Као неко ко је потомак жртава Градине и Јасеновца, први пут сам могао гледати екранизовано оно што сам од многих преживјелих и оних који су имали срећу да избјегну то зло, могао чути.
И није нимало пријатно, али за отрежњење је увијек најбоља горка истина, па ко може да је прихвати.
У уводном дијелу филма говори се о народу у збијегу, који након офанзиве на Козару завршава у возовима за Јасеновац. Женама и дјеци која устрашена и свјесна судбине тихо пјевају ’’Засп’о Јанко…’’ у вагонима смрти.
Баш у том тренутку имао сам осјећај као да цијела биоскопска сала плаче.
Замислите, у једном граду, хиљадама километара удаљеном од поткозарја, сви присутни гледају филм о страдању једног народа којем се то страдање негира… и плачу.
Плачу над чињеницом да оно што виде, чули су од својих блиских, баш као што и ја чух од покојног ми ђеда који је преживио Козару, понекад хранећи се лишћем само да прегурају дан.
И истине, још ми живе баке која је остала сироче са шест мјесеци, јер су јој родитељи одведени вагонима смрти тамо негдје далеко, у неповрат.Међу дјецом која завршише у првом и једином дјечијем логору у историји човјечанства, била је и Дара, са својом мајком и два брата. Заиста најмонструозније звучи чињеница да је тадашњи режим једини у историји рода људског имао концентрациони логор за најмлађе, за дјецу Божију, за безазлена и невина бића.
Ужас који ће то козарачко дијете преживјети преко Јасеновца до логора Стара Градишка учиниће да Дара одрасте преко ноћи. Као и многи који су успјели да се спасу и да одрасту, нажалост често без родитеља, смисао Дариног живота, након смрти мајке и брата, постаје да сачува живот млађег брата.
То је гола борба за живот. Борба до последњег атома снаге да сачува живот дјетета од двије године јер је дала завјет мајци. Дјетета којег јој савјетују да га пусти и да га да онима који ће да му ’’спасе живот’’, тако што ће да га дају у неку од породица које немају дјеце.
Сјећам се, прије неколико година, док је још био жив, покојни историчар др Ђуро Затезало, којем сам помагао у припреми дупуњеног издања књиге свједочанстава о страдању, која је он годинама скупљао, једном приликом ми је током приче о дјеци из тог периода рекао:
‘‘Сине, да ти знаш колико пута сам, док сам радио као директор архива добијао позиве од људи у зрелим годинама, који су тражили своје поријекло, провјеравали коријене, јер су као дјеца под кринком спашавања давани бездјетним породицама гдје им је судбина била далеко од њиховог дома и њихових коријена.’’
Дакле, било је и оних који су усвојили ту дјецу, па су им касније рекли истину, али таквих је мали проценат, док се за многе не зна ни дан данас, нити ће се икада сазнати.
Аутентичност у језику, говору, именима, презименима и догађајима у филму је заиста нешто што човјека шокира и још више распламса емоцију и невјероватну истинитост одређених догађаја. Филм о Дари и свој дјеци која тамо страдаше неће доживјети оно што су доживјели многи филмови о холокаусту.
И не мора.
Жртвама неће значити ни Оскар, ни Златни Глобус, њима значи незаборав. Да они који су сада ту, сјећају се њих. Управо ради тога злочин не смије бити заборављен, не да би се ми светили онима који су то учинили, јер православље није осветољубиво, Христов народ није осветољубив, него онај који треба да прашта за претешке гријехе, а на првом мјесту да се присјећа свих оних који су пострадали и који су прослављени на небесима.
’’Христови сведочитељи у вријеме ново засијали и невино пострадали ради исповједања вјере, сјетите се у дан другога Доласка Господњег и нас недостојних чада ваших, који вам молитвене похвале приносе и молитвеним уздасима вапију. Сјетите се и страдалног рода нашег кога буре искушења ломе, Цркву Свету покажите недодирљивом за нападе непријатеља, прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у векове векова. Амин!’’
Аутор: Саша Лончина