Р. Туцовић, В. Ђурић Мишина, А. Рокнић: Полемика о Недићу

Из листа „Данас“ преносимо полемику о генералу Милану Недићу и о томе да ли је његова власт „активно учествовала у решавању јеврејског питања у Србији“

Радосав Туцовић: Недићева влада активно учествовала у решавању „Јеврејског питања“ у Србији

Историчар Радосав Туцовић о колаборацији Специјалне полиције са нацистима у Другом светском рату, за Данас

Сва петорица злогласних шефова Специјалне полиције у време нацистичке окупације Југославије од 1941. до 1944, Божидар Бећаревић, Светозар Вујковић, Илија Паранос, Радислав Грујичић и Никола Губарев, добровољно су сарађивали са нацистима, односно са Гестапоом, закључак је мастер рада историчара Радосава Туцовића, под називом „Колаборација у Другом светском рату на примеру сарадње водећих личности Специјалне полиције са Гестапоом (1941-1944)“ за који је добио награду Андреј Митровић, коју додељује Филозофски факултет у Београду.

Туцовић у разговору за Данас истиче да су они на тај начин постали једни од „најпреданијих колаборациониста у Србији“, да су веровали у „дуговечност Трећег рајха и потпуну победу нацистичке Немачке“, као и да су „вукли конце“ и имали значајну улогу у решавању „јеврејског питања“ у Србији.

* Шта је мотивисало ту петорицу да сарађују с окупатором?

– Они су донекле настојали да буду на челу одређене организације и под окупацијом. Неки од њих су имали конкретне везе са нацизмом и фашизмом и пре рата, али неки од њих су били познати као левичари, Грујичић на пример. Паранос је био наклоњен националсоцијализму и пре рата, а Грујичић је био левичар па се приклонио националсоцијализму, јер је схватио да ће моћи да згрне новац и прибави противправну корист. Углавном, жеља за моћи и стицањем финансијске користи. Сваки од њих је имао посебне мотиве, потичу из различитих породица, имају различито школовање и развојни пут и успон у полицији.

* Каква је њихова веза са Миланом Недићем и касније са четничким покретом?

– Веза Специјалне полиције са Недићем била је више формална. Једини прави господар Специјалне полиције био је Драгомир Јовановић, који је од почетка био на њеном челу и организовао је. Одговорност Недића је у томе што је Специјална полиција финансирана преко Министарства унутрашњих послова, Управе Града Београда и самим тим преко Недићеве владе. Недић није био конкретан налогодавац, али су посредно сви они имали везе са тзв. Недићевом владом, пошто није имала министарство спољних послова, која би прописала одређени правац политике коју ће водити. Специјална полиција се природно уклопила у одржавање окупационог система и пружала конкретну помоћ влади. Недић је на самом почетку одлучио да се бори и против четника и против партизанског покрета, али пошто су сви који су тада радили у Специјалној полицији били кадрови предратне полиције, којој је главни задатак био да се бори против комунизма, већина њих је била окренута против комунизма, а добар део њих је са симпатијама гледао на четнички покрет. У њему су видели шансу у случају да савезници победе у рату и да преко четничког покрета оправдају своје везе и добар део њих је помагао тај покрет кроз обавештајни рад давањем информација из истражног поступка и обавештавањем четничких функционера о планираним упадима и када је неко угрожен. На крају окупације добар део људи из Специјалне полиције је ступио у четничке одреде, пре свега у околини Младеновца, који су се у том тренутку борили против партизанског покрета и Црвене армије. Постоје подаци и да је Драгомир Јовановић сарађивао са четницима, Паранос, као и други нижи полицајци.

* Каква је улога Милана Недића у решавању „Јеврејског питања“, пошто данас има историчара који тврде да је Српска добровољачка стража само хапсила Јевреје и изручивала их Немцима и да није имала везе са Холокаустом и њиховим масовним убиствима?

– Нацистичка Немачка је имала план да се услед постизања „животног простора немачког народа“, Јевреји морају или склонити са територије Европе или уништити. Тако се појавио Мадагаскар план, за који су се залагали поједини нацистички функционери. Идеја је била да се на једном великом острву, на којем је већ живело четири милиона домородаца, затворе сви Јевреји и да се око острва направи тврђава коју ће чувати СС и да Јевреји живе на Мадагаскару изоловани усред океана. Тај план је брзо напуштен и појавиле су се наредбе, нарочито за Источни фронт, да одреде Вермахта прате одреди Гестапоа који ће решавати „Јеврејско питање“.

У Србији је ситуација била јако слична. Већ након априлског рата следе прве мере против Јевреја. Морали су да се пријаве, да буду пописани, носе ознаке, односно траку на левој руци. Први задаци Специјалне полиције су били на том иницијалном решавању „Јеврејског питања“, пописивали су их, контролисали да ли носе ознаке, хватали су оне који нису пописани… У том тренутку, Недић још није био на челу владе. Успостављен је Савет комесара Милана Аћимовића, нека врста чиновничког апарата, претече Недићеве владе. Нису имали никаква овлашћења него су само спроводили немачка наређења. У том првом делу Недић не сноси одговорност за решавање „Јеврејског питања“. Међутим, током лета, од 22. августа и формирања логора на Аутокоманди, мушки Јевреји су махом конфинирани у Топовске шупе. Након тога, они ће бити пребачени у новоформирани пролазни логор на београдском Сајмишту. У међувремену је Недић формирао своју владу. Све што се након тога догодило са Јеврејима пада на душу и Немцима који су то изводили, али и Недићевој влади, пошто је она активно суделовала у томе. За то време, Специјална полиција, која је сада под Недићевом владом, хвата Јевреје и врши упаде на простору читаве окупиране Србије, одузима им имовину и предаје је Немцима… Током новембра и децембра 1941. године готово сви мушки Јевреји из Србије су стрељани. Сматра се да је до почетка рата у Србији било 17.800 Јевреја. До краја маја 1942. када је „Јеврејско питање“ у Србији било решено, стрељано је 14.800 Јевреја. Након стрељања мушког дела Јевреја, током новембра 1941. долази одлука да се конфинирају жене и деца јеврејских породица и то је уследило врло брзо, већ током децембра.

* Каква је улога Специјалне полиције у решавању „Јеврејског питања“?

