Rehabilitacija Nedića: Ko je spašavao narod?

U ovom slučaju, potrebna je u stvari rehabilitacija istorije, jer ne zvuči ni malo laskavo što i danas u Srbiji dominiraju parole koje su izmislili nacisti a preuzeli komunisti

PIŠE: Miloslav SAMARDžIĆ

Redov Milan Nedić – ličnost sa najboljim marketingom u srpskoj istoriji. Fakat da se i danas smatra generalom – iako ga je naša država ražalovala čim je stao uz Nemce, krajem leta 1941. godine – samo je usputna posledica tog marketinga.

Uspeh kampanje u korist Nedićevog imena i lika nije slučajan, jer su je osmislili vrhunski majstori tog zanata: nemački nacisti, tj. Gebelsovi ljudi u okupacionom aparatu u Srbiji. Primenili su tehniku koja se i inače kroz istoriju marketinga pokazala kao najbolja: ne reklamirati direktno neko ime, ili robu, već stvoriti vezu između imena/robe i neke primarne ljudske želje ili potrebe.

Formulu za Nedića nemački majstori propagande našli su u reči “spas“.

Formula je toliko dobra da i danas, posle toliko decenija, na pitanje o Nediću neverovatno visok procenat sagovornika iz prve odgovara da je on “spašavao narod“. Broj “spašenih života“, zavisno od sagovornika, kreće se od nekoliko stotina hiljada pa sve do milion.

Na pitanje od koga je Nedić spasao tolike ljude, sledi odgovor: “Od ustaša“.

Dalje od ovih pitanja, i odgovora, ne idu ni slučajni sagovornici, ni savremena srpska istoriografija, mada tek tu postaje zanimljivo. Na primer, kako je Nedić mogao da spase nekoga od ustaša, kada njegove formacije, poštujući naređenja nemačkih okupacionih vlasti, uopšte nisu stupale na tlo NDH?

Naravno, reč je o smišljenom brkanju termina, pri čemu se pod spašavanjem života podrazumeva nešto što u stvari nije spašavanje života. Drugim rečima, primenjena je Gebelsova formula da sto puta ponovljena laž postaje istina.

Pod spašavanjem života ovde se podrazumeva prihvat izbeglica iz NDH u “Nedićevu Srbiju“. Kojima su, samim tim što su došli u “Nedićevu Srbiju“, životi već bili spašeni. I koji su, uzgred budi rečeno, u najvećim talasima dolazili na ovu stranu Drine pre nego što su Nemci postavili Nedića na vlast, 31. avgusta 1941.

Nevolja, u početku za Nemce, nedićevce i ljotićevce, a potom za komuniste i u našem vremenu neokomuniste – nevolja zbog koje su, svaki iz svojih motiva, posezali za ponavljanjem neistina – je u tome što je postojao neko ko je zaista spašavao živote Srba u NDH, sistematski i tokom celog rata, šaljući im u pomoć oficire i vojnike da se tuku sa ustašama, kao i oružje, municiju, hranu (“bratska pomoć“) i novac.

To je bio pukovnik, odnosno general, Draža Mihailović.

To je fakat neoboriv kao i onaj o smišljenom brkanju termina, ali, Draža Mihailović je bio protivnik svih pobrojanih: i Nemaca, i germanofila i komunista. Zato su oni imali interes da taj fakat kriju. Specijalno, komunistima više odgovara negovanje mita o Nedićevom spašavanju Srba preko Drine, nego da se sazna kako je to u stvari činio Draža, što bi moglo da se desi ako se mit o Nediću sruši.

