Razvoj Srpskih sokola u Hrvatskoj i njihovo učešće u Prvom svetskom ratu

Novi duh u Srbiji posle Majskog prevrata 1903, slom režima grofa Kuena u Hrvatskoj, teška kriza režima u Bosni posle smrti Kalajeve, buran protestni pokret u Dalmaciji, ustanak u Makedoniji i sporazum o reformama turske uprave  u Evropi zaključen u Mircštetu sve je to budilo nove nade kod srpske omladine.

U tome času održana je krajem septembra 1903. skupština srpske akademske omladine  u Sremskim Karlovcima, da rešava o „novim zadacima omladine“. Na sastanku su učestvovali đaci iz svih srpskih pokrajina i pratili svoje reči živim primerima iz Dalmacije, Vojvodine, Bosne i Makedonije. Donosile su se hitno rezolucije … . Od svega toga  ostao je list „Omladinski glasnik“; osnivano je   pomoću omladinaca nekoliko novih zemljoradničkih zadruga po selima; stvareno je desetak narodnih knjižnica koje uskoro nestaju, i osnovan je Srpski soko u Sremskim Karlovcima, a osnivač njegov Laza Popović, predložio je u „Omladinskom glasniku“ osnivanje sokola u svim oblastima  Austro-Ugarske Monarhije.  Laza Popović stupio je u kontakt sa češkim sokolima.(1)  Dr. Mirko Buić je govoreći o uticaju Čeha na slovenske narode u Austro-Ugarskoj Monarhiji   istakao : „Sve  ono što je u našim krajevima slobodarski mislilo i osećalo, sva ona golema snaga narodna, koja je nesavladivom bujicom oduševljenja dočekala slavne oslobodilačke ratove, nalazila je svoju duhovnu hranu, crpila je najplemenitije pobude iz onih mnogih svetlih primera, koje nam je namrla svetla historija – iz onih mnogih jedinstvenih primera nesebičnog rodoljublja, čeličnosti karaktera, primerne požrtvovnosti i blistavog uma onih narodnih vođa i učitelja, koji su u teškim prilikama političke prošlosti spašavali narod, ulevali mu snagu i veru i spremali ga na bolju budućnost. U tim vremenima pune neizvesnosti, ali nepomućene vere, … tražeći puteve nacionalno političke delatnosti prihvatili smo dva jaka faktora nacionalnog života austrijskih Slovena najpre Sokolstvo kao ideju i sredstvo, a malo zatim realistička političko-nacionalna stremljenja dra T. Masarika. Obe ove ideje, navezane jedna na drugu …. nosile su u sebi težnje za slobodom, pak je sasma razumljivo, da se je Sokolstvo kod svih Slovena bivše Austro-Ugarske ponajviše razmahalo kao organizacija borbenih slobodarskih ideja. …  . Rad, pak opet rad, tihi rad, neprekidan rad – životno je geslo sedog Predidenta. Živeti i raditi za svoj narod – kazao je Havliček, a to je President Masarik prihvatio, naučavao nas sve bez razlike i životom ostvario.” (2)

Oni koji su bili članovi  omladinske skupštine, bili su i prvi članovi srpskog sokola. (3) Godine 1905. osnovana su društva u Osijeku, Vukovaru, Šidu, Vinkovcima i Dalju, a 16 oktobra 1906. osnovana je Srpska Sokolska Župa Fruškogorska. (4)  Omladinci koji su pokrenuli Srpski soko, razišli su se po školama, a Laza Popović ostao je sam sa nepoverljivim građanima,  među kojima je bilo nekoliko romantičara prošle omladinske generacije. Bilo je prisutno nepoverenje i ometanje rada sokolskog društva od starijih građana i profesora. Nasuprot njima Tihomir Ostojić, profesor Novosadske gimnazije, izdao je  svesku svojih članaka o gimnastici i posvetio je Sokolima u Karlovcima. U tim člancima govorio je o reformi vidovdanske slave u Ravanici u Sremu u nacionalnom i viteškom duhu.  Patrijarh Branković je 1906. poklonio karlovačkom sokolu kuću s okolnim zgradama i zemljištem.  Srpski soko su pomagali književnik Paja Marković Adamov i drugi srpski pisci.  Nova sokolska društva  osnivana su u svim srpskim krajevima pod Austro-Ugarskom. Sa svih strana stizale su  Karlovačkom sokolu molbe za uputstva radi osnivanja sokolskih društava (iz Zagreba, Zemuna, Sombora, Korenice, Knina, Udbine, Melenaca, Pakraca, Dvora …). Ubrzo je osnovano 30 srpskih sokolskih društava, koja su podeljena na župe. Društvo u Karlovcima  bilo je  matica srpskog sokolstva na teritoriji Austro-Ugarske Monarhije. Iz Sremskih Karlovaca  odlazili su prednjaci, gimnazijska i bogoslovska omladina, u sve srpske krajeve. Sremski Karlovci kao središte Fruškogorske sokolske župe podstakli su osnivanje Bosansko-Hercegovačke, Krajiške i Primorske srpske sokolske župe.  Dr. Laza Popović nastojao je da središte Srpskog sokolstva bude u Beogradu. Tehničko vođstvo i sokolski list prešli su iz Sremskih Karlovaca u Beograd.  Vrhunac rada bili su  Vidovdanski sletovi sa vežbama i takmičenjima u junačkim igrama u  Sremskoj Ravanici. Na Ravaničkim sokolskim sletovima srpski sokoli zavetovali su se da će se boriti za oslobođenje i ujedinjenje. (5)

