Шампиони из православне школе: ‘Шта је чудно у томе да смо нас тројица, ученици Српске гимназије, побиједили на натјецању из хрватског језика?!’

Они, заправо, уопште нису „квизаши“. Не спадају у пасиониране љубитеље тестова знања који викендима крстаре кафићима и пабовима како би властито знање тестирали на квизовима.

Но, то им није сметало да у једноме од њих „помету“ конкуренцију.

Пише: Марина Kарловић-Саболић

Ниједан од њих тројице није из Загреба. Двојица долазе из Далмације, а један из Славоније.

То им, међутим, није била препрека да „растуре“ на квизу који је, током пуних седам мјесеци, организовала загребачка Градска књижница.

Они, ако ћемо право, нису ни Хрвати. Сва тројица су ученици трећег разреда Српске православне опште гимназије „Kантакузина-Kатарина Бранковић“.

Но, то их није омело да побједе у натјецању из – хрватског језика.

– Ако нетко може добро знати енглески, а енглески му ни близу није материњи језик, зашто ми не бисмо знали хрватски – каже нам Ђорђе Суботић.

Родом је из Ервеника крај Kнина. Далматинац који је одмалена тренирао кошарку. Након основне школе имао је двије опције: сваки дан до средње путовати у Шибеник или пут под ноге па у Загреб. Одлучио се за Загреб. Желио је, каже, испробати нешто скроз ново.

С нама су и Александар Медић и Синиша Ненадовић. Тројица шампиона из хрватског језика с којима разговарамо у модерном здању православне гимназије у елитном загребачком насељу Свети Дух.

Ходници су облијепљени фотографијама Давора Ростухара из његове збирке „Хрватска из зрака“. У зборници на зиду виси слика патријарха Иринеја.

– На квизу су биле четири групе питања. Хрватска књижевност, свјетска књижевност, општа култура и граматика. Нисмо се нешто посебно припремали, а пуно нам је помогла наша професорица из хрватског језика Мира Бичанић. Она из „Милијунаша“ – појашњава Александар.

Не пропушта истакнути да је ријеч о побједници популарног квиза. Првој и јединој, као што добро памте обожаватељи „Милијунаша“.
И Александар је поријеклом из Kнина. С родитељима је живио у Црној Гори. Тамо је завршио и први средње. А онда му је под руку дошао видео о Српској православној гимназији у Загребу. И ту је одлучио наставити своје школовање. Свидјело му се, признаје нам Александар, што је Црква била оснивач школе. Једно је вријеме, наиме, планирао студирати теологију.

– За квиз нас је одабрала наша одгојитељица из ученичког дома. Нас тројицу и једну цуру. Ишли смо на те квизове седам пута у прошлих седам мјесеци – детаље нам открива Синиша.

Долази из Доњих Борки крај Дарувара, а с Александром и Ђорђем дијели собу у ученичком дому „Анте Бруно Бушић“. Шампиони су, дакле, и цимери.

Kада га питамо који језик бира као први, српски или хрватски, као из топа одговара – хрватски.

– Ја сам се први пут са српским језиком сусрео овдје, у гимназији. Дотад сам учио само хрватски – истиче Синиша.

Од све тројице он је најбољи у хрватској граматици.

Школа у коју иде прати хрватски гимназијски програм, а одвија се на српском језику и ћириличном писму. Уз то, 30 сати резервисано је за учење историје, географије, ликовне и музичке умјетности Србије. У два одвојена предмета уче и хрватски и српски језик.
Два заправо врло слична језика. Што, када је ријеч о натјецањима, може бити прилична замка.

Питамо их је ли им то сметало на овоме квизу.

– Лошије бисмо ријешили српски – без дилеме одговара Ђорђе.

Он и Синиша у основну школу ишли су у Хрватској. Сматрају да им боље иду граматичка правила хрватског.

– Због тога смо ваљда и побиједили. Долазимо из крајева у којима се говори чистим штокавским нарјечјем. И то је на квизу била једна од наших предности – оцјењује Ђорђе.

Александар је имао нешто друкчији пут. У Загреб је дошао из Црне Горе. И требало му је неко вријеме да се навикне на ситне, али у натјецањима и квизовима битне језичне разлике.

– Сјећам се првих дана у Загребу. Kада је професорица на плочи написала тачку иза римског броја, мислио сам да је погријешила. Хтио сам је исправити, јер сам дотад учио да иза римског броја тачка не иде. Чудно ми је било и кад би нетко New York написао онако како се пише, а не онако како се чита. Сада је обрнуто: чудно ми је кад нетко напише Њу Јорк – смије се Александар.

Највећи су им проблем на квизу представљала питања с називима зграда у Загребу. Питања која су била класификована као општа култура, а на која они нису увијек знали одговоре. Једноставно због тога што не долазе из Загреба. Уз то, на квизу је тестирано и градиво четвртог разреда. Kоје они, као трећаши, још нису прошли.

– Такве ствари једноставно нисмо могли знати. Ту смо напросто погађали – признаје шампионски тројац.

Хвале школу и њезин професорски кадар. И не пропуштају истакнути да у њу не иду само ученици српске националности. Иако се у називу декларише као српска и православна, школа је, кажу, пуно шира од тога.

Осим квиза из хрватског језика, натјецали су се и на низу жупанијских и државних натјецања. Из географије, историје, биологије…
Још нису донијели одлуку шта ће студирати. Синиши су све карте отворене. Александар и Ђорђе прије се виде на неком од природних факултета. Фармација, медицина или стоматологија.

– То су занимања која ми, прије свега, могу осигурати да останем живјети овдје, у Хрватској. Може се с тим ићи и вани, али ја бих понајприје желио остати ту – открива нам Ђорђе.

Често му пута знају хвалити Дунав. А њему нема ријеке до Зрмање.

Поред ње, чисте и бистре, ни море му, каже, није тако лијепо.

Извор: SLOBODNA DALMACIJA