– Специјална полиција је имала велику улогу у решавању „Јеврејског питања“. Активно је учествовала у хватању тих породица и њиховом привођењу у логор Сајмиште. Српска добровољачка стража још не постоји, али постоји Жандармерија. Жандарми су активно учествовали у томе, пре свега дајући обавештења где могу да се налазе јеврејске породице. Након тога их је Седми одсек Специјалне полиције, задужен за Јевреје и Цигане, како је гласио званичан назив, хватао и предавао у логор на Сајмишту.

* Под чијом контролом је био логор на Сајмишту?

– Логор на Сајмишту је формално био на територији НДХ, али је фактички био изузет из управе НДХ и у ствари у оквиру окупираног Београда. Био је под управом немачког заповедника логора. Српског управника није било. На Бањици је било потпуно другачије, пошто је имала два дела логора – српског управника и немачког управника и заједнички су деловали. Управо због тога Недић и вуче велику одговорност.

* Ко је давао стражу на Сајмишту?

– Стража је била немачка, али су деловали и српски полицајци.

* Има тврдњи појединих историчара да је логор Сајмиште био под контролом усташке НДХ, затим под контролом Немаца и да српска војска и полиција нису имали никаквог удела у злочинима?

– Њихова највећа улога је била у привођењу Јевреја у логор. Сајмиште је требало да буде највећи логор у Србији и зато се и зове пролазни логор, јер је требало да привремено стационира људе који су конфинирани из Грчке, Србије и читаве југоисточне Европе, пре него што би наставили пут ка неком логору у централној Европи. Постоје многе књиге како су логораши из Србије доспели у Мајданек или Аушвиц или у неки од логора на северу Европе. Логор Сајмиште је био под немачком управом, али је и улога српских снага била велика.

* Када у Београд стиже познати камион „душегупка“, и његови, сада чувена по злу, возачи – Гец и Мајер, о којима је Давид Албахари написао књигу?

– Крајем децембра 1941. Гец и Мајер са камионом „душегупком“ долазе у Србију и сматра се да су они решили читаво „Јеврејско питање“ у Србији. Гец и Мајер су свакодневно превозили Јевреје који су стављани у каросерију њиховог камиона и возили су их према Јабуци и другим местима стрељања. Док би кренули од Сајмишта и стигли до одредишта, људи у каросерији камиона би били угушени. Тада још није био измишљен Циклон Б, то је нека врста претеча гасне коморе, пошто су нека истраживања показала да су имали ауспух који је водио до каросерије камиона и да је тиме гушено становништво. Од марта до маја 1942. су, како кажу, уништили јеврејско становништво. Тиме се сматра да је Србија међу првим земљама у Европи која је решила „Јеврејско питање“. Један део преживелих Јевреја је побегао у италијанску окупациону зону и спасао се.

* Често истичу да је у логору на Бањици завршило доста четника. Под којим оптужбама су они ту завршавали?

– У првим годинама окупације деловање четника је било противно Недићу и окупационом систему. Нацистима је после пораза на Источном фронту било јасно да ће све своје снаге морати да активирају и да једино склапањем непринципијелних савеза са одређеним формацијама на локалном фронту. Те 1943, а то се поклапа са главним биткама Другом светском рату у Србији, четници почињу озбиљније да делују за Немце. До тада су Немци имали непријатељски став према четницима, иако су четници покушавали да постигну договоре са Немцима, везано за оружје, рецимо. Немци су врло негативно одговарали на њихове понуде да се заједно боре против комунизма, све до 1943. када легализују многе четничке одреде. До тада, Специјална полиција делује и против четника и против партизана. Против четника у ограниченом облику, а против партизана у потпуном, тако да су многи четници доспели у логор на Бањици. То су били, пре свега, четнички агенти, који су радили у Београду на прикупљању новца и контаката који би им помогли да организују четничку обавештајну службу. Најпознатији случај бега из логора на Бањици је био случај бега четничких функционера, који су успели да врбују тадашње стражаре и током једне ноћи су им стражари откључали ћелију и заједно са бегунцима побегли у шуму и ступили у четничке одреде. Тако да су до 1943. били чести случајеви хапшења четника и њихово затварање у логор на Бањици, а од тада се тај број смањује и мења политика. Не зна се колики број четника је прошао кроз логор на Бањици, али ни колико комуниста. У сваком случају, тај број је знатно мањи од броја комунистичких функционера.

* Помињете у раду везу Геринга и Химлера са Параносом. О чему се ради?

– Њихове везе потичу из међуратног периода. Од доласка Хитлера на власт 1933. Немачка почиње да гради озбиљне полицијске формације. Тако је доласком Милана Стојадиновића на власт у Југославији, дошло до зближавања Краљевине Југославије са фашистичком Италијом и нацистичком Немачком. Самим тим су и полиције повезане на заједничком раду. Пошто су Милан Аћимовић, Драги Јовановић и Илија Паранос били полицијски функционери у том периоду, они долазе до полицијских контаката у првој половини тридесетих, а највише у другој половини. Сматра се да је први отворено у обавештајну службу за Немце ступио Милан Аћимовић, након њега Драги Јовановић и да су они у међуратном периоду деловали као немачки агенти у српској полицији. Паранос је имао функцију човека који организује посете високих функционера Краљевине Југославије у другим земљама, па је јако често био у друштву кнеза Павла и радио на организацији његове безбедности у иностранству. Сматра се да је тако дошло и до првих контаката са нацистичким функционерима. Он је био из угледне породице и брзо је у међуратном периоду напредовао и дошао до значајног места и био пратилац кнеза Павла. Пошто је био образован и имао улогу у спортским савезима, Паранос је ступио у контакт са немачким полицајцима, а пошто је Геринг био једна од главних личности за организацију немачке полиције дошли су до јако блиских контаката и постоје подаци да му је Геринг чак поклонио свој лични пиштољ са иницијалима ХГ. Аћимовић, Паранос и Јовановић су једноставно били људи на које су Немци могли да рачунају, јер су поуздано знали да ће радити у њиховом интересу. У складу с тим, они су зажмурили на неке финансијске малверзације Драгомира Јовановића.

* Каква је била судбина Бећаревића, Губареву, Параноса, Грујичића… Знам да је свима суђено и да се Грујичић једини извукао.

