Evo, zaokružilo se dvadeset godina kako razni beogradski krugovi, građanske inicijative, samozvani nezavisni novinari i intelektualci, političari čije su karijere vrhunci beščašća a životi sastavljeni od epizoda razvrata i amorala, grupu srpskih novinara, među kojima i moju malenkost, guraju pod odrednicu „ratni huškači „. Kao, mi smo zakuvali rat, bez nas bi Jugoslavija opstala, ne bi pala ni kap krvi, u Rovinj bi se, kao do samog rata, intelektualna elita Beograda selila već u maju i tamo ostajala do prvih jesenjih kiša. Jugosloveni su, dakle, živeli u bratstvu, neopterećeni prošlošću, bez bolnih sećanja i ožiljaka, praznih grobnih parcela i neotkrivenih masovnih grobnica iz Drugog svetskog rata i prvih meseci mira,

Dok su u centru Zagreba, u crkvi Preobraženja Gospodnjeg, Josipović i Milanović sa Srbima proslavljali Badnjak, nedaleko odatle legendarni košarkaš, jedan od najboljih u bivšoj Jugoslaviji, Nikola Plećaš, čekao je Božić uz gorku i tešku priču o svom narodu Slika je bila lepa i ohrabrujuća; pred sam početak večernje službe uoči Božića, na Badnjak, šestog januara, u pravoslavnoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u najstrožem centru Zagreba odjeknuo je pljesak i začuli se povici „Dobro nam došli“. Nekoliko sekundi pre toga u crkvu su ušli predsednik Hrvatske Ivo Josipović i predsednik Vlade Hrvatske Zoran Milanović. Neki od okupljenih Srba su plakali. Te suze može da razume samo Srbin koji je dugo godina

Ako i kad Srbi budu tražili više od onoga što danas imaju u Hrvatskoj, a nemaju ništa, naslednik Jadranke Kosor može da ih upita što to nisu tražili, odnosno uzeli, dok su bili u koaliciji i na vlasti sa HDZ-om, i biće u pravu Prvi veliki socijalni bunt u Hrvatskoj dogodio se, ako me pamćenje služi, 1999. godine. Pobunili su se radnici u zagrebačkom „Tisku“, svojevremeno ekonomski vrlo moćnoj distributivnoj mreži koja je najmanje zarađivala na prodaji novina, iako je to bila osnovna delatnost „Tiska“. Onda je došla tranzicija, drugo ime za pljačku. Ljudima je plata kasnila i po nekoliko meseci i organizovan je štrajk. Tuđmanova vlada pošalje nekog veselnika

Neki srpski nacionalisti, ili Srbi sa izraženim nacionalnim osećajem, još uvek imaju problem sa čovekom koji se zove Rade Šerbedžija; ne ide im u glavu zbog čega Šerbedžija nije srpski glumac i zbog čega tako dugo i tako uporno beži od svog srpskog porekla. Nikada se nije izjasnio kao Srbin, a za sebe kaže da je hrvatski glumac. RAZUMLjIVA SITUACIJA Što se tiče Đorđa Balaševića, još jednog za koga se mislilo da je Srbin, tu je situacija razumljivija, kažu gore spomenuti; Balaševiću je majka Hrvatica, očeva linija je imala razna konvertitstva, verska i nacionalna, pa se među takvim etničkim i genetskim strunama čovek lako zapetlja. Ali Šerbedžija…njemu su i otac

Među najinteresantnije i svakako tragikomične teorije o tragovima hrvatstva u Hercegovini spada ona koja istovremeno objašnjava istoriju malog gradića u kojem je rođen Gojko Šušak Nekoliko minuta pre 21 čas u vrelu beogradsku noć, iz bioskopa „20. oktobar“, 13. jula 1968. godine izašao je jedan dvadesetogodišnjak. U bioskopu se prikazivao film „Risifi u Panami“. Mladić se lagano spuštao Balkanskom ulicom i kada je bio na nekoliko stotina metara od železničke stanice u bioskopu „20. oktobar“ odjeknula je strahovita eksplozija. Vremenski tempirana bomba, postavljena u 16 redu ispod sedišta broj šest ubila je radnika Savu Čučurovića i ranila još 70-ak osoba. Studentkinja Magdalena Novaković ostala je bez obe noge. USTAŠKA ARMADA