Потпуковник и главна медицинска сестра ВМА у пензији Јерина Аничић написала је ауторски текст за лист „Политика“ о генералу Ратку Младићу.
Када сам недавно прочитала текст „Триптих из Његошеве”, у којем је аутор, мислећи на Ратка Младића, написао „генералу је место тамо где се налази”, много сам се узнемирила. Јер ја знам какав је генерал Младић, провела сам са њим цео дан на ВМА у доба најпрљавијег рата који је избио на Балкану, односно на подручју Југославије.
Тај прљави рат наметнуле су светске силе, почев од САД и неких земаља Европе. Када сам чула за суђење и пресуду Ратку Младићу, у мени се родила идеја да се пријавим да сведочим у Хагу и да кажем шта сам чула у разговору с генералом Младићем приликом његове посете рањеницима у Војномедицинској академији. Његова жеља је била да обиђе сваког рањеника, а они су на лечење допремани хитним службама ВМА са многоструким повредама. Док сам радила на Војномедицинској академији, до фебруара 1999. године, на ВМА су примљена и отпуштена 9.873 рањеника. Довожени су с подручја Хрватске и Босне и Херцеговине. Јесу ли се ти рањеници сами повређивали или им је те повреде нанео неко други?
Тог дана кад је посетио рањенике генерал Ратко Младић је са сваким од њих попричао као отац са сином. Сваком рањеном борцу упутио је много лепих речи подршке, уз жеље да се излече и да дуго и срећно живе. Генерал Младић и ја попричали смо после обиласка рањеника. Разговарали смо о тешкој ситуацији која се догодила на територији Југославије, у њеним бившим републикама. До јуче смо живели једни до других у срећи, љубави и благостању – Србин, Хрват, Муслиман – без обзира на то којој су вери припадали. Генерал Младић је тамо где је живео и био претпостављени дошао у ситуацију да се у једној земљи стварају три војске и да се боре једна против друге. Оно што ми је рекао никад нећу заборавити: „Никада нисмо први нападали, били смо мирни и тихи. Кад су се чули пуцњи с друге стране, ми смо се морали бранити.” Због такве тактике, генерала Младића сматрам великим човеком.
Међу велике људе које је изнедрио рат на Балкану сврставам и капетана брода НАТО јединица Мариноса Рицудиса, Грка који је 1999. године, по упловљавању брода у Јадранско море, исправно размишљајући, донео одлуку – без иједне ракете испаљене на подручје тада Србије и Црне Горе наредио је враћање у Грчку. Био је јачи од политичког руководства и армије.
Додала бих још један пример. Реч је о човеку чије сам име и презиме, нажалост, заборавила. Био је у ЈНА, на свој захтев је демобилисан и кренуо је према Фочи, а пратио га је друг, Србин. На мосту преко Дрине прикључио се муслиманима. Кад је добио наређење да се за неколико дана креће у напад на село у којем живе Срби, одбио је да послуша наредбу и предложио да се становници обавесте да ће село бити нападнуто како би се на време склонили и спасли се. Тај човек, до јуче официр ЈНА, иако се прикључио војсци Муслимана, одбио је да напада невине људе.
Како веома поштујем генерала Младића, кад је био у војном затвору желела сам да га посетим. Тада, последњег дана његовог боравка у војном затвору, наишла сам на стотине новинара и на репортажна кола. Ушла сам у зграду са жељом да видим Младића и поклоним му детелину са четири листа (срећа, љубав, нада и вера). Полицајац ме је посаветовао да сачекам генералову породицу код аутомобила јер га ја, пошто нисмо рођаци, не могу обићи. Када сам се састала с Младићевом женом, сином и унуцима, представила сам се и рекла да познајем генерала са ВМА. Тада сам већ била у пензији, а од силног узбуђења док сам разговарала с њима, нисам приметила да смо окружени новинарима.
Након тога отпутовала сам у Загреб, на прославу 55. годишњице матуре у Гимназији Сисак. Шокирала сам се кад ми је најбоља другарица саопштила да је у хрватским новинама изашла моја фотографија, уз име, презиме и податке о мом занимању пре пензионисања. Њих је у Хрватској узнемирило то што сам ишла да посетим Ратка Младића у затвору. Потврдила сам да сам то била ја и најавила да ћу се на свечаној вечери после прозивке обратити свим својим другарицама и друговима из детињства. Рекла сам им тада: „Била сам тамо и желела сам да видим Младића. Сматрам да је генерал Младић честит човек у овом прљавом рату који је задесио ону дивну Југославију. Ја не кривим ни вашег Готовину као вођу хрватске војске, ни мога Младића. За распад Југославије кривим политичке вође, које су, нажалост, војску употребиле на најбруталнији начин, да се Југославија раскомада.”
Извор: НОВОСТИ / Политика