– Суђено је Бећаревићу, Губареву и Вујковићу. Паранос је на путу током транспорта из Италије искочио из транспортног воза и тако окончао свој живот. Грујичић је уз Бећаревића био најспособнији полицајац у Београду и 4. октобра 1944, када су сви кренули да беже за Беч, јер се тада већ ратује код Младеновца и јасно им је да морају да беже, Бећаревић је са собом повео Грујичића. Сви су они били у блиндираном аутобусу у којем је била гомила оружја, осим Драгог Јовановића, који се возио у свом ролс ројсу са златним полугама и новцем који је покрао.

* Први пут чујем за блиндирани аутобус! Ко је све био у том аутобусу за Беч?

– У њему су били Недићеви министри и чланови Специјалне полиције. Аутобус је био потпуно блиндиран и имали су гомилу оружја на задњем седишту, а у бункерима аутобуса су биле цигарете и виски, које је ту ставио Драги Јовановић за шверц. Недић је тада приватним аутом напустио Београд. Бећаревићу је било јасно да мора да припреми одбрану пред савезничким снагама, па је у два канистера за пренос нафте убацио документе које би могао да искористи када се повеже са неком од страних обавештајних служби. Сматра се да је играо на карту америчке и британске службе. Међутим, Бећаревић бива ухапшен а Грујчић преузима те канистере и користи ту документацију да се пребаци у САД и Канаду и проживи читав живот без суђења. Тек деведесетих година канадски суд га је позвао на одговорност, али због невероватне старости суд га је ослободио а он је убрзо умро.

* Где су ухапшени током бекства?

– Већина је ухапшена на простору данашње Словеније у тренутку кад су савезници већ почели да продиру у централну Европу. Прво су живели у тадашњим логорима за људе за које се не зна ко су, а сумњиви су. Вујковић је променио пет, шест логора до тренутка кад његов идентитет није потврђен. Тако су савезници изручили Бећаревића, Вујковића и Губарева, док је Паранос током транспорта ка југословенским властима искочио из воза и погинуо. Недић је исто тако ухапшен у централној Европи и касније транспортован у Београд.

* Судило се у једном поступку Бећаровићу, Вујковићу и Губареву?

– Да, суђење је трајало до почетка децембра 1949. и сви су осуђени на смрт стрељањем. Међутим, моја истраживања у мастер раду доказују да је Бећаревић поживео још дуже од званичне приче да је стрељан! Практично, поживео је и након своје званичне смрти. Постојала је прича да су сва тројица стрељани, али пошто су Вујковић и Губарев били слабијих интелектуалних способности, а Бећаревић је памтио све личности и предмете на којима је радио, могао је да дâ значајне информације новим властима. Тада је већ завршен сукоб са Информбироом и долази до распри у новој комунистичкој власти, па су тако комунистички функционери искористили Бећаревића да се обрачунају са својим противницима у новој власти.

* Хоћете да кажете да су завршили на Голом отоку, пошто су методе приликом пријема биле исте, пошто је Вујковић, као командант логора Бањица су он и Петер Кригер, помоћник команданта логора Бањица, физички малтретирали заточенике у знак „добродошлице“?

– Отприлике. Бећаревић је у том тренутку био у затвору. Успео сам да дођем до његовог личног дневника, који је писао 1950. године, у тренутку када је већ требао да буде стрељан. Бећаревић је јако болестан али је и даље жив у затвору у којем је смештао људе по комунистичкој делатности и код њега тада долазе комунистички функционери – Миле Милатовић, чувени истражитељ ОЗНА, Слободан Пенезић Крцун и почињу да се информишу о различитим личностима и добијају информације ко се како држао пред нацистичким и иследницима Специјалне полиције, да би то могли да искористе за сукобе са својим колегама из КПЈ. Најзначајнији случај на којем је Бећаревић радио је случај Андрије Хебранга, човека који је у влади Тито-Шубашић био министар, с краја Другог светског рата и човека који је мистериозно окончао свој живот. Питање је да ли је убијен или умро, али се сматра да је на неки начин уклоњен. Бећаревић наводи да је са иследником Милатовићем постигао договор да дâ одређене информације о Хебрангу а да ће заузврат добити слободу. Постоји могућност да је пуштен на слободу, а ја сматрам да је то јако мала могућност, пошто су га јако добро знали у Београду, а препознали би га и у било ком другом делу државе да се појавио. Такође, његово здравствено стање је било јако лоше и у дневнику пише да га константно боле плућа и да не престаје да искашљава крв. Вероватно је имао неко тешко запаљење плућа, па чак и у случају да је пуштен на слободу није могао да поживи дуго. Претпостављам да је умро у затвору, пошто је био страствени пушач и имао је проблема са плућима. Занимљиво је да су му многи комунистички функционери говорили да су им он и његова полиција узор тадашњој комунистичкој полицији и да су много од њега научили. То су иследници ОЗНА говорили Бећаревићу.

Ко је ко

Божидар Бећаревић био је шеф Четвртог антикомунистичког одсека Специјалне полиције. Илија Паранос је био на челу Специјалне полиције, док је Радислав Грујичић био шеф иследника Антикомунистичког одсека Специјалне полиције. Светозар Вујковић је био управник логора Бањица, а Никола Губарев шеф III одсека (за странце и границе).

Александар Рокнић

(Данас, 9. 5. 2018)

Вељко Ђурић Мишина: Неистине о Милану Недићу

Поводом интервјуа са историчарем Радосавом Туцовићем (Данас, 9. мај)

Добро је што у јавност „улазе“ млади стручњаци. Лоше је када покушавају да продају „памет“.

Управо је то о одређеним темама трагичне прошлости покушао да учини млади историчар, мастер Радосав Туцовић, у великом интервјуу у овим новинама објављеним 9. маја под насловом „Недићева влада је активно учествовала у решавању ‘Јеврејског питања’ у Србији“.

