Скелани, 30 година од злочина: О тихом и тужном дечаку чија је кућа поново пуна радости

Кад је све било готово, кад су низ Дрину утихнули рафали и по селима изнад воде догореле последње куће, кад је пао и последњи камен са камена и последња крвава кама враћена у корице, кад су се по селу утишали крици и јауци, умрли недоклани и извађене последње очи, остала је само прича о тихом, тужном дечаку, великих, уплаканих црних очију који је остао сам на свету.

И једна фотографија, ваљда најтужнија од како је рата и ратовања. На њој дечак, у некој светлој јакници, у ледено јутро поред Дрине, стоји сам крај три свеже хумке и три крстаче закићене белим пешкирима. А под црном земљом му је све што је имао.

Дечачић, коме су у крваву зору убили и Новака и Илинку, и Митру и Мића, оца и мајку и једину сестру и брата, а он, мали, остао жељан да их загрли онако заједно све четворо, да их притегне својим ручицама уза се, па да их не пушта, да никад више не оду од њега и да га не оставе самог.

„Ни сам не знам када сам постао свестан толике несреће која ме задесила у трену, толиког губитка… Понекад ми се чини, можда већ сутрадан, а понекад, да су године и године прошле, можда све до данашњег дана, а да ја то нисам схватио и примио до краја, толики губитак, толику празнину која је остала. А само 14 година сам имао кад ме све то стигло“, говори данас Цветко Ристић (44), тада дечачић из села Кушићи изнад Скелана, коме су 16. јануара 1993. године, рано ујутру, муслиманске снаге Насера Орића из Сребренице у неколико сати побиле читаву породицу, оца Новака (42), мајку Иванку (42), сестру Митру (19), а брат Мићо (16) тог јутра је нестао да му ни дан-данас нема костију ни гроба.

Први пут сам чуо Цветка да се смеје

Пре неко вече, када сам окренуо Цветков број телефона, да му поново копам по старим ранама, опет познати глас у слушалици, миран, тих и озбиљан, какав и памтим. Учинило ми се на трен да сам први пут за много година како се знамо чуо Цветка да се насмејао, и иза, дечју грају, цику и вриску, пуна кућа радости и среће…

„Ухватили ми се Новак и Јован око врата па ме не пуштају, чекај, Новаче, Јоване, разговарам са чиком, Јелена, преузми децу молим те, чекај, Новаче, ево све бежим по кући а они лете за мном“, мешао се Цветков глас и гласан смех са циком дечице.

И није ме стид да признам, стегло ми се грло пред том сликом, и кренуле су ми сузе, док сам слушао Цветка и ону цику дечице а пред собом на монитору рачунара гледао ону другу слику, из пролећа 1993. године, дечачића црне густе госе, великих црних очију, самог на свету, како у танкој, сивкастој јакници, на мразу, стоји сам крај три свеже хумке поред Дрине и грчи промрзле ручице…

Велика је слава Господња, и велика је милост његова.

Новак и Јован су близанци, Јелена их је родила пре непуне две године у породилишту у Ужицу и напунила срећом до врха, до оне највише сљемене греде, стару кућу Ристића, ону која је изгорела 1993. године па је Цветко после обновио.

И јесте, добро сам чуо, први пут од како га знам, Цветко се пре неко вече, кад смо причали, смејао, радовао онако изистински док су се Новак и Јован пентрали по њему, цичали и вриштали.

„Радим у Општини Сребреница, односно у месној канцеларији овде у Скеланима, задовољан сам послом, кућу, ону нашу стару, која је изгорела 1993. обновили смо, сад у њој живимо. Новак и Јован расту, ја се радујем сваком новом дану, мојој Јелени, дечици, и, ето, Богу хвала, добро је“, причао ми је даље Цветко пошто је, како сам чуо, Јелена одвела дечицу у другу собу.

И, опет о ранама. Морамо. Да се не заборави. Оним тешким, незараслим, које кидају утробу. Цветкова сећања и даље жива, ту године и деценије које пролазе ништа не мењају. Ни за мрвицу.

