“ПУНА ТРИ МЕСЕЦА СИЛОВАЛИ СУ МЕ МУШКАРЦИ У ХРВАТСКИМ УНИФОРМАМА” Жртва тортуре у логору надомак Загреба тужила Хрватску и добила само 7.500 евра одштете?!

Жена је тражила 100.000 куна, али суд је проценио да је то превише. Иако је мучена још 1992., на затезне камате има право тек од ове године.

Пуна три месеца тада 39-годишња жена трпела је физичко, психичко и сексуално злостављање у логору Керестинец ратне 1992. године. Хрватски војници су је током заточеништва више пута силовали, пржили струјом, тукли, застрашивали, терали да плеше гола, стављали јој кесу на главу, пиштољ у уста, оштрицу ножа под врат…

Жена је због тога тужила Републику Хрватску, а према неправоснажној пресуди Општинског грађанског суда у Загребу, требала би да добије одштету од 50.000 куна, или прерачунато у евре, нешто мање од 7,500!

Нематеријалну штету у виду повреде права личности морат ће да подмири Република Хрватска јер се одговорност темељи на одредбама Закона о одговорности Хрватске за штету проузроковану од припадника хрватских оружаних и полицијских снага током Домовинског рата. Иако је оштећена у тужби тражила 100.000 куна, суд је оценио да је тај износ превисок након спроведеног психијатријског вештачења и оријентационих критеријума за утврђивање правичне новчане накнаде. На све то, иако је брутални злочин почињен 1992. године, на затезне камате има право тек од ове године!

СПАВАЛИ НА ПОДУ

– Два војника обучена у униформе ХВ-а дошла су 21. јануара 1992. по мене и супруга. Одвели су нас из нашег дома, рекавши да су добили налоге да нас одведу. Сећам се да је падао снег, а муж се таман вратио с посла из друге смене. Одвезли су нас до вртића, где су нас чекали други војници. Одвезли су нас у суд на испитивање око мог одласка свекрви у Босну, из које сам се вратила шест дана пре тога. Након испитивања војници су мог мужа пустили, а мене одвезли до Железаре, где је било војно складиште.

Тамо сам с непознатим људима провела осам дана. Није било грејања, спавали смо на шаторским крилима на поду да би по нас након осам дана дошао аутобус. Нису нам рекли где идемо, него смо тек у аутобусу сазнали да нас воде у логор у Керестинец, где су нас одмах након доласка тукли и шамарали – присетила се на суду жртва почетка својих страхота. Од удараца се онесвестила, а лекар којег су довели рекао је “да је жива, али да нема притисак”. Смјестили су је у собу с више од десет жена. Спавале су на поду, а уз себе су имале канте за обављање нужде. Соба се закључавала.

НОСИЛИ ФАНТОМКЕ

– Сваке вечери војници су ме одводили у другу просторију. Ставили би ме на столицу, прикопчали по мени струју и пржили. И даље имам ожиљке по рукама, ногама и по врату. У логору су ме тукли, шамарали и силовали људи у униформама ХВ-а. Знали су да нас одводе у једну собу и постројавали испред прозора иза којега су стајали људи у црнини с фантомкама. Кад су нас прозивали, излазила сам на ходник, где су ми стављали врећу на главу и одводили ме у неку собу.

Вређали су ме, силовали по неколико њих током исте вечери. Пиштољ су ми стављали у уста, нож под врат, претили да ћу завршити у црној кеси. Мушкарце су терали да се скидају голи до паса, а жене од паса надоле и онда нас терали да плешемо на музику коју пусте. Били смо без лекова, двапут дневно су нам доносили храну, сваких десет дана смо се туширали леденом водом, присетила се у судници хорора из Керестинца сада 66-годишња жена. Кад год би ноћу чула корачање војника, од страха би је облио зној. Док су је пржили струјом, често би повраћала, а претили су јој и да ће јој довести мужа у логор.

ПРАВОСНАЖНЕ ПРЕСУДЕ

– Муж ми је био војник ХВ-а. Погинуо је, а тек су недавно, након 20 година, пронађење његове кости. Након десет дана у логору, сазнали смо да су дошли из Црвеног крста и прикупљали информације о нама и члановима породица да им јаве где смо. Па су нас зато војници одвезли у неку халу далеко од логора те нас завезали за бетонске стубове. Из логора сам изашла на размени 27. марта 1992.

Одвезли су ме у Босну, где сам без докумената и новца била осам дана. Након смрти мога мужа кућа нам је била запечаћена. У Хрватску нисам могла одмах да се вратим, а кад сам се вратила, у кући су били други људи. Борила сам се да кућу вратим, због свега сам завршила код психијатра. Пијем таблете за живце – закључила је жена.

Судски вештак др. Гордан Макарић је закључио да се код жене развила „актуално презентна симптоматика“ (актуелни симптоми) депресивног поремећаја због низа ситуација високо стресног потенцијала попут понижења, осјећаја беспомоћности и повреде душевног здравља.

Због ратних злочина у Керестинцу Стјепан Кларић је правоснажно осуђен на четири и по године затвора, Дражен Павловић и Жељко Живец на по две, Виктор Иванчан на три године, док је Горан Штрукељ добио 17 месеци. Кларић је био заповедник Коначишта ратних заробљеника у касарни Керестинец, а остали су били војници и обезбеђење од децембра 1991. до 25. маја 1992. Кларић је о злочинима над цивилима знао и није покушавао да их спречи.

Извор: НОВОСТИ (jutarnji.hr)