Tokom rata se odigravala i jedna, na prvi pogled, paradoksalna stvar: Draža je preko Drine slao i neke Nedićeve jedinice. Reč je o taktici legalizacije svojih trupa i prodoru u kvislinški aparat. Na primer, postojala je Nedićeva “Drinska grupa srpskih oružanih snaga“, pod komandom majora Momčila Matića. Istovremeno, Matićeva jedinica se nalazila u Dražinom lancu komandovanja, što Nedić, a ni Nemci, u početku nisu znali. Tako, kada su proleća 1942. godine formacije NDH, na čelu sa Francetićevom Crnom legijom, pokrenule ofanzivu protiv četnika u Istočnoj Bosni – a ustašama su se tada pridružile obe partizanske proleterske brigade, Prva i Druga – Draža je pored svojih, za okupatore i kvislinge ilegalnih formacija, poput Cerske brigade kapetana Račića i Zlatiborske brigade kapetana Mitića, naredio i angažovanje Matićeve jedinice (kao i još jedne Nedićeve formacije, iz Bajine Bašte, pod komandom potpukovnika Javandarića). Prema nemačkom izveštaju iz Istočne Bosne od 22. aprila 1942, “raspoloženje srpskih ustanika bilo je vrlo potišteno pri početku ofanzive i iznenadnom prodoru kroz trostruki položaj Srba“. Međutim, kako je dalje navedeno u ovom dokumentu, “pojava jedne nove grupe u Vlasenici, koja je došla iz Srbije, opet je položaj Srba vratila u pređašnje stanje“.

Ta nova grupa je, dakle, došla po Dražinom naređenju, dok je Nedić, istovremeno, delao suprotno. On je još krajem februara 1942. posumnjao da major Momčilo Matić zapravo radi po Dražinim naredbama, pa je hteo da ga ukloni. Kako je Matić izvestio Dražu 3. marta, Nedić ga je zvao da sa celom jedinicom dođe u Beograd, s obrazloženjem da je to “radi preformiranja“. Matić je zatim napisao: “Moje je mišljenje – radi likvidacije“. On zato nije odveo jedinicu u Beograd, ali su polovinom aprila Nemci uhapsili i njega i Jovandarića. Njihove jedinice su ostale očuvane, jer su se već nalazile ili na frontu u Bosni ili na drugim mestima.

Ipak, ova priča o spašavanju Srba iz NDH došla je kasnije. U doba kada je uspostavljana “Nedićeva vlada“, aktuelna je bila druga priča: o spašavanju Srbije od daljeg rasparčavanja. Ta Srbija, nacistima po volji, već je bila smanjena četiri puta, tako što su iz nje isključene Vrbaska, Zetska, Vardarska i polovina Drinske i Dunavske banovine. Govorilo se, a i sada se ponavlja, da bi bez Nedića na čelu “vlade“, leta 1941. godine i ta preostala četvrtina Srbije bila podeljena između NDH i Bugarske.

Međutim, nema dokumenta koji bi potvrdio postojanje te nemačke namere. Biće da je razlog tome što takav dokument i ne postoji. NDH i Bugarska nisu uspevale da uspostave efektivnu kontrolu ni nad onim ogromnim teritorijama koje su im Nemci već bili ustupili (Bugarska je okupirala i deo Grčke), pa im stoga dalje proširenje država nije ni stavljano u izgled.

Zato je bio neophodan još jedan element “spašavanja“ i on je uskoro i uključen: “spašavanje“ od nemačkih odmazdi stotinu za jednoga. Uskoro, a ne odmah, jer je uredba o streljanju sto Srba za svakog ubijenog Nemca doneta nekoliko sedmica posle postavljanja “Nedićeve vlade nacionalnog spasa“, te zato, očigledno, o njoj nije ni moglo biti reči prilikom pravljenja prve biografije “spasioca“. Naprotiv, može se govoriti o uticaju celog tog projekta na povećanje stradanja Srba u jesen 1941. godine. Projekt je, naime, podrazumevao uklanjanje Srpske žandarmerije na čelu sa pukovnikom Jovanom Trišićem, u to doba najjače domaće oružane sile, a ujedno formacije specijalizovane za obračun sa komunistima. Germanofili su verovali, i u to su uspeli da ubede Nemce, kako su najveći protivnici “engleski plaćenici na Ravnoj Gori“, dok će oni – Nedić i Ljotić – “lako sa komunistima“. Pukovnik Trišić je mislio suprotno i planirao je akciju protiv komunista, zajedno sa Dražinim četnicima, ali, njegova žandarmerija se nije uklapala u “Novi svetski poredak“. Trebalo je da bude zamenjena nedićevcima i ljotićevcima, međutim, njih nije bilo na terenu do novembra, tj. dva meseca posle izbacivanja žandarma iz igre. Tokom ta dva meseca komunisti su zauzeli velike teritorije, sproveli svoju politiku “što gore – to bolje“ i isprovocirali masovne nemačke odmazde.