Narod koji je bio na hodočašću u Ravanici  mogao se prilikom sleta  upoznati sa sokolima i njihovim radom. Na Drugom sletu u Ravanici 1906. učestvovalo je oko 250 sokola od kojih je 170 vežbalo proste vežbe. Učestvovali su : Srpski soko iz Sremskih Karlovaca sa starešinom dr. Lazom Popovićem i 41 članom; Srpski soko iz Sremske Mitrovice sa starešinom Nikolom Popovićem i 28 članova; Srpski soko iz Rume sa starešinom dr. Miladinovićem i 31 članom; Srpski soko iz Šida sa podstarešinom St. Pajićem i 25 članova; Srpski soko iz Iriga sa sterešinom dr. Simom Grčićem i 18 članova; Srpski soko iz Vukovara sa starešinom dr. Sv. Novakom i 25 članova; … . Društva koja nisu vežbala proste vežbe bila su : Srpski soko iz Zagreba sa starešinom dr. Stojanovićem i  5 članova; Srpski soko iz Zemuna sa vođom A. Puljom i 10 članova; Srpski soko iz Osijeka sa vođom Josipom Soukupom i 3 člana; Srpski soko iz Vinkovaca sa vođom Vlad. Ignjatovićem i 6 članova; Srpski soko iz  Novog Sada sa vođom dr. Svinjarcem i 10 članova. Bili je prisutna deputacija Srpskog gimnastičkog kluba iz Vršca od 3 lica sa podpredsednikom Brankom Cijakom i delegacija „Dušana Silnog” iz Beograda na čelu sa predsednikom Tasom Popovićem i sa povećim brojem članova i funkcionera društva. U Ravanici sva društva su u povorci krenula na jedan oveći plato iza manastira Ravanice, gde su vršili pokus za proste vežbe. Nakon pokusa okupili su se sokoli u dvorani gostionice na zajednički ručak. Izašavši iz dvorane sokoli su formirali povorku koja je krenula na vežbalište u Ravanici, gde se okupilo oko 6.000 gledalaca. Na čelu povorke je bilo 5 zastava, iza kojih su išli starešine društava, za njima su išla društva u sokolskom društvenom odelu, a za njima društva u gimnastičkom odelu.

Održana je javna vežba sa prostim vežbama, a onda je održano takmičenje u skoku u vis, u skoku u daljinu, u skoku sa motkom, u bacanju diska, kamena i koplja, i trčanju.  U bacanju diska najbolji je bio starešina dr. Laza Popović. Bacane su gvozdene kugle teške 5 kilograma. Izvedena je srpska narodna  igra bacanje kamena teškog 16 kolograma. Posle takmičenja razvila se narodna slava uz pevanje, sviranje i igranje. (6)  Dr. Laza Popović je zamerao slovenskom sokolstvu isključivu okrenutost gimnastici. Isticao je : „Današji je cilj tjelesnog uzgoja harmonijski spoj gimnastike, atletike i igara. Srpski narod ima četrnaest raznih načina bacanja kamena. To dakle treba uvesti u naš Sokol, kao i sve junačke narodne dječačke i djevojačke igre naše.” To je primenio na sletu u manastiru Ravanica. Uz integraciju narodnih igara i pesama, dr. Laza Popović je zagovarao širenje sokola na selo, kroz osnivanje seljačkih srpskih sokolskih društava. Istakao je : „jer su Srbi u Hrvatskoj i Slavoniji prvi, koji originalno šire i osnivaju seljačke Sokole, a u ostalih Slovena nema za ugledanje primera.”Važnost prisustva sokola na selu je u potrebi prosvećivanja seljaka. Trebalo se boriti protiv pijanstva, stvarati sokolske čitaonice. Prvo seosko društvo osnovano je u Dvoru na Uni. Srpski sokoli sarađivalo su sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Program sleta u Ravanici (Vrdniku u Sremu) počinjao je „osvećenjem zemljišta” od strane „sokolskog sveštenika”.Zagrebački srpski soko vežbao je i nastupao u dvorani Srpske pravoslavne opštine. Prihod od prodaje cveća prilikom sleta 1911. u Ravanici bio je namenjen „izdržavanju srpskih crkava na Kosovu. (7)