„Као да је све јуче било. Једна година, један дан или тридесет година, све је исто, сећања долазе, враћају се… И сањам моје родитеље, сањам Митру и Мића, оне дане срећног детињства када смо сви били заједно“, каже ми Цветко.

Сит се са својима у сновима изразговара. Изгрли их. Кад стигне, приупита Мића и сестрицу јесу ли им тешке ране. И мајку исто, и оца. Сестрица га пољуби у образ. Ужелела се брата.

Крваво јутро изнад Дрине

Оно јануарско јутро, три-четири дана уочи Јовањдана, Митра и Мићо стигли су претходног дана да за празник буду с породицом, запуцало је око села, није се било добро ни разданило.

У кући Ристића у Кушићима пробудило се њих шесторо, Новак и Илинка, троје деце, и комшинка Миленија Јанковић која није смела сама да заноћи у својој кући повише села. Новак и Цветко истрчали су до на косу изнад куће да виде шта се дешава, ко пуца, брзо су схватили да муслимани из Сребренице надиру са свих страна.

Новак је стигао да довикне Цветку да бежи ка српским положајима, а сам је потрчао кући, да спасава Митру и Мића, Иванку и Миленију. После је Цветко сазнао, Новака је рафал пресекао док је са доње стране покушао да приђе кући… Брзо су Орићеви опколили дом Ристића, Иванку и Митру стрељали су у подруму… Миленију најстрашније силовали, мучили, убили.

„За мог брата Мића ништа ни дан-данас не знам. Из других кућа и других села тог дана су и одводили понеког у логор у Сребреници, ни у једној групи тих заробљеника мог брата није било. Било је разних прича, да је убијен близу куће, одмах пошто су га ухватили, било је и других прича, углавном, његових костију и даље нема. Вероватно да је и даље жив неко од оних који су тог јутра били око наше куће, али нико ми није хтео рећи шта се тачно десило“, каже Цветко.

Кад сам га после питао, није оставио ни најмању дилему. Испричаће једног дана својим дечацима, кад порасту, кад буду довољно велики да све схвате, причу о Новаку и Илинки, о Митри, Мићу. Показаће им ону своју фотографију.

„Наравно да хоћу, али не да пренесем мржњу, не због освете него да се памти, да се не заборави… Тек да моју дечаци знају, без икаквих злих намера“, вели Цветко.

Док је крвави пир од Скелана до Кушића, уз Дрину и низ Дрину трајао, док су горела лепа села изнад реке, Цветко се с групом људи из села обрео у Језеру. Три дана сами, преплашени, помирени са судбином, у обручу злочинаца.

Звоне још у Цветковим ушима и никад неће престати крици и јауци мученика што су вапили за смрћу по подрумима својих кућа, по двориштима и баштама, по потоцима испод села и вриска џелата опијених крвљу…

Доле, по селима остало је 69 мртвих мештана, више од 150 рањених, много несталих, многи су одведени у Сребреницу, у робље. Мост између Скелана и Бајине Баште био је под снајперском и митраљеском ватром. Гинули су на мосту редом Зарићи, Глигићи…

На скеланском мосту снајперски хитац пресекао је малог, петогодишњег Александра Димитријевића, недуго после и његовог брата Радисава коме је било 14 година, док су са мајком Милицом покушавали да се пребаце у Србију и слободу.

Текла је крвава Дрина

Многи су, као и Цветкови, побијени по кућама, многима су одсечене главе, екстремитети, неки су у страшним оргијама џелата руку крвавих до рамена спаљени. Гордану Секулић убили су хицем из снајпера док је у наручју држала децу. Старицу Даринку Митровић (72) масакрирали су у њеној кући, убица је на беживотном телу оставио писмо Даринкиној деци, похвалу свом злочину. Роса Неђић (72) је силована па убијена, старица Радосава Ковачевић (78) убијена са двадесет и више удараца секиром. Миленки Ристић злочинци су ножевима урезали крст на телу пре него што су је убили. Испод села текла је крвава Дрина.

Списак бестијалности дуг и предуг. Пред њим памет стане.