Bez obzira na delovanje Nedićeve vlade, Nemci su sistematski sprovodili odmazde stotinu za jednoga, ili 50 za jednoga, od perioda do perioda, i to sve do oktobra 1944. godine. Ipak, bilo je ljudi koji su uspevali da smanje srazmeru, ili čak potpuno osujete odmazde u pojedinim mestima, kao što je to episkop Nikolaj učinio intervencijom kod nemačkog zapovednika Kruševca septembra 1941, ili predsednik Opštine Topola Miloš Jokić intervencijom kod nemačke komande u Beogradu (ubedio je Nemce kako je na vreme upozorio njihovog zapovednika u Topoli da ne šalje na put pozadince bez pratnje borbene jedinice, jer će ih komunisti poubijati; zapovednik mu je odgovorio da niko neće ubijati Nemce posle streljanja u Kragujevcu 21. oktobra i prevario se, ali je odmah naredio sakupljanje 1.000 meštana Topole za streljanje; Jokića su zbog ove intervencije streljali komunisti, čim su osvojili Topolu). Isto tako, bilo je pojedinih slučajeva smanjenja odmazde, ili spašavanja Jevreja, od strane Milana Nedića, ali to nije bio glavni tok događaja. Sem toga, matematika ni inače ne ide u račun Nediću, pošto je daleko veći broj Srba koje je njegova “vlada“ isporučila Nemcima, kao taoce za streljanje ili zatočenike logora smrti. (Zanimljivo je da mnogi današnji poštovaoci Nedića osuđuju isporučivanje Srba u Hag, iako je tu reč o neuporedivo nižim ciframa.)

Mada su reč “spas“ prvi put upotrebili još u avgustu 1941, glavnu kampanju o Nediću kao spasiocu Nemci nisu sproveli tada, već tokom 1942. i 1943. godine. Ta kampanja je kasnije potpuno potisnuta i zaboravljena, jer su se još jednom poklopili interesi germanofila i komunista.

Nemačka kampanja iz 1942. godine bila je odgovor na četničku kampanju prepoznatljivu po slovu “Z“. Ova četnička kampanja bila je isprovocirana sve drskijim ponašanjem kvislinga. Kap koja je prevršila čašu došla je maja 1942. godine, kada je Nedićevo ministarstvo unutrašnjih poslova dostavilo Nemcima elaborat pod nazivom “O radu organizacije Draže Mihailovića“, čija ključna rečenica glasi: “Ne vidim razloga da sin i kćerka Draže Mihailovića mogu slobodno da žive u Beogradu, što je slučaj sa mnogim porodicama onih koji su u šumi, a da pri tome nevin narod strada“.

Drugim rečima, Nedićeva vlada je tražila od Nemaca da počnu sistematsko hapšenje i odvođenje u logore članove četničkih porodica, uključujući i decu ispod 15 godina, koja bi trebalo da budu smeštena “u posebna obdaništa“. Nemci su to i počeli da čine, sem što nije bilo nikakvih posebnih obdaništa, već su i deca ispod 15 godina odvođena u “DM logor Dedinje“, tj. logor na Banjici.

Razmišljajući šta bi to moglo da prodre iza bedema koji su činili nemački tenkovi i druga vojna sila – bedema iza koga su se kvislinzi osećali moćno, general Mihailović je došao na ideju sa radio talasima. Tako je preko Radio Londona počeo da emituje spiskove kvislinga stavljenih pod slovo “Z“, koje prate specijalne formacije zvane “crne trojke“. Efekat je bio ogroman: kvislinzima je uteran strah u kosti, dok je narodnim masama podignut moral.