U Zagrebu je 1906. bio priređen slet hrvatskih sokola. U svečanoj povorci išlo je ulicama preko 4.000 uniformisanih sokola. Bili su Rusi i Poljaci, Česi, Bugari i Srbi iz Srbije. Mešale su se crvene košulje sokola sa modrim uniformama dušanovaca i bijelo-zelenim bugarskih Junaka. Sa dušanovcima Srba iz Srbije bilo je preko 300, među njima i 37 srpskih seljaka. Na čelu dušanovaca bili su prof. Tasa Popović i predsednik Mišković. Sokoli iz Dalmacije su sa divljenjem gledali sokole iz Rusije i srpske dušanovce. Dalmatinski sokoli su rešili da posete Beograd. Kako su nisu imali pasoše dogovorili su se da u Zemunu zamene svoje sokolske kape dušanovačkim kalpacima i da se ogrnu njihovim pelerinama. U toj grupi bili su Stjepan Roca, prof. Ilija Dizdar, dr. Frano Zavoreo, Frano Cvjetiša, Simo Vučić i Andeis. Pridružio im se Krste Šunara, trgovac iz Šibenika, u šibenskoj narodnoj nošnji. Na svakoj stanici do Zemuna narod je dočekivao dušanovce i Junake sa oduševljenjem, muzikom i pesmom. Proveli su se dva dana u Beogradu, pa su se vratili. Svi sem Stjepana Roce koji je sa dušanovcima putovao u Šabac na proslavu stogodišnjice oslobođenja Šapca od Turaka. Dalmatinski sokoli su bili zahvalni advokatu Mirkoviću, prof. Atanasiju Popoviću, potpukovniku Miškoviću, kapetanu Zdravkoviću, Rajku Karaklajiću, Simiću-Banjaliji i drugima. Pera Dražić ih je primio i poklonio im zlatnu knjigu skopljanskog mitropolita Firmijana. (8)

U okviru „Srpskog sokola” iz Šida osnovan je krajem septembra 1906. devojački odred, kome je starešina bila Milena Nenadović, rođena Babik. Vođa odeljenja bio je učitelj Milan Vuković, prednjak Zora Stanisavljević, drugi prednjak  bila je Angelina Golub. Izvršujući članovi bili su Milena Zečević, Mara Rus, Smilja Stanisavljević, Angelina  Stanisavljević, Hristina Golub, Cvetana Tihi, Sofija Zečević, Miroslava Mandić i Angelina Jojkić, sve iz Šida. Pri prelazu iz Zemuna u  Beograd sproveo ih je dr. Tanasije Pulja, starešina zemunskog sokolskog društva. Austrougarska obaveštajna služba je njihov nastup u Beogradu predstavila svojoj vladi kao izdaju. Zato je svaka od njih bila pojedinačno pod prismotrom, a za vreme Prvog svetskog rata Milena Nenadović, Smilja Stanisavljević i Miroslava Mandić umrle su kao sokolice  proganjane od austrijskih vlasti. (9)

U referatu dr. Laza Popović istakao je kako je srpsko sokolstvo počelo kao samostalno „no da je odmah u početku primilo tuđ oblik, osobito češki”. Od 1904. započelo je „sokolaštvo srpsko da samo iz sebe i sobom traži i stvara svoju snagu i originalnost, u onoj  razlici koja treba da ga od ostalog sokolaštva slovenskog dijeli.” Krajni cilj bio je “stvoriti jednu eminentno nacijonalnu stvar” ali je ipak pod tim uslovima bila moguća saradnja sa ostalim sokolima. Po shvatanju Popovića bio je naglasak na nacionalnom : „protkali smo … srpsku misao, spojili smo sokolsku i srpsku misao, i sokolska misao je postala jedan deo srpske misli”.  U svom govoru na II glavnoj skupštini Fruškogorske župe  istakao je dr. Laza Popović  : „Srpsko sokolstvo je kulturna srpska jedinica, te služi svojim prosvetnim i gimnastičkim radom interesima cjelokupnog srpstva, a dio je slavenskog sokolstva u toliko koliko to zahtjeva ugled, jačina i čast srpskog naroda”. Predsedništvo Slavenskog sokolskog saveza je sredinom 1908. pozvalo Fruškogorski župu, beogradski Soko i Dušan Silni da ujedinjeni pristupe Slavenskom sokolskom savezu. I na sednici Slavenskog sokolskog saveza u Sofiji 1910. ponovo je istaknuto :  „Braća Srbi iz bilo kojeg kraja smatrat će se jednom cjelinom.”(10) Na II glavnoj skupštini Fruškogorske župe održanoj na Cveti 1908. u Vukovaru, bila je primljena rezolucija, kojom se proglašava jedinstvo srpskog sokolstva. (11)

