Rat protiv zaborava profesorke Avramov

„Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije“ je, uz „Genocid u Jugoslaviji u svetlu međunarodnog prava“ iz 1992., predstavljao osnovu njenog kasnijeg kapitalnog, dvotomnog dela „Genocid u Jugoslaviji 1941-1945, 1991-…“, koje sačinjava sintezu svih njenih stečenih znanja i naučnih stremljenja, kao i krunu napora da stradanje svoje porodice i svog naroda otrgne od zaborava.

Piše: Marko Tanasković

Kada je 2. oktobra 2018., u 101. godini, prestalo da kuca već uveliko oslabljeno srce legendarne profesorke međunarodnog prava Smilje Avramov, žene čeličnog karaktera i potpune doslednosti, Srbija je ostala bez jednog od najumnijih, najobrazovanijih i najčasnijih predstavnika istinske nacionalne elite.

Iako je svojim javnim delovanjem i napisanim knjigama višestruko zadužila našu zemlju, mora se primetiti da je oproštaj od Smilje Avramov bio, baš kao i njena slabo posećena sahrana, prilično skroman, a deo javnosti takođe je neprijatno iznenadilo saznanje da cenjena profesorka nikada nije postala član Srpska akademije nauka i umetnosti.

Avramov – svetlo u tami

Na njen stoti rođendan, pre malo više od pola godine, njene kolege sa Pravnog fakulteta odale su joj počast na svečanoj proslavi i večeri tokom kojih je profesor Branko Rakić zaključio da je „sretenjski“ datum njenog rođenja (15. februar 1918.) duboko simboličan, jer je profesorka čitavog života bila borac za slobodu i pravdu, državu i naciju.

Bog je profesorki Avramov podario postojan karakter, doslednost jake i zrele ličnosti i neobično dug i plodan život, a ona ga je posvetila neumornoj borbi za istinu o stradanju srpskog naroda u XX veku.

Tokom burnih devedesetih godina minulog stoleća, kada se po drugi put u krvi raspadala zajednička država, a čitav srpski narod bio satanizovan i izložen strahovitim pritiscima da prihvati isključivu krivicu za rat i razaranja, profesorka Avramov bila je svetlo u tami, jedan od najprodornijih, najubedljivijih i najdoslednijih branilaca srpskog stanovišta u svetu.

I treba reći i najinteligentnijih!

Zahvaljujući ogromnom ugledu i autoritetu koji je uživala u inostranstvu, vezama koje je stekla kao predavač na najprestižnijim univerzitetima, iskustvu koje je „ispekla“ tokom višedecenijskog istraživačkog rada, kao i besprekornom poznavanju nekoliko stranih jezika, profesorka Avramov uspela je da dođe do pristupa u neke od najtajnijih i najčuvanijih stranih arhiva. Knjige koje su nastale kao rezultat njenih temeljnih istraživanja, napisane besprekornim stilom i potkrepljene neoborivim dokazima i činjenicama, spadaju u sam vrh svetske literature iz oblasti međunarodnog prava i politikologije.

One su, takođe, nezaobilazna polazna tačka za svakog ko želi da razume tragične događaje na području bivše Jugoslavije, ali i šire međunarodne okolnosti i procese koji su doveli do takvog raspleta.

Vanserijski vredna pojedinačna dela profesorke Avramov kao što su „Trilateralna komisija: Svetska vlada ili svetska tiranija“, „Opus dei, novi krstaški pohod Vatikana“ i „Civilno društvo i nevladine organizacije: alternativni model svetske zajednice“, posmatrani kao jedna celina, razotkrivaju globalni kontekst, kolokvijalno nazivan „novim svetskim poretkom“, u kome je bilo moguće da se događaji u bivšoj Jugoslaviji odigraju na svima poznat način.

Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da je ona većinu tih knjiga napisala u devetoj deceniji života, kao i da je obim obuhvaćenih tema i podataka tako opsežan da bi u normalnim okolnostima zahtevao rad čitavog instituta za njihovu obradu, što dovoljno govori o njenoj intelektualnoj superiornosti, fanatičnoj posvećenosti i upornosti sa kojima je pristupala poslu. Za profesorku Smilju ta dela, međutim, bila su mnogo više od akademskog i naučnog izazova i patriotske dužnosti, ona su, pre svega i iznad svega, porodični dug prema postradalima iz njene familije i duboko shvaćeni kategorički, moralni imperativ u ratu protiv zaborava jednog zaboravu sklonog naroda.

Poreklo iz stoletne ugledne porodice Srba iz Hrvatske

Da bi u potpunosti razumeli tu njenu životnu misiju, potrebno je da se ukratko upoznamo sa njenom porodičnom istorijom. Smilja Avramov rođena je 15. februara 1918 u Pakracu, u tadašnjnoj Austrougarskoj, pred sam kraj Prvog svetskog rata, u imućnoj srpskoj porodici Blagojević.

