Сине! Ратниче! Жено! Мајко! Има Бога и за нас Србе.

Пише: Dušan Bastašić

Јавио се. Више нисмо сами, сједињени смо с Богом.

На коридору негде код Модриче.

Млад, покушавам све али осећам да га губим а он ме смирено пита: Докторе Србијанац на коју је страну Београд ?

Тамо јуначе, показујем руком.

Окрени ме Докторе тамо, хоћу да умрем гледајући у Србију.

Радио сам као луд, као натчовек. Вероватно сам од самог Бога црпео снагу. Од Српства кроз векове пунио сам се силином и моћи.

Крв и смрт, врисак туге, хропац одлазећих душа, и опет, радост победе над смрћу.

Захвалност најближих, захвалан поглед спашеног, упијали су се у моју душу.

Сине! Ратниче! Жено! Мајко! Има Бога и за нас Србе.

„Докторе, људино, Бог па ти! „

А опет, кад ми оде драг борац, дете, човек, вриснем: „Има ли те, Боже?! Постојиш ли?! Зашто ми оде борац из Неђарића баш на Божић у два ујутро?!

Боже, ти се роди, зашто узе њега?! Има ли те?!

Сећам се Светог Николе 1992. године – три тешка рањеника, три дечака, сва три умиру. Не можемо да им помогнемо.

Зашто Свети Никола?! Моја славо! Зашто баш ти?!

А онда Свети Јован ’93, Свети Никола ’93. и Божић ’94. Победе над смрћу, радост.

Отписани преживеше. Сви вичу… чудо, чудо се десило! „Ти си, докторе, Бог!“ Не, не, има Бога.

Дошао је, сишао на земљу, међу Србе, са свим својим апостолима. Смиловао се нашој патњи, молитвама, нашим жртвама и праведној борби. Јавио се. Више нисмо сами, сједињени смо с Богом.

Извор: Одломак из Дневника ратног хирурга др Миодрага Лазића