U Sarajevu su se 8 avgusta 1909. sastali predstavnici srpskih sokolskih društava iz Sarajeva, Mostara, Banjaluke, Prijedora, Bosanske Gradiške i Trebinja i zaključili da osnuju župu. (12)

Sokole je pogodila aneksija Bosne i Hercegovine 1908. Rešili su da  se „sokolska ideja bratstva što dublje proširuje u narod i da se … zainteresuje sva srednjoškolska omladina, jer će ti đaci kroz kratko vreme biti nosioci i pokretači sokolske misli i rada u narodu. U našem narodu trebalo je očuvati i nanovo podići duh borbenog raspoloženja i poštovanja tako, da bi svaki pripadnik te generacije bio pripravan na najveća samopregaranja, teške žrtve i borbu za večni život svoga naroda. Sokolstvo je bilo prvo pozvano da svojim snagama celome narodu dokaže vrednost i snagu ujedinjenja. … Prvi je zadatak bio da se sav naš narod bez razlike na pleme, veru i kraj upozna i spremi za veliko delo nacionalnog ujedinjenja i oslobođenja. Drugi je bio u tome, da se naše najmlađe intelektualne generacije vaspitaju u duhu sokolskog shvatanja o neminovnoj  potrebi borbene akcije protiv svakog pokušaja naših ugnjetača. …  od naše napredne omladine trebalo je stvoriti onu generaciju, koja će kao deca naše nacionalne revolucije biti preteča otvorene borbe za slobodu i ujedinjenje.” (13)

Sokoli su učestvovali na sletu bugarskih Junaka u Sofiji 9-12 jula 1910.  Tom prilikom u Beograd su došli predstavnici srpskog sokolstva iz Srema, Krajine, Bosne, Stare Srbije, Primorja i Hercegovine. Srpski soko iz Zagreba je sa svojom fanfarom krenuo za Beograd. U Zagrebu je mnoštvo sveta pratilo Srpske sokole na železničkoj stanici i srdačno se pozdravljalo sa onima koji su odlazili. Slovenačkom sokolu Bojanu Dreniku se činilo kao da pozdravljaju puk koji odlazi u rat. Srbi koji su ostali bili su žalosni što ne mogu da idu u Srbiju, u Beograd. Kad je voz stigao u Beograd dočekala ga je srpska vojna muzika i sokoli, oficiri i mnoštvo građana. Kad je voz stigao u Beograd dočekala ga je srpska vojna muzika i sokoli, oficiri i mnoštvo građana. U Beogradu skopski dušanovci bili su gosti  društva „Srpska braća”. (14) U Beogradu u Domu „Svetog Save” okupili su  se 5 februara 1905. Srbi iz Stare Srbije i Maćedonije i na skupu osnovali patriotsku zadrugu „Srpska braća”. Članovi su mogli biti samo Srbi poreklom iz  Stare Srbije i Maćedonije a živeli su stalno u Srbiji ili su se u Srbiji zbog posla kraće ili duže vreme zadržavali. Zadatak društva bio je da vodi brigu u svakom pogledu o svojim sunarodnicima iz  Stare Srbije i Maćedonije. (15)