Njeno detinjstvo obeležili su skladni porodični odnosi, ali i strog patrijarhalni odgoj, u kome su vera i privrženost Srpskoj pravoslavnoj crkvi igrali krucijalnu ulogu. Njen otac, inženjer, vaspitavao je svoje četvoro dece (dve ćerke i dva sina) tako da razviju ozbiljne radne navike, jak karakter i dubok osećaj nacionalne pripadnosti.

Gimnaziju je završila u Sušaku 1936., nakon čega je upisala studije prava u Beču. Na fakultetu je upoznala svog budućeg supruga Duška, ubeđenog, predratnog komunistu, sa kojim je uskoro sklopila brak što je izazvalo protivljenje njene porodice. Odnosi sa roditeljima izglađeni tokom jedne Badnje večeri.

Ubrzo su izbijanje Drugog svetskog rata, pad Kraljevine Jugoslavije i osnivanjeNezavisne Države Hrvatske rasturili čitavu porodicu i doveli sve članove u veliku opasnost.

Smilja sa suprugom beži iz Hrvatske, ali ostatak njene porodice biva izložen pritiscima i nasilju. Dojučerašnje dobronamerne komšije i prijatelji Hrvati pretvaraju se preko noći u krvožedne progonitelje i ustaške dželate. Smiljin otac jedne noći biva priveden i deportovan u Jasenovac, i to od strane kućnog prijatelja porodice. U Jasenovcu je i ubijen, a pored njega još najmanje deset pripadnika šire porodice izgubilo je život u NDH-a na najstrašnije moguće načine.

Velika imovina porodice je konfiskovana, a ni nakon oslobođenja i uspostavljanja komunističke vlasti ona nije čak ni delimično vraćena.

Smilja je više puta javno govorila da je tačno znala u čijoj kući je završio nameštaj njene porodice, klavir njene majke i bogata kolekcija umetničkih slika, ali i da su joj „drugovi“ savetovali da ne govori o tome previše i da ne talasa.

Kasnije, po završetku rata, posećuje Jasenovac gde joj jedan bivši logoraš, jevrejski lekar iz Sarajeva koji je radio kao grobar, pokazuje tačno mesto na kome je skončao njen otac i opisuje način egzekucije. To traumatično iskustvo zauvek je obeležilo njen život i usmerilo pravac njenog naučnog delovanja i rada.

Smilja Avramov postaje nakon rata profesor međunarodnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu, ali i jedan od najvećih svetskih eksperata za relativno novu problematiku genocida kao pravne kategorije. Kategorički imperativ javlja se u vidu predanog i požrtvovanog pedagoškog rada sa studentima na fakultetu, gde važi za jednog od najomiljenijih profesora, ali i kroz prikupljanje istorijske građe i naučne literature za veliku studiju o genocidu nad srpskim narodom u NDH.

Zbog insistiranja na reči „genocid“ u predavanjima studentima, a u odnosu na monstruozne zločine na prostoru NDH za vreme Drugog svetskog rata, profesorka Avramov trpi kritike dekana i kolega na Pravnom fakultetu, a u jednom trenutku biva i isključena iz partije.

Višedecenijska politika prećutkivanja i potiskivanja istine o genocidu nad Srbima u ime lažnog bratstva i jedinstva tokom titoističkog perioda dovela je do ponavljanja događaja iz 1941. godine koje je Smilja Avramov kao devojka preživela.

Kategorički imperativ nalagao je da sva svoja znanja i sposobnosti stavi u službu svog naroda i svoje zemlje u otporu lažnoj medijskoj slici koja je o dešavanjima u Jugoslaviji tendenciozno kreirana.

U njenoj knjizi „Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije“ (1998) detaljno su prikazani međunarodni kontekst i istorijske okolnosti u kojima se odigrao raspad Jugoslavije.

Kumulativni efekti dugotrajnog procesa delovanja spoljnog faktora i ishitreno priznanje secesionističkih republika, protivno povelji Ujedinjenih nacija i završnog akta iz Helsinkija, bili su zločin protiv mira u odnosu na Jugoslaviju i, u normativnoj hijerarhiji međunarodnoj poretka, „krovni zločin“ iz koga proizilaze svi ostali, kasniji zločini.

Profesorka Avramov takođe daje izvanrednu i sveobuhvatnu analizu unutrašnjeg mehanizma razaranja države i neposredan uvid u dokumenta koja su prethodila građanskom ratu devedesetih godina, s obzirom na to da je u svojstvu člana pregovaračke grupe srpske strane učestvovala u pregovorima sa Hrvatima, dogovorenim na sastanku Milošević-Tuđman u Karađorđevu, koje je hrvatska strana samoinicijativno napustila aprila 1991. nakon čega su usledili napadi na kasarne JNA i razbuktavanje sukoba.

