Програм стамбеног збрињавања у Хрватској у функцији етничког чишћења Срба

Више од две деценије трају проблеми бивших носилаца станарског права, међу њима и Срба избеглих из хрватских градова којима је држава станарско право одузела на основи законских одредби СФРЈ, по којима је носилац губио станарско право ако у стану није боравио дуже од шест месеци. Ти се прописи, међутим, нису примењивали на Хрвате с подручја бивше Крајине или избеглице хрватске националности из БиХ и са Косова и Метохије, с апсурдним образложењем да су они своје домове морали присилно напустити док су Срби то, чинили „доброволјно“! 

С обзиром на то да је правна утемелјеност термина „станарско право“ нестала деведесетих, његови бивши носиоци остали су у својеврсном вакууму до 2003. године када држава успоставлја Програм стамбеног збрињавања, којим их ставлја у социјалну категорију; тако се првобитни број носилаца станарског права са 35 до 40 хилјада свео на свега неколико хилјада оних који су поднели захтеве за стамбеним збрињавањем.

Од 2003. године избегли и прогнани Срби из Хрватске били су против овог Програма свесни да није донесен с намером да се реши проблем бивших носилаца станарског права, него напротив, да се спречи њихов повратак. Хрватска је тако вешто изиграла Европску унију и успешно затворила Поглавлје 23 Правосуђе и темелјна лјудска права а да суштински није решила ниједан проблем који се односи на њене државлјане српске националности. Хрватска је једина држава од бивших република СФРЈ која није вратила одузета станарска права.

Избегли и прогнани Срби из Хрватске од самог почетка су указивали на овај проблем и изражавали своје незадоволјство против оних невладиних организација које су ради своје личне користи у томе учествовале. Хрватска се оглушила о Резолуцију 1120 Савета безбедности УН од 14. јула 1997. којом су била потврђена права свих избеглих и раселјених особа на повратак у њихове домове у којима су становали пре избеглиштва. Затим није испоштовала Бечки споразум о сукцесији од 29. јуна 2001. као ни Сарајевску декларацију која је донета 31. јануара 2005. године, према којима је била у обавези да, између осталог, врати насилно одузета станарска права. Уместо да испоштује преузете обавезе Хрватска је донела Програм стамбеног збрињавања који није представлјао супституцију за одузета станарска права. Сви закони које је касније донео Хрватски сабор били су дискриминаторски у функцији етничког чишћења Срба из Хрватске. Тако је 15. јула 2008. године усвојен Закон којим су станови одузети прогнаним Србима и даровани другим особама, углавном избеглим Хрватима из БиХ или учесницима рата.

Откупа станова из тога Програма више готово и нема. Цена квадратног метра стана на подручју „изван посебне државне скрби“ готово је једнака комерцијалним ценама и како да је избегли плате? Постоје, додуше, и неке тобоже олакшавајуће околности, попут времена проведеног у избеглиштву, но то је само бацање прашине у очи.

По службеним подацима с почетка 2017. године, било је нерешено још 2.619 захтева бивших носилаца станарског права, а из категорије обнове објеката требало је решити још 893 захтева. Нерешено је и 326 захтева станарског збрињавања других социјалних категорија, тако да је укупно 3.838 нерешених предмета у склопу стамбеног збрињавања.

Подаци најболје говоре о томе какав је темпо извршавања обавеза у установи која носи назив Средишњи државни уред за стамбно збрињавање, и какав је однос досадашњих влада према том проблему, посебно дода ли им се и више од 2.000 објеката изван подручја посебне државне скрби чији власници траже и очекују накнаду за уништену имовину. Решавање питања бивших носилаца станарског права у највећем делу спроводи се куповином стамбених јединица на подручју и изван подручја посебне државне скрби те, мањим делом, изградњом објеката у склопу Националног стамбеног програма и Регионалног програма стамбеног збрињавања.

У делу Националног програма стамбеног збрињавања а везано уз изградњу зграда, нпр. у Книну и Пакрацу, био је пролонгиран завршетак радова ради стечаја извођача и тек у октобру 2017. године доделјена су 42 стана у Книну, док се крајем јануара ове године очекује завршетак око 20 станова у Бенковцу.

Стамбено збрињавање у овом часу чека неколико хилјада Срба, а многи случајеви завршавају на суду. То за повратнике значи нову агонију, јер се поступак продужава и тражи се нова документација, а на решење се чека неколико година. Од Срба повратника руке је дигла и међународна заједница, која је, пре него што је Хрватска ушла у ЕУ, будно пратила како се одвија поступак враћања лјуди и њихове имовине.

Проблеме немају само бивши носиоци станарског права него и ретки повратници у сеоским срединама где још увек нема ни воде ни струје, а да о стању путева и не говоримо.

На овогодишњем Божићном пријему коју је приредило СНВ, премијер Хрватске Андреј Пленковић обећао је да ће тај проблем бити решен током ове године. Ако то обећање не буде испуњено сва је прилика да ће и ови крајеви остати без повратника и препуштени, дословно, дивлјим зверима, које су већ сада далеко бројније и заштићеније од лјуди – оних који су ту вековима живели.

Избегли и прогнани Срби још увек не губе наду да ће се испоштовати Бечки споразум о сукцесији и да ће им бити враћена одузета имовинска и лјудска права. Очекују да ЕУ обавеже своју чланицу да испоштује преузете обавезе из билатералних и међународних уговора, што би био предуслов нормализације односа међу државама.

Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске

Милојко Будимир

Извор: Банија онлине

Везане вијести:

Отимачина по закону: Хрватска ће овим потезом од 1. јануара …

Уколико се нешто битно не промјени у РХ Срба неће бити ни за …

Хрватска: Отимачина од 78.000 прогнаних | Јадовно 1941.