Претпостављам да наслов није дао млади историчар већ уредник. А у тим речима налазе се зачкољице које наводе на криве закључке. Не верујем у завере, али могу да наведем неколико чињеница које ми дају за право да устврдим да нешто постоји кад је реч о генералу Милану Недићу: пре две недеље је проф. др Иво Голдстеин (у Београду докторирао из историје Византије) у интервјуу на Радију Слободна Европа устврдио да је политика Милана Недића била геноцидна, док је за збивања у Независној Држави Хрватској казао да су била терористичка (!) и наслов овог интервјуа младог Туцовића. Своје мишљење о тврдњама поменутог Голдстеина објавио сам на званичном порталу Музеја жртава геноцида. Сада би требало да се осврнем на неколике тврдње млађаног Туцовића! Право да то радим стекао сам пре две године када сам као директор Музеја жртава геноцида понудио колегама историчарима да организујемо научну расправу о времену генерала Милана Недића. Мада је учешће потврдило 12 историчара, сви са звањем доктора историјских наука, дошло их је нешто мање. Када је требало доставити радове за објављивање зборника, текстове је послало осам учесника скупа „Генерал Милан Недић и домаћа управа у Србији 1941-1944. године – Научни погледи“. Зборник приспелих радова објављен је 2017. године под знаком Музеја жртава геноцида. Организациони одбор поменутог скупа се трудио да пронађе правника стручњака за међународно ратно право али није било успеха. Управо тај недостајући реферат разјаснио би бројне неутемељене тврдње, између осталог, и поједине које је изрекао млађани Туцовић: међународно ратно право је збир општеприхваћених правила понашања у ратним околностима који је још 1897. и 1907. године потписало добар део тадашњих држава, међу њима и Краљевина Србија.

У тим правилима јасно је назначено шта је окупација, каква су права окупатора на окупираним територијама поражене државе, о репресији…

Млађани Туцовић није крив што од својих ментора за време писања мастер рада није чуо да би требало да пронађе нешто литературе о ратном праву. А да му је то сугерисано, дознао би да су Немци као окупатори дела Краљевине Југославије, званом као „Војно-окупациона територија Србија“, на основу међународног ратног права формирали најпре Савет комесара а касније и Владу под председником генералом Миланом Недићем. Да су ментори поменули потребу читања литературе о немачком (нацистичком) програму решавања такозваног „јеврејског питања“, млади историчар би дошао до записника са конференције у Ванзеји код Берлина 20. јануара 1942. године.

Овако је кренуо громогласно: Недићева влада је активно учествовала у решавању јеврејског питања!

Млађани Туцовић је својим истраживањима допринео разјашњењима одређених недоумица око судбине високих службеника у Србији. Могао је још и шире да је хтео да пита оне који нешто више знају о таквим темама или да потражи оригиналну и аутентичну архивску грађу. Можда му се и журило како би стекао једно научно звање. А онда му се догоди интервју!?

Нисам вољан да му дајем лекције које је требало да добије од ментора. Желим само да му укажем на неколике чињенице које мора да има у виду у наставку својих истраживања: ниједног припадника јеврејске заједнице на простору Војно-окупационе територије Србија нису убили припадници српског народа! Побили су их Немци! Учешће припадника колаборационистичке власти у немачком програму решавања јеврејског питања није упитно али је споредно у процесу. Уосталом, и млађани Туцовић понавља да је Специјална полиција била под директном контролом немачких окупационих власти.

Млађани Туцовић не говори истину када тврди да су заточенике из логора Земун (Гец и Мајер, узгред, да ли је утврдио њихова имена?) одвозили на стратиште у село Јабуку код Панчева. Тако нешто није пронашао ни Милан Кољанин, најкомпетентнији за немачки концентрациони логор Земун. Значи, измишља!

Млађани Туцовић тврди да су припадници Специјалне полиције заробљене припаднике јеврејске заједнице предавали властима у логору Земун. То су чинили на другим локацијама. После такве неистине, у мени се јавља отпор даљем писању реаговања: Што бих ја исправљао оно што су му ментори прихватили? На крају ми остаје питање: Да ли је и овај интервјуу класичан пример ревизије историје?

Аутор је директор Музеја жртава геноцида из Београда

(Данас, 15. 5. 2018)

Александар Рокнић: Одбрана злочина и злочинаца

Реаговање на текст Вељка Ђурића Мишине „Неистине о Милану Недићу“ (Данас, 15. мај)

Реаговање господина Мишине на мој интервју са историчарем Радосавом Туцовићем не могу да схватим другачије него као одбрану неодбрањивог, односно као одбрану Милана Недића и његовог квислинштва и трогодишњег добровољног подаништва и сарадње с нацистима.

Самим тим, ово што господин Мишина ради зове се одбрана злочина и злочинаца, а све на штету жртава – Срба, Јевреја, Рома…

Оно што очито господин Мишина не зна или се прави да не зна (резултат је исти!) јесте да је Недићева влада добровољно сарађивала с нацистима и добровољно, све певајући (SIC!) убијала сопствени народ – српски. Није жандармерија убијала Јевреје, она их је само хватала и предавала Немцима, који су их после убијали, логика је господина Мишине. И то наопака.

То што се господину Мишини историјске чињенице не допадају, тим лошије по чињенице. Према господину Мишини, Недић је, баш као и Дража Михаиловић са Равне горе, интензивно мрзео Немце током читаве окупације, па су они од толике мржње кренули у бежанију из Србије октобра 1944, а и он заједно с њима, али само до Беча. После их је напустио и приклонио се савезницима, који су га, ето, ватикански кварњаци, издали и предали партизанима! Стварно нема потребе да полемишем о нечему што је историјска наука одавно утврдила, поготово што из овог Мишининог текста није баш сасвим јасно шта му се не допада, осим што је убеђен да Недић није сарађивао с Немцима!

Уосталом, потпуно разумем жал господина Мишине (презиме открива карактер, рекао би Вук Стефановић Караџић) што нацисти са Недићем, Драгољубом Михаиловићем, Љотићем и осталим издајницима и сарадницима нацистичких окупатора српског народа нису победили у Другом светском рату, јер се он залаже за другачију историју. Накнадна реконструкција историјских чињеница господина Мишине свакако неће помоћи ни њему, а ни Недићу и Михаиловићу, чија је колаборација с нацистима историјска чињеница. Непромењива. Ма колико се господин Мишина упињао да је промени. Такође, господин Мишина би требало и добро да размисли шта представља институција на чијем челу се налази.

Аутор је уредник рубрике Друштво у листу Данас

(Данас, 17. 5. 2018)

Вељко Ђурић Мишина: Политички комесари и даље јашу

Одговор Александру Рокнићу на текст „Одбрана злочина и злочинаца“ (Данас, 17. мај)

Да разјаснимо једну ствар: новинар Александар Рокнић би требало да зна да, по неком праву, уредници дају наслове и поднаслове текста чак и кад су ауторски.