Ova knjiga predstavlja pravu dokumentarnu riznicu koja ne samo da zadovoljava radoznalost čitalaca-laika koje zanima da bolje i potpunije razumeju mehanizme krize u kojoj smo se našli kao narod, već i legat za naučnike i istraživače koji će se u budućnosti baviti tom temom.

Kapitalno delo „Genocid u Jugoslaviji“

„Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije“ je, uz „Genocid u Jugoslaviji u svetlu međunarodnog prava“ iz 1992., predstavljao osnovu njenog kasnijeg kapitalnog, dvotomnog dela „Genocid u Jugoslaviji 1941-1945, 1991-…“, koje sačinjava sintezu svih njenih stečenih znanja i naučnih stremljenja, kao i krunu napora da stradanje svoje porodice i svog naroda otrgne od zaborava. Treba napomenuti da je ovu knjigu od neprocenjivog značaja, kao i sve ostale u okviru njenih sabranih dela, izdala beogradska Akademija za diplomatiju i bezbednost, čime je dat ogroman doprinos kulturi sećanja u Srba.

U prvom delu prvog toma ove raskošne, ali istovremeno tužne i mučne multidisciplinarne studije predstavljene su teorijske postavke genocida, istorijski prikaz razvoja normi novog međunarodnog krivičnog prava i izrada i usvajanje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.

Drugi deo prvog toma posvećen je genocidu nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu, od okupacije i podele Jugoslavije do oslobođenja. Posebno su prikazani zločisni na nemačkom, mađarskom, bugarskom okupiranom području, kao i genocid na Kosovu i Metohiji, a najveći deo posvećen je genocidu nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Drugi tom, posvećen je posleratnom periodu, genezi separatizma, novim oblicima genocida, kao i nastavku genocida nad srpskim narodom na prostorima u kojima je sprovođen i tokom Drugog svetskog rata. Na samom početku knjige, profesorka govori o specifičnosti situacije u vezi sa proučavanjem genocida nad Srbima, koji je donedavno i u samoj Srbiji bio tabu tema.

„Genocid nad Srbima nije izbrisan samo iz svetske istorije, nego sve donedavno bio je izbrisan i iz nacionalne istorije. U našim udžbenicima taj fenomen je prosto izostavljen, za njega se nije našlo mesto ni u fusnotama.

Međutim, treba reći da je nedostatak naučno utemeljenih rasprava o genocidu u nekadašnjoj Jugoslaviji mnogo složeniji problem, no što bi se to, na prvi pogled, moglo zaključiti. Naučni radnici ostajali su nemi pred delikatnošću situacije sa kojom su bili suočeni u jednom vešto izrežiranom revolucionarnom vremenu.

Evidentno je da se bez empirijskih istraživanja ne mogu vršiti teorijska uopštavanja, a u atmosferi lažnog zanosa o „bratstvu i jedinstvu svih naših naroda“ nije bilo mesta za opise zločina, stravičnih i neshvatljivih običnom čoveku.
Kako prići genocidu van mogućnosti njegovog logičnog lociranja u bilo kojoj ravni odnosa: čoveka prema čoveku, čoveka prema Bogu i obrnuto.

Kako objasniti Jasenovac, i druge koncentracione logore, te moderne fabrike smrti, Jadovno i druge kraške jame punjene srpskim leševima, čije je postojanje značilo krah svih moralnih pravila, pa i metafizičkih normi. Nije se to uklapalo u jedan virtuelni brozovsko-kardeljevski svet.

Genocid jednostrano masovno i ozakonjeno ubijanje od strane države

Pominjanje genocida, čak i na marginama, izazivalo je neočekivano oštre reakcije, individualne i kolektivne. Delikatnost situacije proizilazila je i iz okolnosti da se jedan broj Hrvata, istina veoma mali, solidarisao sa žrtvama genocida, bilo kao ratni zarobljenici koji su odbili da se vrate kućama, iako im je to nuđeno, bilo kao gerilci koi su se našli u istim redovima sa Srbima i Jevrejima.

Nije u ovom slučaju bitan broj; moralne vrednosti ne mogu biti predmet matematičkih kalkulacija.“ Profesorka Avramov veliki prostor u knjizi posvećuje razlici između rata i genocida, genocida i masakra, genocida i zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina i holokausta.

Genocid je jednostrano masovno i ozakonjeno ubijanje od strane države, odnosno njenog birokratskog aparata . Izolovani masakri zato ne mogu da se podvedu pod pojam genocida.

Razlika je u tome što je genocid unapred planirana i dobro pripremljena akcija s određenom namerom, dok je masakr spontani akt, trenutna operacija koja proizilazi iz datog trenutka i čiji su ciljevi ograničeni.

Izvor: IN4S

Vezane vijesti:

Milijana Baletić: Nema kamera za Smilju Avramov

O dr Smilji Avramov: Tihi glas srpske savjesti

Genocida nad Srbima nema u čitankama