Povorka u Beogradu svrstana je u ulicama oko hotela „Slavija”. Pred hotelom okupilo se 400 Čeha, predstavnici Hrvatskog sokolskog saveza, Sokoli iz Beograda, Srbije i Župa Fruškogorska. Dušanovcima iz Dubrovnika i Skoplja ukazana je počast time što su povorci išli iza čeških sokola. Povorka je prošla ulicama : Kralja Milana, Terazijama i Vasinom gde su sa balkona Univerziteta održani pozdravni govori. U svom govoru beogradski načelnik Kosta Glavinić istakao je : „Dobro nam došli Sokoli, dobro nam došli Česi, Slovenci, Hrvati i Srbi ! Grad Beograd srećan je što u svojim zidinama može da pozdravi zastupnike slovenskih naroda i pozdravlja ih najsrdačnije sve kao svoju braću i prijatelje.” Na to su prisutni pevali „Hej Sloveni !”. Posle toga uputili su se  na svečani prostor u tvrđavi Kalemegdan.  Prvi su nastupali Srpski sokoli, članstvo i naraštaj pod upravom načelnika Saveza Vojinovića. U vežbama određenim za slet u Beogradu i Sofiji nastupili su Česi, Hrvati i Srbi. Javnu vežbu završili su sokoli iz Skoplja. Vodio ju je član, rumene brade i dugih brkova. Od naraštajaca nijedan nije imao više od 18 godina. Najmlađem bilo je oko 12 godina. Na glavi su imali fesove. U ritmu muzike, poređani u krugu, okretali su se jedan prema drugom. Svoj nastup završili su alegorijskom skupinom, pri kojoj se najmlađi uspeo na vrh i s mačem u ruci pokazao prema turskoj zemlji  i prema Zemunu. Na tu sliku celo vežbalište je udarilo u buran aplauz.  Kad je pristupio da govori  dr. Popović sve je zaorilo pokličima „Živeo Popović !”. Popović je pristupio, pritajenim osmehom pogledao oko sebe i rekao : „Donosim pozdrave od braće onkraj Save !”. Posle vežbe na molbu sokola vojni akademci su zaigrali kolo.  Pridružila im se  publika i sokoli.  Uveče je bio sokolski banket, na kome su govornici isticali važnost Sokolstva za zajedničko delo svih Slovena. Posle održane javne sokolske priredbe u Gornjem gradu, kojoj je prisustvovao i prestolonaslednik Aleksandar, i posle prijema u dvoru kralja Petra, pretstavnici srpskog sokolstva iz Srbije, Stare Srbije i sa teritorije Austro-Ugarske održali su sastanak u Beogradu. Na sastanku održanom od 7 do 9 novembra Gliša Elezović i Jovo Aleksić predstavljali su Staru Srbiju a Kristo Dominković Primorje. Na sastanku je odlučeno da se stvori Srpski sokolski savez sa sedištem u Beogradu. Na sletovima u Zagrebu i Pragu nastupalo bi se pod zajedničkom saveznom zastavom i zajednički vežbalo simboličnu vežbu oslobođenja. (16)

Drugog jutra posle javne vežbe sokoli su se svrstali  pred hotelom „Slavija” za izlet u Topčider. U sokolskoj koloni bili su Česi, Slovenci, Hrvati, Srbi, Dalmatinci. Pred sokolima su prvo srpski pešaci, pa konjanici i artiljerija izvodili svoje vežbe. Sokoli su ih pozdravljali : „Živela srpska vojska !”. Sokoli su došli pred kraljev dvor.  Čuli su : „Samo Sokoli  u kroju i Sokolice sa sokolskim znakom imaju pristup !”.  Ostale su u kraljevom vrtu poslužili dvorski poslužitelji zakuskom i dvorskim cigaretama. Bilo je pogošćeno preko 200 osoba.  Posle podne  sokoli su ponovili javnu vežbu.  Srpska vlada dodelila je sokolima 3 besplatne kompozicije. U prvom vozu su bili Česi, u drugom Hrvati, a u trećem Srbi i Slovenci. Svuda po stanicama sokole je dočekivalo građanstvo sa oduševljenjem. Na nekim stanicama, gde je voz morao duže  da čeka, igrali bi kolo. Sokole je u Nišu dočekala vojna muzika, vojska i veliko mnoštvo građana. Sokoli su sa razvijenim zastavama defilovali Nišem, prolazeći kroz gusti špalir vojske i građanstva. Nastavili su vozom za Caribrod. (17) Stjepan Roca pisao je o tim događajima u „Sokolu na Jadranu” : „… Beograd je bio okićen srpskim i hrvatskim zastavama i zastavama ostalih slavenskih naroda. … Na stanicama ljudi su nosili okrepe, voća, hljeba i drugog jestiva. Posipali su ih cvećem, a Hrvati na uzvrat, darivali su hrvatske trobojnice … .(18)

Srpski sokoli iz svih srpskih krajeva su istupili na sletu u Pragu 1912. pod zastavom Saveza sokolskih društava  „Dušan Silni”  i vežbali zajednički vežbu oslobođenja i ujedinjenja, koja je simbolično prikazivala ropstvo pod tuđinom, raskidanje lanaca i oslobođenje i ujedinjenje sa braćom iz Srbije i Crne Gore.  (19)  Govoreći o značaju Sokolskog sleta u Pragu 1912. sokolski starešina dr. Ivan Ribar istakao je : „Slet 1912, šta više, svojom važnošću, izazvao je ogromnu pažnju u inostranstvu a sama Austrougarska osetila je u njemu jednu silu … Tada se Sokolstvo, kao predstavnik želja svih nas, prikazalo snagom na koju se mora računati. I ako sa zasebnim organizacijama mi smo u Pragu sa Srbima iz prečanskih krajeva zajednički nastupili. … Sokoli iz Srbije, … nama su neobično imponovali. U njima smo gledali snagu, koja je bila naša najveća vera. … Tada smo osetili da je ona naš vodić.” (20)