Ја сам текст насловио са „Млад и зелен у науци, а већ би да дели лекције“, а објављен је под насловом „Неистине о Милану Недићу“. Као што се види, разлике су драстичне! Мој наслов је доказана тврдња а уреднички је сугестиван и не одговара садржају текста!

Новинар Рокнић у свом одговору „Одбрана злочина и злочинаца“, у маниру бољшевичког комесара, хтео би да пресуђује о историјским чињеницама и при том подмеће нудећи сасвим супротну тему. Реакција новинара Рокнића има сугестиван набој који нема ама баш никакве основе у мом ауторском тексту. Мој текст није политички обојен нити навијачки као што је Рокнићева реакција. Да је он склон прљавим сугестијама види се по његовом схватању мог породичног презимена. А да је последица ниског степена образовања потврђује први део реченице: „Уосталом, потпуно разумем жал господина Мишине (презиме открива карактер, рекао би Вук Стефановић Караџић)…“ Да појасним: основа презимена Мишина не долази од речи миш као што то сматра новинар, већ од именице „мишина“ из икавског дијалекта, који у ијекавској варијанти гласи „мјешина“ а у екавској „мешина“. По новинаревој логици, и презиме великог војсковође Живојина Мишића би имало извориште у речи миш!

Да поменута инсинуација није једина потврђује и последња реченица: „Такође, господин Мишина би требало и добро да размисли шта представља институција на чијем челу се налази.“ Могао бих да му одговорим: млад и зелен а већ би да дели лекције! Уосталом, могао бих да га питам да ли је погледао званичну презентацију Музеја жртава геноцида а нарочито моју библиографију радова, али то не желим.

Да се вратимо садржају мог ауторског текста и реакције новинара Александра Рокнића који је разговарао са млађаним историчарем Радосавом Туцовићем.

На једном од рочишта у судском поступку који су покренули наследници генерала Милана Недића, угледни историчар Милан Ристовић, професор савремене историје на београдском Филозофском факултету рекао је да, без обзира на судске пресуде, суд историје се неће мењати. Суд историје, међутим, може да се мења новим тумачењима заснованим на новим документима, који су из разних разлога били скривани. Да је тако потврђује и млађани историчар Туцовић који је користио архивску грађу у Архиву Србије, допремљену из тајних архива Безбедносно-информативне агенције (наследнице Службе државне безбедности).

Југословенска историографија је, услед идеолошких околности, говорила о генералу Недићу као о издајнику, сараднику окупатора и слично. Српска поратна емиграција била је супротног мишљења. Примера ради, књигу емигранта Боривоја М. Карапанџића Грађански рат у Србији 1941-1945. године (Кливленд 1958) користили су и југословенски историчари Милан Борковић (Колаборација у Србији , 1-2, Београд 1979) и Бранко Петрановић (Србија у Другом светском рату 1939-1945, Београд 1992), понекада је оспоравали али и прихватали поједине тврдње из ње. Обе стране су биле на становишту о колаборацији, само су тумачења узрока и форме сарадње била различита. Корисно је овде нагласити да ни Борковић ни Петрановић не користе термин „злочинац“! Обојица помињу збрињавање више стотина хиљада прогнаних и избеглих Срба (и више хиљада Словенаца) из разних крајева растурене Краљевине Југославије, плаћање огромних контрибуција, Недићево залагање за ратне заробљенике, Недићево тражење од немачких окупаторских власти присаједињења Источне Босне због нечувених злочина над српским становништвом које чине припадници хрватских оружаних формација, Недићево одбијање слања војника на Источни фронт… Обојица помињу беспоговорну послушност окупаторским властима, учешће припадника жандармерије у стрељању Срба… Карапанџић све то проширује и одређене ствари брани и оправдава, као што је, примера ради, Завод за преваспитање у Смедеревској Паланци. Уосталом, ко хоће да зна више, нека прочита барем поменуте књиге.

Милан Недић је саслушаван од припадника комунистичких власти али му није написана оптужница нити му је суђено. Са правног становишта он не заслужује квалификације типа „злочинац“, који радо користи новинар Рокнић. Страдао је под још увек неразјашњеним околностима: по једној верзији својевољно је скочио кроз прозор зграде, по другој је бачен! Интегралну верзију доступних саслушања објавио је Музеј жртава геноцида сматрајући да је објављивање архивске грађе користан посао за разумевање одређених нејасноћа из прошлости. Објављивање грађе није доказ о пристрасности приређивача већ допринос историографији.

У свом осврту на разговор новинара Александра Рокнића са млађаним историчарем Радосавом Туцовићем поменуо сам потребу о сагледавању међународног ратног права у научноистраживачком послу, поготову кад је реч о Војноокупационој територији Србија. То је елеменат који се мора имати у виду јер он доприноси сасвим новом погледу у историографији, поготову кад је реч о историјском контексту. Уместо да подржи ту потребу, новинар Рокнић у одговору, богатом инсинуацијама, подметањима и грешкама, показује своју острашћену идеологију која је својствена аутошовинистима. А они, као што се види управо у овом случају, намерно превиђају узроке и реализацију великих трагедија, наглашавају оне кривце са мањим степеном одговорности.

Рокнићево незнање и острашћеност ме уверавају да нисмо у истој равни кад је реч о прошлости: ја сам школовани професионалац а он површан и полуобразован (не само кад је реч о историји). А ја за расправу са неким који је испод мог нивоа немам времена ни стрпљења. Осим у оваквој форми!

Аутор је професор историје и директор Музеја жртава геноцида из Београда

(Данас, 21. 5. 2018)

Александар Рокнић: Будистички дебатни клуб на Равној гори

Одговор Вељку Ђурићу Мишини на текст „Политички комесари и даље јашу“ (Данас, 21. мај)

Ајде, кад већ господин доктор историјских наука Мишина хоће полемику, да му то и омогућимо.

Морам признати да сам се силно забављао читајући његов одговор који кипти од општих места и првенствено од незнања, игноранције, учитавања садржаја, извртања и прећуткивања историјских чињеница, што му као доктору историје не приличи. И да, очекивао сам више, али свако се простире у складу с могућностима, у овом случају докторским.

