Ратко Дмитровић: ИЗДАЈА ЛОРДАНА ЗАФРАНОВИЋА

Нико од Хрвата никада није клекнуо у Јасеновцу. Лордан је неки дан рекао да је филм “Златни рез 42-Дјеца Козаре” његово клечање, као Хрвата, пред злочином почињеним над Србима.

Цео свој живот, уз остало, покушавам да објасним Србима да је за њих, у периоду од 1945. на овамо, опаснија била (и данас је) тзв. хрватска левица него хрватска десница.

И да ли ми успева? Па, не баш.

Огромна већина Срба, оних које политика, боље речено живот, интересује, у хрватским левичарима виде мостове између два народа, виде дивне људе, хуманисте који поштују српски народ, бране га кад затреба, цене његову прошлост…

Ништа од овога није тачно. У односу према Србима и Србији, разлика између хрватске левице и хрватске деснице, усташа, само је у томе што левичари нису за то да Србе треба убијати. Овај наизглед феномен, давно сам објаснио текстом, “Унуци Стеве Крајачића, у српским Новостима” текстом о парадигматичном, сплитском “Ферал трибјуну”.. па ако некога занима…укуцајте, има га у бескрају интернета.

Укратко, хрватски левичари јесу антифашисти али су и антисрби. Контрадикција? Не, парадоксално изгледа само онима који овај део српско-хрватске приче познају с нивоа енциклопедијских дефиниција и фризиране историје углављене између корица књига аутора чији су мозгови на фреквенцијама постављеним у Дрездену 1928. године.

Да не спомињем ону, “Сваки национализам је опасан али је српски најопаснији”, која је такође ( и овде ће се многи зачудити ) само млака вода, благи одраз дубинске поставке а она гласи, “Сваки национализам је добар и пожељан, само је српски опасан и против њега се треба борити свим средствима а најефикасније је национализмом других народа”. Љута трава на љуту рану, како давно рече Анте Павелић. Све је дозвољено у борби против “српског хегемонизма”.

И какве све ово има везе с Лорданом Зафрановићем и његовим филмом, “Златни рез 42-Дјеца Козаре”.
Ево какве везе има.

Лорданов филм у Хрватској најжешће су напали тзв. хрватски левичари, хрватски антифашисти. Пре свих новинари и публицисти. Шта им тамо смета? Све, али немају храбрости за искреност до краја па тамбурају како је Зафрановић себи дозволио да буде инструментализован од стране Александра Вучића, државе Србије, Додика, Српске православне цркве, српског друштва голубова високолетача… Укратко, Зафрановић је материјалиста, требају му паре, за новац ће урадити све шта од њега траже, па је тако, кажу идеолошки потомци Хебранга и Стеве Крајачића, пристао да буде гласноговорник Вучићевог режима, добошар српске митоманије…тра ла ла.

Знају они врло добро да Зафрановић овај филм покушава да сними још у време када за Александра Вучића нису знали ни у блоку 45 на Новом Београду (тамо је рођен), али.. када је то хрватске левичаре интересовала истина, посебну у причи где има Срба и српске историје. На пут који га је водио до завршног кадра филма Д‌јеца Козаре, Зафрановић је ступио пре 40 година, 1986. Руку под руку са сценаристом, Арсеном Диклићем. Где све није био, кога све није молио за новац, али… без успеха. Одбијали су га, на разним адресама, и у Београду и у Загребу, плашећи се, ту немам никакву дилему, кадрова какви су они у аутобусу, из Лордановог филма, “Окупација у 26 слика”.

Значи, естетика је у питању, језиве су им, неподношљиве за гледање слике котрљајућих глава, крв која капље са ножа, очи човека који види смрт… Не, не, не.. па то виде свакога дана у америчким филмовима.
Њима је језива, неподношљива, свака прича о страдањима Срба. То руши композицију њиховог политичког витража.

Да не буде нешто недоречено; Лордан је у Београду, са сценаријем “Дјеца Козаре”, три пута одбијен на конкурсу Филмског центра Србије, али то не руши горе изнете тврдње и поставке. Напротив, оснажује их. Противници реализације Лорданове идеје били су они који овде у Београду падају на колена, оргазмирају пред сваким поменом Југославије, заједничког живота, летовања у Сплиту, Истри, Дубровнику, сликом пуног месеца изнад мирног мора око Корчуле и Брача.

Да не дужим, хрватски левичари одавно Лордана Зафрановића виде као издајника хрватског народа и хрватства али су некако успевали да се контролишу и то не изговоре. У случају о којем је реч, те контроле више нема, Зафрановић се продао Србима, Зафрановић је издајник.

Никоме се Зафрановић није продао а да ли је некога издао?

Јесте, издао је, и то давно, идеологију хрватске левице, политичку поставку по којој су за све лоше на простору бивше Југославије криви Срби, која каже да су Срби лажови, митомани, империјалисти, сирови бизантинци, да је њихова црква злочиначка, да су они, Срби, највећи злочинци над малим и јадним народима Балкана…

Зафрановић у то не верује и све ово одбацује као паклену лаж, одраз мржње према Србима као народу.
Његов став о међусобном односу Срба и Хрвата, прецизније; о односу Хрвата према Србима, живи под незаборавном, вечном сликом Вилија Бранта, који у Варшави клечи на хладном, мокром граниту, споменика “Варшавском гету” 1970. године.

Нико од Хрвата никада није клекнуо у Јасеновцу. Лордан је неки дан рекао да је филм “Златни рез 42-Дјеца Козаре” његово клечање, као Хрвата, пред злочином почињеним над Србима.

А хрватски левичари, у овом случају издвајам хрватске новинаре као посебно активне, нису Лордану Зафрановићу, унаточ жељи, нанели ни једну, ни најмању модрицу. Само су се додатно разобличили. До голе коже.

И добили су Вилија Бранта…али за разлику од Немаца, они се свога стиде.

---

Извор: Платформа Х – Ратко Дмитровић

---

Више од истог аутора: Колумнисти – пријатељи – Ратко Дмитровић