Саво Штрбац: Хрватски феномен промене српских имена

Недавно су скоро сви медији у региону пренијели вијест да је Бранимир Главаш, оптуженик за ратне злочине, на Фејсбуку написао да је побио премало људи. Иако је уз „премало“  ставио смајлић, медији констатују да је контекст дискусије далеко  од шаљивог.

Наиме, на Главашевом отвореном зиду, испод статуса у којем је најавио тужбу против Зорана Шпрајца зато што га је 5. јула у емисији РТЛ Директ назвао ратним злочинцем, развила се дискусија пуна мржње према том телевизијском уреднику, у којој се расправљало  о његовом поријеклу, спомињало се његово бивше, „српско“ презиме, предлагало да га се прогна, па и ликвидира, а доста од тога је Главаш и лајкао. А кад га је неко упитао колико је људи побио, одговорио му је већ цитирано „премало“, уз поменути смајлић.

О Главашу сам писао и на овим страницама (И Главаш помогао Колинди, 26. јануар 2015), па о њему и његовом „лику и (не)дјелу“ овог пута нећу писати, али ћу се зато осврнути на феномен промјене „српских“ презимена а често и имена од почетка деведесетих који траје до данашњих дана. Један од њих је и већ од Главаша прозвани Зоран Шпрајц, угледни хрватски водитељ, продуцент и телевизијски новинар.

На порталу biografija.com пише да је Зоран рођен 1968. у Славонском Броду, гдје је завршио основну и средњу школу, након чега се сели у Загреб, гдје  уписује Факултет политичких наука, на којем је и дипломирао. „Рођено презиме било му је Јовановић, али је касније узео мајчино презиме Шпрајц, будући да никад није ни живио с оцем, а то презиме било је и много звучније за јавну особу“ (!?), пише на споменутој интернетској страници.

Презимена Јовановић одрекло се и неколико хрватских политичара, од којих је најпознатији Роберт Подолњак, рођен у Вараждину, 1958, изванредни  професор на Катедри за уставно право Правног факултета у Загребу, редовни члан Академије правних наука Хрватске, Хрватског удружења за уставно право, Међународног удружења за уставно право (IACL) те Хрватског политолошког друштва.  Познат је и као један од водећих уставноправних стручњака, као и чланова странке Мост независних листа, на чијој је листи 2015. изабран у Хрватски сабор. Подолњак је још у јуну 1992. у Вараждинским вијестима, уз тврдњу да је Хрват, јавно објавио разлоге зашто је у октобру 1991. промијенио презиме Јовановић:

„Свакако не због неке угрожености, него стога што то презиме, хтјели или не хтјели, изазива – и још ће дуго изазивати – негативне конотације“.

У граду Осијеку  „господар живота и смрти“, и ратних и поратних година,  био је управо поменути Б. Главаш, којем се и понавља суђење због монструозних ликвидација осијечких Срба у акцијама познатим под називима „гаража“ (наљевали их сумпорном киселином из акумулатора) и „селотејп“ (заљепљених уста и везаних руку селотејпом довозили их на обалу Драве, гдје су пуцали у њих и гурали у ријеку).

„Збирних података колико је хрватских грађана првих поратних година замијенило име и презиме нема, али су процјене да се радило о десетинама хиљада. Непоћудна имена и презимена нису се мијењала само у ратом захваћеним подручјима, него, примјерице и у Вараждину гдје рата – изузев десетак дана борби за заузимање тамошње касарне, није ни било – а ипак је, само 1992, у том граду поднесено 120 захтјева за промјену имена“, наводи се у поменутом истраживању.

Иако не постоје подаци о разлозима промјене презимена и националности оних који су их мијењали, јасно је, према овом истраживању, зашто се то догађало. Атмосферу која је тада владала, не само у ратом захваћеној Славонији, него и у цијелој Хрватској, Телеграму је описао један дугогодишњи културни радник из Осијека, који је испричао да је своме деветогодишњем сину због задиркивања вршњака српско име промјенио у име једног хрватског кнеза.

Свако од нас Крајишника познаје барем неког рођака или комшију који је остао да живи под хрватском влашћу и који је себи и (или) члановима породице промјенио „српско“ име и (или) презиме у „несрпско“.

Српкињи Љепосави са бенковачког подручја, која је у току рата са породицом остала у Задру,  неколико година послије рата умро је отац, којег је послије  „Олује“ из крајишког села довела код себе. Неко од комшија, који је знао њено право име, одштампао је осмртнице на којима је прво име међу ожалошћенима било  кћеркино и полијепио их по задарским улицама. А кад је Љепосава видјела своје име на очевој осмртници, јако се расрдила на комшију и натјерала га да  их све поскида и да одштампа нове на којима је умјесто српског Љепосава писало неутрално име Сека, под којим су је знале комшије. Рођаки Хрватици, која је из Србије дошла на сахрану њеног оца, свој поступак је оправдавала тиме што жели заштити своју дјецу школског узраста да њихови другари преко њеног правог имена не би „прокљувили“ да им је мајка Српкиња јер би онда били шиканирани.

Секиног оца, иако је до пред смрт долазио на богослужење у задарску православну цркву Св. Илија, у којој је тада служио парох Петар Јовановић, сахранио је католички свештеник. Те године на „духовној територији“ коју је покривао свештеник Јовановић умрло је тридесет Срба, од којих је он сахранио само једног, а све остале католички свештеници.

Ни Љепосави, ни хиљадама других Срба који су своја рођена имена мијањали у „несрпска“, што је у правилу било у комбинацији са промјеном вјере и нације, не замјерам на том чину. Замјерам друштву и држави која их доводи у такву ситуацију.

Опрема: Стање ствари

(Веритас, 24. 7. 2021)