Као и обично, Мишина бежи од суштине, бавећи се углавном безначајним детаљима. Али, то је та нова, ревизионистичка историографија за коју се Мишина свим срцем залаже. Није битна Недићева колаборација с нацистима, него је неко Недића гурнуо кроз прозор да би га спречио да изнесе одбрану (зашто би то било ко урадио кад је Недићева сарадња са нацистима неупитна и надасве добровољна?!), није Недић издајник, сарадник окупатора, јер српска поратна емиграција има другачије мишљење (?!), затим, Недићу није суђено, па не заслужује квалификације да је злочинац… (није ни Хитлеру и Павелићу, па су зликовци). И тако даље.

Тачно је да је Недић скончао свој живот под неразјашњеним околностима и да се не зна да ли га је неко гурнуо или је сам скочио, али фасцинантно је да Мишина не узима у обзир најобичнији психолошки моменат, Недићеву свест о сасвим сигурном неповољном исходу суђења због сарадње са Хитлером и свог великог доприноса Холокаусту – злочину убиства око 14.800 потпуно недужних људи, Јевреја, од 17.800, колико је до окупације живело у Србији. Уосталом, сад је скроз јасно зашто се Мишина диви Недићевом антисемитизму!

Могао би доктор историје Мишина да прочита бар један научни рад професорке Филозофског факултета, историчарке Оливере Милосављевић о Недићевом и Михаиловићевом колаборационизму са нацистима током окупације Србије – Потиснута истина – Колаборација у Србији 1941-1944. (http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Ogledi07.pdf), као и било који Недићев говор о Јеврејима, чистој раси или његово дивљење Хитлеру и Мусолинију. Овако, Мишина може мирне душе да се прикључи реду следбеника Ериха фон Даникена (не знам да ли му се већ привиђају летећи тањири), али би свакако могао да да свој допринос за Коулијеву књигу о томе шта би било да је нацизам у Србији, заједно са Недићем, Михаиловићем, Љотићем и Пећанцем… заиста победио 1945. и опстао до 2018. године. Овако, пошто је фашизам поменутих до ногу потучен, Мишина може само да теоретише и изврће историјске чињенице, које његовим пуленима, које би да рехабилитује од сарадње са окупаторима Србије, што је само по себи шокантно, нимало не може помоћи.

Мада, ту више није само ни питање сарадње са окупатором, већ је ту и доста отежавајућих околности – Холокауст у Србији, у којем је Недићева власт здушно учествовала (нисмо ми побили Јевреје, они су сами ишли по нашем позиву у логоре и нисмо ми (Недићеви жандарми) стрељали, само смо хапсили Јевреје, јурили их, обележавали као стоку у торовима и онда испоручивали Немцима! Плашим се да Мишина живи у обрнутом, у најбољем случају – искривљеном огледалу. Али то је његов проблем.

Пошто се Недићева колаборација не може посматрати изоловано од колаборације Драгољуба Михаиловића са нацистима, могао би господин доктор историје да прочита и књиге „Ожиљци и опомене“, савременика и учесника поменутих догађаја, историчара и академика САНУ – Димитрија Мите Ђорђевића, који је био од почетка окупације 1941. припадник Југословенске војске у отаџбини и врло близак пријатељ бројних главних актера из Михаиловићеве Врховне команде, пошто је и сам био у јединици ЈУРАО штаба 501 на Равној гори – Врмџа и Косјерић, Ртањ, хапшен, ислеђиван на Бањици, у Маутхаузену, потом у комунистичким затворима… Дакле, лични сведок непружања отпора окупаторима Србије и неко ко није испалио ниједан метак за три године равногорског „отпора“ нацистима, по сопственом признању. За то време нацисти су по бројним логорима у Србији убијали Србе, Јевреје, Роме и то уз помоћ Недићеве Специјалне полиције која их је хапсила, а да Михаиловићев покрет „отпора“, иако добро упознат с тим, ни прстом никад није мрднуо да то спречи.

Оно што академик и историчар Димитрије Ђорђевић, који је био сведок четничког „отпора“ окупатору у својим књигама, наводи јесте да су једини противници Михаиловићевих четника били једино љотићевци и партизани, док су се од 1943. трудили да се са Немцима не сукобљавају да не би изгинуо народ (то су звали „пасивна резистенција“), па су са Равне горе чекали да савезници (Енглези и Американци) ослободе Србију од нациста с којима су заједно одбијали нападе партизанских јединица из Босне. У преводу на српски, баш како то Ђорђевић сведочи, Михаиловићеви четници су се заједно са нацистима у ствари борили само против партизана (касније и Совјета), спречавајући ослобађање Србије од нацистичке окупације, пошто је српском народу под немачком окупацијом било одлично!

О Недићевој колаборацији с нацистима и о томе како су Михаиловићеве четничке јединице заједно са Немцима одбацивале нападе партизана у Западну Србију лепо пише у својим сећањима и Михаиловићева десна рука, Звонимир Вучковић Феликс. Дакле, имамо покрет отпора нацистичком окупатору који се заснива на непружању отпора! Заправо, један будистички дебатни клуб на Равној гори о могућем исходу Другог светског рата и о томе како ће ускоро да дођу савезници.

На велику жалост господина Мишине, као и у новинарском раду, моја „острашћена идеологија“ је истина, филована провереним историјским чињеницама, што се за професионалног игноранта Мишину и његовог „нивоа“ типа Жикине династије не би могло рећи. Препоручујем г. Мишини да мало зађе по српским селима и да поприча са мештанима тих села о томе шта и данас мисле о Равногорском покрету и четницима Драже Михаиловића.

„Један Калабићев официр писао је Михаиловићу новембра 1943. да се народ више плаши када чује да долазе четници у село него Немци, Бугари, „Арнаути“ и друге „вере“… Пребијају до смрти, пале, пијанче, натерују село на кулук, секу шуму, на Руднику – државну, манастирску, општинску. Калабићев рад је најбоља пропаганда за партизане. Четници бекријају и блудниче; готово сваки војник „Горске гарде“ води „швалерку“. Кољу народ и то представљају као губитак нанет партизанима. Народ псује мајку Вама (Дражи Михаиловићу)“, наводи у својој књизи „Србија у Другом светском рату“ чувени историчар Бранко Петрановић.

Пошто Драгољуб Михаиловић није судски рехабилитован, већ му је суђење поништено, било би добро када би Мишина, са места директора Музеја жртава геноцида, иницирао једно ново суђење Михаиловићу, али да позове и стране историчаре, немачке и британске рецимо. Али он то наравно неће учинити, јер зна каква би на крају била пресуда.