Тог дана у својој кући су мучени, пребијени па масакрирани супружници Богдан (66) и Добрина (70) Живановић, убијени су Анђа Јањић (66), Филип Живановић (63), Стојан Живановић (69), Радинка Митровић (47)…

После је Цветко живео више како се мора него како се може. Код очевог пријатеља у Бајиној Башти, онда је уписао Војну гимназију у Београду, па се после две године вратио у своје Скелане и обукао војну униформу. Кад је потписан Дејтонски споразум, Цветко се обрео у ужичком Дому за децу без родитељског старања „Петар Радовановић“, завршио је Саобраћајну школу, ужичка одбојкашица Весна Читаковић дала је тада Цветку на коришћење свој једнособан стан.

Радио је затим дечак као конобар по ужичким кафићима, па одслужио војску у Републици Српској, вратио се у Београд, где је радио као конобар, кондуктер, возач… Шта је стизао. Радио је затим и у Црној Гори, у Инђији, једном су му у кући у Скеланима исекли струју због неког неплаћеног рачуна.

А њему било више жао него криво, зашто је тако морало. Почео је полако да обнавља родитељску кућу, позајмљивао је волове од комшија да узоре парцелу крај куће, да посеје мало кромпира, поврћа, да се преживи, после је упознао Јелену…

Народ који брзо заборавља

Једино вршњацима није много причао о својој трагедији, а и ко би га схатио кад оних који би га најбоље разумели нема више.

Три деценије касније, Бог дао, кућа Ристића поново је пуна деце и радости. И то је најважније. Чињеницу да за страшни злочин у Скеланима, за његове Новака и Илинку, Митру и Мића, за још 65 мештана, за силне злочине, нико није одговарао, боли Цветка као ватра, али шта он ту може, његове сузе и патњу, убијено детињство и младост, ионако нико платити и вратити не може.

А и не треба. Велико је срце у Цветка Ристића.

„Ма колико се ми, Срби, љутили на међународну заједницу која нам свима кроји капу, исто толико треба да будемо љути и на себе. Није се довољно урадило ни са наше стране, све је некако у тим покушајима да се макар до мрве правде стигне ишло погрешним током. Кад су били поступци против Насера Орића, других, никад нисам позиван ни на каква саслушања, ни на суђења. Оно што је требало да се каже није речено на прави начин. Не знам како и зашто, позивани су људи који нису имали шта да кажу, зашто не знам… И сем тога, као народ све брзо заборављамо и то је тако“, вели Цветко.

Каже, труди се колико год може да остане коректан према људима друге националности који живе ту поред њега, које среће сваки дан, неки нису били ни рођени кад се све оно дешавало, други су били далеко од Скелана…

Копали смо пре неко вече по старим Цветковим ранама, још незараслим. О томе како је било расти без родитеља, без брата, сестре, без њиховог загрљаја… И нисам нити те вечери, нити раније, никад, од Цветка чуо ни реч мржње. Она силна патња и искушења кроз која је прошао научили су га томе.

„Сва та патња кроз коју сам прошао не да се речима описати, нити објаснити, то може да разуме само онај који је то доживео. Зна моје срце. Далеко је то од доброг било, црно само по себи. Трудим се да не причам о томе. То је моје, и само моје, нешто што носим у себи“, рекао ми је Цветко и више га о томе нисам ништа питао нити ћу га кад питати.

И, за крај, највећа жеља Цветкова, да дечаци порасту, да постану добри и поштени људи, да имају своју децу, да живи кућа Ристића у Кушићима у брдима изнад Дрине… Да увек буде пуна радости као ове зиме.

И…

„Да моја деца, ни било чија деца, никад више не доживе ниједан рат ни страдање, ни оно што сам ја морао да прођем. То не би ни највећем непријетељу пожелео. Ни онима који су ми оно урадили“, вели ми Цветко.

Онда у собу поново провале Јован и Новак, настану цика и вриска дечице, негде у позадини чује се и Јеленин смех, смеје се и Цветко, прекине се телефонска веза…

Извор: РТ Балкан/Зоран Шапоњић / ИН4С