите. Отац „неконвенционалног амбасадора“ у РХ ми нуди да ће сам да дође по њу, зато што сам његове текстове као нобеловца посредовао.  

Молим Вас као што се богови ахејски мољаше, не изазивајте да проказујем Вас и такав стил понижења људи, јер мени је до Хрватске стало, надам се бар колико и Вама. Томе је доказ што сам у оба рата постао стопостотни инвалид – у првом у локомобилне органе а у другом у центру за равнотежу. 

И да живот поновим, то би поновно био спреман поднијети, јер цијели живот пливам против струје, јер хоћу и морам преко ријеке. 

И Вама господине савјетујем да помогнете да идем преко ријеке.

Молим Вас да позовете назначеног господина јер Вам је скоро сусјед и издате документе без икаквих процедура. 

Ово писмо сматрајте неком врстом гаранције за бригу над њим и његовом мајком. 

Или ме обавијестите да за инат нећете.

У нади да сте схватили сву горчину, примите изразе поштовања институције и Ваше улоге.

Убрзо добијем одговор у којем амбасадор доказује да о себи лијепо мисли, а дијела га демантују, јер наречени син још ни данас нема документа за повратак…

Из књиге:

Светозар Ливада: ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ОЗАКОЊЕНИ ЗЛОЧИН СТОЉЕЋА

Приредио: Никола Кобац