Тачно је да немам докторат из историје, али за разлику од школованог историчара Мишине, историју народа којем припадам јако добро знам и разумем, поготово што су Рокнићи у стварању антифашистичке историје Србије и Југославије лично учествовали, жртвујући своје животе, управо да би сад Мишина из удобне фотеље у музеју могао да држи докторске квазилекције о историји, патриотизму и аутошовинизму. Податке о томе Мишина може да потражи и у музеју у којем прима плату.

Аутор је новинар и уредник у листу Данас

(Данас, 23. 5. 2018)

Вељко Ђурић Мишина: Откуд Михаиловић у тексту о Недићу

Реаговање на текст Александра Рокнића „Будистички дебатни клуб на Равној гори“ (Данас, 23. мај)

Када су крајем августа 1941. године немачки официри у штабу војно-управног команданта Србије одлучили да треба Савет комесара заменити нечим кориснијим, одлучили су се за генерала Милана Недића и формирање владе која би требало да предупреди општенародни устанак против окупатора.

У разговору с Недићем, Немци су нагласили да ће, у случају његовог одбијања да прихвати понуђену дужност, поделити Србију између Мађарске, Бугарске и Независне Државе Хрватске, то јест да ће се Хрватска и Бугарска граничити на Великој Морави! Потом је уследило оно што је историја… О којој можемо да се споримо!

У свом осврту на интервју новинара Александра Рокнића са млађаним историчарем Радосавом Туцовићем нисам поменуо Драгољуба Дражу Михаиловића. Како је у тексту „Будистички дебатни клуб на Равној гори“ много простора посвећено управо Михаиловићу, морам за закључим да је његов аутор скренуо са теме. А у том послу послужио се речником обогаћеним испразним квалификацијама, недоказаним тврдњама…

Ја бих, ипак, да се држим онога што сам написао у првом осврту. Пре тога, међутим, морам да нагласим да се новинар Рокнић у свом тексту користио прљавим квалификацијама, с ниподаштавањем помињао моја научна звања и функцију коју обављам: „Ајде, кад већ господин доктор историјских наука Мишина хоће полемику, да му то и омогућимо. Морам признати да сам се силно забављао читајући његов одговор који кипти од општих места и првенствено од незнања, игноранције, учитавања садржаја, извртање и прећуткивање историјских чињеница, што му као доктору историје не приличи. И да, очекивао сам више, али свако се простире у складу с могућностима, у овом случају докторским.“

После ових реченица могу само да се запитам: Шта је писац хтео да каже? Осим да покаже свој (бољшевички) примитивизам, који је својствен првенствено жутој штампи а не озбиљним новинама у којима је, чак, и уредник! Или је текст доказ да се аутору, српским речником казано, мисли мрсе у глави?

Преостаје ми само да му поређам одређене неспорне историјске чињенице:

Немци се нису држали одредби међународног ратног права у случају Краљевине Југославије јер су, поред осталог, априла 1941. године распарчали њену територију и том приликом створили друге суверенитете на окупираном подручју (као што је НДХ). Оно што су именовали као Војно-окупациона територија Србије није имало суверенитет. Та разлика, примера ради, била је властима послератне Западне Немачке основа да одбију сагласност да Јасеновац буде уврштен у категорију концентрационих логора већ у категорију гета (Ghettohaftangesehen wird).

Према извесним документима, због своје изражене србофобије Адолф Хитлер је Србима приредио посебну стратегију коју су спроводили некадашњи официри аустроугарске војске (који су били на високим положајима у официрском кадру у Београду), на пример генерал Франц Беме, који је остао упамћен по одлуци о броја Срба које треба стрељати као одмазду због убијеног или рањеног Немца, подсећајући војнике Вермахта на 1914. годину у Србији!

Немци су као окупатори у Србији имали све под својом контролом а то значи и Специјалну полицију. Они су били и налогодавци формирања логора (осим оног у Смедеревској Паланци) и над њима имали контролу, а то значи и извршење казни над заточеницима.

Немци (Гестапо) су с дозволом високе власти Независне Државе Хрватске, на некадашњем простору познатог као Сајмиште организовали „Концентрациони логор Земун“ у склопу својих планова о решавању такозваног јеврејског питања. Прављење спискова Јевреја започела је власт Краљевине Југославије а не влада Милана Недића.

Пописивање Јевреја вршили су сарадници јеврејског реферата при команди Гестапоа већ од 17. априла 1941, и том приликом је уписано 9.145 Јевреја од око 12.000 колико је било процењено да их има. Не знам колико би било од користи да напоменем да су евиденциони картони били штампани на немачком језику. У том послу споредну улогу имали су припадници колаборационистичких органа. Касније, после депортовања Јевреја на Сајмиште, органи власти Општине града Београда су били задужени за набавку хране и лекова, о чему постоји довољно доступне архивске грађе (на пример, у Јеврејском историјском музеју), и ту се њихова улога завршавала. Узгред, нема трагова да је иједан припадник јеврејске заједнице страдао од српске руке.

Када је у августу 1942. генерал Александар Лер постављен за Вермахтовог команданта за Југоисток, 29. августа реферисао му је начелник војне управе у Србији, СС-генерал Харолд Турнер: „Србија је једина земља у којој је решено јеврејско питање и циганско питање.“

Данас можемо да се споримо око улоге генерала Милана Недића, да расправљамо о гажењу заклетве коју је положио краљу Петру II Карађорђевићу, о околностима да је армија којом је он командовао у Априлском рату прва подбацила, о утицају комплетне елите на његово прихватање колаборације и сијасет других тема. Знам, међутим, да нећемо никада постићи сагласности јер историјска наука може само да потврђује или оспорава одређене тврдње…

П.С. Оливера Милосављевић је предавала Општенародну одбрану, мада је завршила студије историје. Нисам читао од странице до странице њен рад који ми је препоручио новинар Рокнић. Више ми је користио рад Валтера Маношека „Холокауст у Србији. Војно окупациона политика и уништавање Јевреја 1941-1942“ (Београд 2007), јер њен наслов много тога говори!

Аутор је директор Музеја жртава геноцида

(Данас, 25. 5. 2018)

Александар Рокнић: Шта све о Недићу прећуткује Мишина

Одговор Вељку Ђурићу на текст „Откуд Михаиловић у тексту о Недићу“ (Данас, 25. мај)

Ето, Мишина је успео невероватно – сам је себе истерао из рупе!