Sokolske župe nisu mogle formalno da uđu u Savez sokolskih društava „Dušan Silni” jer im to vlasti Austro-Ugarske Monarhije ne bi nikad dozvolile, ali su neformalno radile kao deo Saveza. Zbog sletova stalno su održavani sastanci Glavnog tehničkog odbora.

Glavni tehnički odbor srpskog sokolstva održao je sednicu 7. decembra 1913. u dvorani Srpskog sokola u Zagrebu. Kao delegati bili su prisutni Franta Hofman iz Beograda za Savez sokolskih društava „Dušan Silni”, Stevan Žakula iz Sarajeva za Srpsku sokolsku župu Bosansko-Hercegovačku, Svetozar Bubalo iz Herceg Novog za  Srpsku sokolsku župu na Primorju, dr. Milan Metikoš i Milan Cvejić iz Belovara za Srpsku sokolsku župu Krajišku. Kao gosti prisustvovali su Stevan Krajnović, vođa  Srpskih sokola u Gospiću i nadzornik ličkog okruga Župe Krajiške; Svetozar Galijaš,  vođa  Srpskog sokola iz Gline; Žarko Miletić iz Zagreba prehodnik Župe Krajiške; Mićo Baslać starešina i Vlado Babić podstarešina  Srpskog sokola u Banjaluci. Predsednik  Franta Hofman otvorio je sednicu i konstatovao da je samo M. Teodorović iz Sremskih Karlovaca bio odsutan. Kao domaćin  dr. Milan Metikoš pozdravio je sve, a naročito  Frantu Hofmana, koji se opet  nalazio u njihovoj sredini. Raspravljalo se o sletovima i unutrašnjem radu. Razgovaralo se o pripremama za slet u Ljubljani 1914. Rešeno je da se članice podele u tri kategorije : članice, od 16 godina na više; podmladak (14-16 god.) i deca (do 14 god.) Istaknuta je potreba, da sva društva nastoje, da se sokolski rad prenese u šire narodne slojeve, i to izletima sa nadmetanjima, narodnim igrama, predavanjima prilikom zborova i crkvenih slava. (21)  Kao predstavnik župe na Primorju Jovo Sekulović učestvovao je na sastanku srpskog sokolstva u Kragujevcu. U veče 14 marta 1914. bila je priređena svečana sokolska zabava u prostorijama bivšeg dvorca kneza Miloša, a sutradan održana je skupština srpskog sokolstva.  Delegati iz Austro-Ugarske bili su : Atanasije Šola za Bosnu i Hercegovinu, za Hrvatsku, Slavoniju i Vojvodinu dr. Srđan Budisavljević, dr. Laza Popović i dr. Milan Metikoš.  Jovo Sekulović primio se da pošalje pitomce iz Boke u kragujevačku podoficirsku školu. Dogovorio se sa rektorom bogoslovije u Beogradu Nikolajem o načinu slanja. Trebao je predati pitomcima svoju knjižicu “Uspomene iz Boke”. Knjižica je služila kao lozinka na Cetinju, U Beogradu su se trebali javiti ocu Nikolaju. Poslao je aprila 1914. preko Cetinja Steva i Joka Mustura.  Joka se morao vratiti zbog slabog zdravlja, a  Stevo Mustur je stigao do Kragujevca. Prvi svetski rat ga je zatekao u školi, a on se javio kao dobrovoljac  u komitski odred Vojvode Dula  i Vuka Popovića. Kasnije iz odreda vraćen u školu. Sa drugovima je preko Albanije stigao do Bizerte. U ratu je nekoliko puta bio odlikovan. Posredovanjem paroha sela Kamenog Marka Stanišića bilo je spremno za put šest mladića. Zbog atentata u Sarajevu nisu pošli.  (22) Đura Paunković je kao delegat Saveza srpskih sokolskih društava  „Dušan Silni” učestvovao  18 juna 1914. u Zagrebu na tajnoj konferenciji, na kojoj je predložio osnivanje Jugoslovenskog sokolskog saveza. Delegati Hrvatskog sokolskog saveza, Slovenske sokolske zveze i Srpske sokolske župe krajiške prihvatili su jednoglasno taj predlog. Hrvati su imali zadatak da taj predlog saopšte i Savezu bugarskih junaka. Na sokolskom sletu na Vidovdan 1914. u Ljubljani trebalo je  to i saopštiti. Prvi svetski rat i progoni sokola sprečili su održanje sleta i bilo kakav sokolski rad. (23)