Glavna parola u nemačkoj kampanji protiv slova “Z“ bila je: “Koljači srpskog naroda“, ili samo “koljači“. I ona je ostala do naših dana, naravno bez konteksta, zbog još jednog poklapanja interesa Nemaca, kvislinga i komunista. Činila je logičku celinu sa parolama o Nediću kao spasiocu srpskog naroda, “srpskoj majci“, i sl.

Sem preko radija i u štampi, kampanja je vođena i preko izložbi fotografija pod naslovom “Ovako četnici kolju srpski narod“, ali i širenjem tih fotografija na kioscima i po knjižarama. Komandant Dražinog Deligradskog korpusa, major Vlastimir Vesić, u raspisu potčinjenima od 10. septembra 1943, pisao je:

“Nemci na trafikama i po knjižarama za najbagatelniju cenu prodaju slike koje su u stvari oni sami islikali, a one se tiču naših zločina koje tobože mi fotografišemo i rasturamo da bismo uterali strah u kosti kolebljivcima. Nemci su podmukli i vrlo prepredeni. Oni imaju na hiljade naših zarobljenika po logorima, a pre nego što ih streljaju skidaju im svu odeću, oblače se u nju i odlaze da prave ovakve slike. U ruci imam pet ovakvih fotografija i šaljem Vam da vidite šta se sve upotrebljava protivu nas. Fotografije se namerno serviraju na trafikama i po knjižarama, stoje u izlogu, a to onda vešto koriste komunisti da bi harangirali protiv nas.“

Ove fotografije komunisti su posle rata masovno koristili u propagandi, a i danas se predstavljaju kao autentične.

U ono doba, i kada je Radio London prestao da emituje spiskove osoba stavljenih pod slovo “Z“, četnici su nastavljali svoju kampanju, koja je podrazumevala i likvidacije pojedinih kvislinga. Na primer, ovo je vest Dražine Novinske agencije “Demokratska Jugoslavija“ od 10. marta 1944. godine:

“Šef kabineta kvislinga Nedića i njegova desna ruka, pukovnik Masalović, ubijen je usred bela dana dok je bio na putu za svoj kabinet. Zajedno sa Ljotićem, on je bio glavni organizator borbe i represija protiv pripadnika pokreta otpora generala Mihailovića, i najverniji nemački sluga. Vest o njegovoj smrti izazvala je veliku senzaciju u celoj zemlji, pošto se dogodila za manje od nedelju dana nakon što je Ljotić u eksploziji voza nedaleko od Valjeva, za malo izmakao sličnoj sudbini. ‘Crna trojka’ ili ‘trojni egzekutori’, kako ih zovu, a koji ubrzano ‘likvidiraju’ nemačke špijune i izdajice, operišu u svakom gradu u Srbiji.“

Na kraju, da li treba rehabilitovati Milana Nedića u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu? Da, kada je reč o presudi koju su mu izrekli komunisti, mada, zapravo, te presude i nema, što za njihovo shvatanje sudstva ne igra nikakvu ulogu. Jer, njihova pravda nije pravda, već zločin, ne samo nad osobom o kojoj je reč, već i nad svim potomcima. Drugo, uvažavanje te nepostojeće presude je znak kontinuiteta sa komunističkim režimom, pa bi njeno oglašavanje ništavnom predstavljalo neophodan čin deboljševizacije.

Rehabilitacija Nedića od mera i presuda koje su mu izrekle ustanove Kraljevine Jugoslavije je nešto sasvim drugo i o tome nema govora. U ovom slučaju, potrebna je u stvari rehabilitacija istorije, jer ne zvuči ni malo laskavo što i danas u Srbiji dominiraju parole koje su izmislili nacisti a preuzeli komunisti.

“Sloboda“, glasilo SNO, Čikago, 10. mart 2016)

Izvor: POGLEDI

Vezane vijesti:

Rehabilitacija Nedića: Svedoči srpska monahinja | Jadovno …

Nađeni dokazi da je Milan Nedić ubijen! | Jadovno 1941.

Vulin: Proces rehabilitacije Nediću je uvreda za žrtve …