Симбол пркоса сили и смрти (9): Нехру клекнуо пред Стеваном

Предсмртни осмех Љуба Чупића, презрење смрти и беде живота у ропским ланцима, тај пркос Стевана Филиповића, који са вешала, са омчом око врата, до неба уздигнутих песница кличе слободи и показује како се за њу треба борити, одавно задивљују и изазивају свеопште поштовање посетилаца највећих музеја ратова широм света. Подједнако им се диве од Лондона, Беча и Торина, до Рима, Њу Делхија, Токија и Њујорка…

Галерија у Уједињеним нацијама

Фотографија Стевана Филиповића у природној величини се, рецимо, налази и на самом улазу палате Уједињених нација на Ист Риверу, тако да нико не може ући у најважнији дом светског мира, а да му се не задиви или не поклони.

– Подом тридесетогодишњице Народноослободилачке борбе југословенских народа, у Њу Делхију је 1971. године организована велика изложба посвећена том јубилеју – сећа се пензионисани пуковник Иво Матовић, који је као новинар – уредник „Народне армије“, тада са чином капетана, пратио изложбу. Међу експонатима су на видном месту биле истакнуте те већ тада познате и славне фотографије народних хероја Љуба Чупића и Стевана Филиповића, чије је херојско држање у предсмртним тренуцима овековечило око камере.

– За све нас је било велико задовољство и представљало велику част кад су се на изложби једног дана појавили председник Џавахарлал Нехру и његова ћерка Индира. Ми новинари, сећам се, ту је поред осталих био и знаменити Миша Миленковић, стајали смо са стране, а њих је током разгледања пратио комесар изложбе, тада пуковник, Шпиро Срзентић, помоћник начелника Политичке управе у Савезном секретаријату за народну одбрану. Они су најпре накратко застали испред фотографија Чупића и Филиповића, потом продужили и разгледали све експонате, а онда се поново вратили и затражили од Срзентића да им објасни ко су та два момка и где су и кад снимљени.

Син умакао шпијунки

Усташе никад нису успеле да се домогну сина Рада и Драгице Кончар. Њега ће по ослобођењу Загреба преузети његова тетка, Драгичина сестра Деса Стојић, политички комесар чете у 2. бригади прослављене Шесте личке пролетерске дивизије. Оба родитеља малог Рада су проглашена за народне хероје, а заслужена казна је стигла свих десет непосредних учесника у хапшењу, мучењу и стрељању Рада Кончара, као и шпијунку Анкицу Сертић, за коју је утврђено да на души носи и животе још 27 загребачких илегалаца – комуниста, које је откуцала.

Пажљиво су саслушали Срзентићеву причу. Кад је он завршио, Нехру је, очигледно дубоко ганут, рекао – мислим да га цитирам до речи: „Ви сте морали да победите кад сте у својим редовима имали овакве борце и јунаке и за причу, за истину о вашој борби довољне су само ове две фотографије, оне све говоре…“

Касније сам чуо да је Нехру, да ли на некој другој сличној изложби или, што ми се чини вероватније, у некој прилици кад је улазио у палату Уједињених нација у Њујорку, у знак поштовања клекнуо испред лика Стевана Филиповића на вешалима, а сигурно знам да је, поред осталих, и велики Жан-Пол Сартр тражио да га фотографишу испред портрета Љуба Чупића…

Наспрам Чупића, који ће тек сада, после 76 година, добити прави, заслужени споменик – на њему у свом атељеу у Паризу већ увелико ради познати вајар Златко Гламочак – Филиповићу је још 1961. године, на брду Видрак изнад Ваљева подигнут монументални споменик, инспирисан легендарном фотографијом са његовог погубљења, рад познатог хрватског вајара Војина Бакића, а у самом граду, на месту где је обешен, постављена је и биста Стевана Филиповића, дело вајара Маријана Коцковића.

Седамнаест година касније, 1978, и у Филиповићевом родном Опузену подигнут му је сличан, величанствен споменик, такође мотивисан истом фотографијом (аутори Миро Вуцо и Стјепан Грачан). Уз то, именима улица и на други начин је чувана успомена на Стевана Филиповића, а осим школе у родном Опузену и три школе у Србији су носиле његово име – у Београду, у Дивцима код Ваљеваљ и Великим Црљенима код Лазаревца.

Деведесетих година прошлог века, међутим, кад су узвитлани националистички барјаци и до речи дошле проусташка идеологија на једној и прочетничка на другој страни, наступило је време којем нису потребни хероји, сумрак и за хероје, којима се готово пола века дивио цео свет. То је посебно дошло до изражаја у случају Стјепана-Стевана Филиповића.

Брисан из историје

Следбеници прочетничке идеологије нису му могли опростити то што је Хрват, а новоусташе у његовом родном крају то што је узео српско име и што се прославио у срцу Србије. Најпре су неочетници 1991. срушили његову бисту у центру Ваљева, која је касније у више наврата обнављана и поново скрнављена све до 2009. кад је на њој освануо велики кукасти крст). На другој страни, њихова браћа по националистичкој мржњи, новоусташе у Опузену су већ 1990. године промениле назив основне школе, која је до тада носила Филиповићево име, а у августу 1991, минирале и његов величанствени споменик. Уз све то, од три школе у Србији које су носиле Филиповићево име остала је само она у Дивцима.

Трагедија Кончарових

Само неколико сати пошто је у Ваљеву обешен Хрват Стјепан – Стеван Филиповић, 22. маја 1942. на другом крају окупиране Југославије, на брду Шубићевац изнад Шибеника, у цеви италијанских џелата гледао је и тридесетједногодишњи Србин Раде Кончар, политички секретар Централног комитета Комунистичке партије Хрватске и члан Политбироа КПЈ, организатор народног устанка у Далмацији. И он је куражно, без дрхтаја у гласу, понављао:

„Помиловање не тражим нити бих вам га дао.“ И он је, уз то такође у децембру 1941. пао у руке злотвора – усташе су у елегантном господину са легитимацијом пословног човека на име Иван Реић препознале једног од најтраженијих комуниста у Хрватској и Југославији и одмах га предале окупаторима.

И он је, коначно, као и Филиповић, све до тог 22. маја преживљавао голготу стравичних мучења, и није поклекнуо.
Занимљиво је да је његова супруга Драгица Стојић, такође револуционарка, два и по месеца раније, у Петровој болници у Загребу, под туђим именом родила мушко дете којем је дала очево име, а за сваки случај и надимак Брацо. Свесна да је већ одавно у самом врху листе најтраженијих илегалаца у Павелићевој Ендехазији, да ће сад бити интензивирана и потрага за њеним дететом, успела је да га склони код сигурних јатака. Она сама је, захваљујући издаји бивше скојевке Анкице Сертић, зване Цинципинка, ипак пала у усташке руке 16. августа 1942. Пет дана касније, након зверских мучења, кад од ње нису успели ни клештима реч да извуку, бацили су је везану са другог спрата на плочник у двориште затвора.

Аутор: Б. Симовић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Симбол пркоса сили и смрти (1): Џелати су пред њима дрхтали

Симбол пркоса сили и смрти (2): Последњи осмех на снимку

Симбол пркоса сили и смрти (3): Фотографије крију убице

Симбол пркоса сили и смрти (4): Мој стриц је био Југословен

Симбол пркоса сили и смрти (5): Кућа са шест споменица

Симбол пркоса сили и смрти (6): Намакао себи омчу на врат

Симбол пркоса сили и смрти (7): Вешање на годишњицу отпора

Симбол пркоса сили и смрти (8): Сликом уписан у вечност