Каже Мишина да су „у разговору с Недићем, Немци нагласили да ће, у случају његовог одбијања да прихвати понуђену дужност, поделити Србију између Мађарске, Бугарске и Независне Државе Хрватске, то јест да ће се Хрватска и Бугарска граничити на Великој Морави! Потом је уследило оно што је историја… О којој можемо да се споримо!“

У овој Мишининој тврдњи има пар проблема, али је најпроблематичнија та да је уцена разлог зашто је Недић прихватио да буде издајник и сарадник окупатора Србије, стављајући се на чело „Владе народног спаса“. Сам Недић у записнику са саслушања у ОЗНА, фебруара 1946. прича потпуно другу причу и описује састанак док је био у кућном притвору са Миланом Аћимовићем и др Карлом Краусом, шефом немачке обавештајне службе у Београду. Аћимовић је од њега тражио да преузме владу, али сам Недић прича да је „ово категорички одбио, изговарајући се тиме да сам болестан“ и да је „тешко погођен погибијом сина, снаје и унука од бомбардовања у Смедереву“.

– На ово се умешао др Краус, говорећи, ако се српски народ не умири, да ће платити тешким жртвама, саветујући ми да треба да узмем ситуацију у своје руке и да се ставим на чело српског народа. Одбио сам и његов предлог са истом мотивацијом као и Аћимовићев, тврдио је Недић у истрази пред иследником.

Недић је ипак пристао да оформи владу (28. августа 1941) и остао је на њеном челу до паничног бега за Беч заједно са Немцима, 4. октобра 1944.

На пријему поводом постављења владе, Недић 29. августа 1941. држи говор пред главним заповедником у Србији, ваздухопловним генералом Хајнрихом Данкелманом, у којем је, осим захвалности „у име српског народа и у своје име, што сте омогућили да српски народ добије своју владу, која ће аутономно водити његове послове и бринути се о његовој судбини“, наводи и да „српски народ неће заборавити да се немачки војник, иако победилац, по свршеним ратним операцијама, никоме није светио и коректно се понашао према српском народу…“

Недић је дакле својевољно сарађивао с нацистима, баш као што је и био једини командант Треће групе армија на фронту којим се Македонија бранила од немачког напада из Бугарске, који није желео да брани своју земљу, Краљевину Југославију, од напада нацистичке Немачке 6. априла 1941. Предао се без борбе. Иако нисмо подржавали Слободана Милошевића и његову зликовачку политику током деведесетих, моја генерација је 1999. отишла у Војску Југославије на позив за мобилизацију због НАТО агресије на СРЈ. Армијски ђенерал Милан Недић, школовани официр и херој Првог светског рата, ето, није сматрао за сходно да брани сопствену домовину од немачке агресије.

Одлично је што Мишина помиње „генерала Франца Бемеа (главнокомандујући генерал у Србији), који је остао упамћен по одлуци о броју Срба које треба стрељати као одмазду због убијеног или рањеног Немца“. За информацију Мишини, Недић је био на челу српске владе у време масакра у Шапцу – познатијег као „Крвави марш“, када су крајем септембра 1941. Немци стрељали око 1.000 људи, затим у време немачког масакра цивила у селу Драгинац 14. октобра 1941 – 2.950 особа, у Краљеву 15. и 16. октобра 1941 – 2.190 стараца, жена и деце, као и 21. октобра 1941. када је стрељано 7.000 Крагујевчана. Према извештају немачког повереника Министарства иностраних послова у Београду, посланика Феликса Бенцлера, број жртвованих талаца у току 1941. године износио је око 20.000. У свом извештају генерал-пуковнику Александру Леру од 29. 12. 1942. сам Милан Недић говори о отприлике 17.000 извршених стрељања у истом периоду. (Венцеслав Глишић, Терор и злодела фашистичке Немачке у Србији од 1941. до 1944.) Управо је о томе и реч, јер да је Недићу било стало до српског народа, па зар не би покушао да спречи масовна стрељања? Међутим, Недић није осећао одговорност и никад није поднео оставку.

Мишина одбацује тврдње о Недићевој одговорности за спровођење Холокауста у Србији и оспорава да је у Србији убијено 14.800 Јевреја. Каже, „само“ 9.000 је убијено. „Ако се упореде подаци о предратном јеврејском становништву, које је, заједно са 1.200 избеглица, бројало 17.800 људи, и ако имамо у виду да је од њих убијено 14.800, долази се до закључка да је свега петина Јевреја из окупиране Србије успела да преживи“. (Милан Кољанин, Немачки логор на београдском сајмишту 1941-1944.) Феликс Бенцлер (повереник немачког Министарства иностраних послова у Београду) је већ 2. септембра 1941. имао дужи разговор лично са Недићем, па тако у извештају свом министарству, односно шефу Рибентропу, наводи да му је Недић „у том разговору поново спонтано нагласио (своју) пуну лојалност према наређењима немачких окупационих власти“, затим „да поред главног задатка сузбијања комунистичког устанка има намеру да сместа најоштрије поступи против Јевреја, као и што је могуће пре против слободних зидара, који треба да буду уклоњени из свих јавних служби и сакупљени у концентрационе логоре“, као и „спектакуларни процес против криваца за 27. март“… (Др Милан Борковић, Контрареволуција у Србији; квислиншка управа 1941 – 1944.)

И на крају, осврт на прозивање историчара Туцовића за то што је „млађани“, па самим тим, по Мишини, нема појма о ономе о чему прича, иако је мастер историје, а ускоро и доктор историјских наука. Мишини не бих ни одговарао да није било тих притупих коментара и искривљавања историјских чињеница, које потичу, очито из незнања или игноранције, свеједно, а биће и да Мишина није баш потпуно ни прочитао или схватио поменути интервју. Уосталом, изрека да човек стиче мудрост са годинама у Мишинином случају напросто не стоји.

П. С.

Професорка Оливера Милосављевић није предавала одбрану и заштиту, како нетачно тврди Мишина, него је у оквиру Одељења за социологију Филозофског факултета у Београду предавала студентима марксизам и друштвену историју.

Аутор је новинар и уредник у листу „Данас“

(Данас, 31. 5. 2018)

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Никола Милованчев: За Сајмиште крив Павелић, а не Недић …

Јеврејска општина против Недића | Јадовно 1941.

Суочавање историчара опречних ставова поводом Недића …

Филм без улоге Недића | Јадовно 1941.