U Prvom svetskom ratu članovi sokola su se predavali srpskoj i ruskoj vojsci. Pored pojedinačnih prebega, predavali su se celi pukovi. Kroz sokolske redove pronela se vest, da je sokolska značka legitimacija za prijem u Rusiju. Došavši u Srbiju i Rusiju, sokoli su među svojim zemljacima širili ideju otvorene borbe i pozvali ih da stupe kao dobrovoljci u srpsku vojsku. Već 1914. u redovima srpske i crnogorske vojske dobrovoljci su se borili u posebnim dobrovoljačkim odredima ili raspoređeni po redovnim pukovima.  Dobrovoljci iz Rusije upućivani su iz Rusije Dunavom za Srbiju sve do jeseni 1915,  kada je Bugarska napala Srbiju. Posle prekida veze sa Srbijom Dunavom dobrovoljci u Rusiji počeli su da organizuju samostalni dobrovoljački odred. Početkom 1916. organizovana je prva srpska dobrovoljačka divizija u Odesi. Sokoli na čelu  dobrovoljačkog pokreta u Rusiji, revolucionisali su se tokom studija na praškom i zagrebačkom univerzitetu.  Do dolaska srpskih oficira sa Krfa, dobrovoljci su sami proveli organizaciju svojih pukova.  Tu se pokazao značaj sokolske discipline. Upotrebili su sokolsku komandu. Svečano je proslavljen Vidovdan 1916. Popodne je pred odeskim građanstvom i predstavnicima ruskih vlasti ceo drugi puk nastupio sa prostim vežbama, koje su bile određene za zabranjeni svesokolski slet u Ljubljani 1914. Sokole vojnike vodio je Ante Mikuš, rezervni kapetan i dobrovoljac, a pomagali su mu Keško, Vedriš, Lovrić i Ravnik, podporučnici-dobrovoljci. Sokolski pozdrav Zdravo bio je pozdrav dobrovoljaca.  Divizija je učestvovala u borbama protiv Bugara, Austro-Mađara, Nemaca i Turaka.(24)

Posle oslobođenja 1918. sokolska društva obnovila su svoj rad, a njihovi izaslanici učestvovali su na Vidovdanskom sokolskom saboru u Novom Sadu 1919. (25)

Sa  osnivanjem Srpskog sokola u Sremskim Karlovcima 1903, počelo je osnivanje srpskih sokolskih društava  u srpskim zemljama pod vlašću Austro-Ugarske. U redove srpskih sokola sem muškaraca ušle su i žene. Sokoli su se trudili da osniju seljačke sokole. Srpski sokoli su pripremali svoje članove da budu narodna vojska koja će se boriti za oslobođenje i ujedinjenje. Na predlog dr. Laze Popovića srpsko sokolstvo je radilo na širenju srpske kulture. Na sletovima su uvedene narodne igre i pesme. Srpska sokolska društva u Austro-Ugarskoj bila su zabranjena na početku Prvog svetskog rata. Posle oslobođenja 1918. srpska sokolska društva obnovila su svoj rad, a njihovi izaslanici učestvovali su na Vidovdanskom sokolskom saboru u Novom Sadu 1919.

Sokolski savez Srbije priprema  obeležavanje 100 godina ujedinjenja 2018. i učešće sokola u borbi za ujedinjenje.

Autor:  Saša Nedeljković član Naučnog društva za zdravstvenu istoriju Srbije

Napomene :

1. Uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik“, Godina I, Beograd 1934, str.136-139; B.J., „Karlovački soko”, „Oko Sokolovo”, Beograd, 6 septembar 1940, br. 7, str. 114;
2. „Svečana predaja češkoslovačkog odlikovanja br. Dru Mirku Buiću, starešini Sokolske župe Split”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 8 februara 1935, br. 7, str. 2,3;
3. Ante Brozović, „Istorija Sokolstva”, „Ilustrovano vreme”, Beograd, sletski broj za slet 1930. u Beogradu, str. 473;
4. „Sveslavensko sokolstvo”, Beograd, 1930, str. 140;
5. Uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik“, Godina I, Beograd 1934, str.136-139; B.J., „Karlovački soko”, „Oko Sokolovo”, Beograd, 6 septembar 1940, br. 7, str. 114;
6. J. Hanuš, „ slet srpskog sokolstva u Ravanici”, „Sokol”, Zagreb, 15.kolovoza 1906, br. 8, str. 121, 122, 123;
7. Tonko Barčot, „Srpsko sokolstvo”, „Srbsko-dalmatinski magazin za godinu 2010”, svezak V, Split 2010, str. 85, 86;
8. Stjepan Roca, „Hrvatski sokoli u Beogradu 1906g.”, „Soko na Jadranu“, Split, juni 1930, br. 1-3, str. 12;
9. Dušan Babić, „Prva vrsta Sokolica u župi Beograd”, „Oko sokolovo”, Beograd, 19, 21, 22 juna 1937, br. 7, str. 156, 157;
10. Tonko Barčot, „Srpsko sokolstvo”, „Srbsko-dalmatinski magazin za godinu 2010”, svezak V, Split 2010, str. 79, 83, 84;
11. Ante Brozović, „Istorija Sokolstva”, „Ilustrovano vreme”, Beograd, sletski broj za slet 1930. u Beogradu, str. 473;
12. „Trideset-godišnjica sokolske župe Sarajevo”, „Bratstvo”, Osijek, 15 aprila 1939, br. 4, str. 71;
13. Lujo Lovrić, „Sokolstvo od aneksije Bosne i Hercegovine do svetskoga rata”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 1. maja 1930, br. 9, str.2;
14. Dr.Milorad Dragić „Rad Ljubomira Davidovića u Sokolstvu”, „Spomenica Ljubomira Davidovića, Beograd, Izdanje Glavnog Odbora Demokratske stranke, str. 115; Sokolsko društvo Skoplje-Matica, „Spomenica o proslavi 30godišnjice i izveštaj o radu u 1939 god.“, Skoplje, 1940, Str.6-30;Bojan Drenik ,  „U Beogradu”, „Sokolski glasnik”, Ljubljana, 1 novembar 1930, br. 27, str. 3,4;
15. „Srpska braća” patrijotsko društvo”,  „Srđ”, Dubrovnik, 28 februara 1909, br. 3 i 4, str. 158;
16. Dr.Milorad Dragić „Rad Ljubomira Davidovića u Sokolstvu”, „Spomenica Ljubomira Davidovića, Beograd, Izdanje Glavnog Odbora Demokratske stranke, str. 115; Sokolsko društvo Skoplje-Matica, „Spomenica o proslavi 30godišnjice i izveštaj o radu u 1939 god.“, Skoplje, 1940, Str.6-30;Bojan Drenik ,  „U Beogradu”, „Sokolski glasnik”, Ljubljana, 1 novembar 1930, br. 27, str. 3,4;
17. Bojan Drenik , „U Beogradu”, „Sokolski glasnik”, Ljubljana, 1 novembar 1930, br. 27, str. 4, 5;
18. Prof. Stj. Roca, „Karađorđevići i Sokolstvo”, „Soko na Jadranu“, Split, juni-juli, 1931, br. 6-7, str. 133,134;
19. Dr. V. Besarović, Sarajevo, „Brat Đura Paunković“, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 20 decembra 1935, br. 48, str. 2;
20. „Sećanje d-r. Ivana Ribara na slet u Pragu 1912”, „Nedeljne ilustracije”, Beograd, 3. januara 1932, br. 1, str. 24;
21. Nebojša Rašo, starješina Srpskog Sokola Herceg Novi, „Zapisnik sjednice Glavnog tehničkog odbora srpskog sokolstva održane 7. decembra 1913, „Srpski soko prilozi za istoriju sokolstva”, knjiga druga, Herceg Novi 2015, str. 23, 24, 29;
22. Jov. Sekulović, „Uspomene iz prošlosti”, „Soko  na  Jadranu”, Split, juni-juli 1931, br. 6-7, str. 151, 152;
23. „Bratu Đuri Paunkoviću“, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 20 decembra 1935, br. 48, str. 2; „Veliki primeri živoga sokolstva”, „Bratstvo”, Osijek, 15 septembra 1938, br. 9, str. 175,176;
24. Lujo Lovrić, „Sokolstvo u svetskome ratu.”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 11. maja 1930, br. 10, str. 3,4;
25. Uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik“, Godina I, Beograd 1934, str.136-139;

Vezane vijesti:

Srpski sokoli i Pobratimski pokret u borbi za ujedinjenje …

Srpski Sokoli od osnivanja u Sremskim Karlovcima do …

Izložba “Kraljevska porodica i Sokoli” u Beogradu | Jadovno …

Sokoli u borbi protiv klerikalizma u Zapadnoj Hercegovini …

Rusko Sokolstvo u Kraljevini Jugoslaviji | Jadovno 1941.

Rad Savez Sokola u duhu slovenske uzajamnosti | Jadovno 1941.