Пријатељ за сва времена.

Од избијања балканских ратова и нешто доцније и Великог рата, на нашој страни био је и Есад-паша Топтани, армијски ђенерал Турске царевине, који је завршио француску Војну академију у Сен-Сиру. Једно време био је постављен и као командант главног обезбеђења последњег султана Абдула Хамида Другог. Потицао је из старе властелинске албанске породице, родом из вароши Кроје, чији се преци први пут помињу још из времена пре најезде Турака. Припадао је оном малом соју особа код којих су чојство, јунаштво, витештво и дата реч биле праве светиње, а које су се лагано, с почетка 20. столећа, почеле губити.

Као командант града, Есад-паша је у Првом балканском рату седам месеци бранио Скадар, који су црногорска и српска војска опсађивале све до капитулације, 23. 4. 1913. Када је Есад-паша у знак предаје пружио своју сабљу ђенералу Петру Бојовићу – будућем четвртом нашем војводи – он ју је вратио, рекавши му да турска посада може, под целом бојном опремом, да напусти најзад ослобођени стари српски град. Овај племенити витешки гест противнички ђенерал никад није заборавио.

Када су се ратне прилике колико-толико смириле, Есад-паша Топтани накратко постаје 1. 2. 1914. министар унутрашњих послова новонастале Албаније. Као слободоуман и напредан човек оног времена, противио се новооснованом, наметнутом уљезу, пруском кнезу Вилхелму фон Виду, који није хтео да тамошњим сиромасима подели доскорашње турске велике латифундије, због чега је убрзо био притворен. Исто тако, сматрао је да ако се Албанија најзад ослободила од погубног турског ига, онда би њоме ваљало да владају њихови људи, а не туђинци дајући увек за леп пример две балканске братске Краљевине: Србију и Црну Гору.

Пошто је избио и Велики рат, Есад-паша, као уман човек, од почетка се приклонио идеји савезничких сила, тако да је био трн у оку Аустро-Угарској и Немачкој. Пошто се савезници нису на време сложили око војне помоћи нападнутој Србији, започета је нажалост и албанска голгота, али Есад-паша уопште није заборавио у том страшном и погубном часу на своје пријатеље. Докле се његова породична и официрска моћ простирала у средишњој Албанији, српски се војник уистину могао на миру кретати. Сигурности ради пружио нам је и своје војно обезбеђење, јер је било доста одметнутих албанских банди које су Аустроугари својски помагали.

Док су се наше јединице налазиле и даље у Албанији, остарели краљ Петар Први Ослободилац (1844–1921) привремено је одсео у једном хотелу у Валони, чији је власник био Есад-пашин човек. Поред свог дворског лекара, Петар Први је добио још и пашиног лекара. Првобитно, Есад-паша је хтео да наш краљ одседне, колико год то буде потребно, у његовом породичном дому у Тирани.

Међутим, пошто се очекивало савезничко пребацивање наших трупа на слободно тло ради опоравка, било је згодније да стари краљ буде ближе морској обали и скорашњем путу. Пред полазак, регент Александар Карађорђевић је Есад-пашу одликовао Орденом белог орла првог степена за све оно што нам је у то тешко ратно доба помогао како је могао и знао. Иако је имао многа турска и страна одликовања, често је виђан у походној ђенералској униформи једино са белим орлом на прсима.

Ни он није смео да сачека долазак окупационих трупа, тако да се са својим жандармеријским јединицама прво спустио до Солуна, а одатле у Париз. Намера му је била да буде и његових ослободилачких трупа на Солунскоме фронту. Но, та намера му се није могла обистинити, јер је један део ондашњих Албанаца био пристао на аустроугарску идеју стварања велике Албаније, а Есад-паша је био антидржавни елемент.

И поред свега, хтео је да се врати у отаџбину и крунише се за првог њиховог краља. Излазећи из Хотела Континентал у улици Кастиљоне бр. 3 у Паризу, 13. 7. 1920, пришао му је албански студент Рустеми и пуцао на њега револвером. Сахрањен је на Српском војном гробљу у Тијеу крај Париза у ђенералској униформи и само са Орденом белог орла првог степена. Његов гроб је једино турбе међу православним крстовима.

Све док се Есад-пашин сестрић Зогу није крунисао 1928. године за јединог њиховог званичног краља, често је виђан на нашем двору у Београду. Имао је изнајмљену вилу у Крунској улици бр. 75 (постоји и данас) где су му живеле сестре и брат – сви су били француски ђаци.

Стару велику кућу породице Топтани, која се налази усред старог дела садашње Тиране, иако је под заштитом, зуб времена и савршена небрига веома су оштетили – слично као што се десило код нас са кућом кума и војводе Вујице Вулићевића…

Зграда Скупштине у Тирани подигнута је на имању који је припадало Топтанијевима. Садашњи Албанци немају никакав спомен на нашег великог пријатеља, а њиховог сународника Есад-пашу, али зато имају споменик посвећен ономе који је честитог ђенерала у Паризу убио! Да ли смо му се ми икако ваљано одужили, не рачунајући на ону једну слепу уличицу на Вождовцу?

Аутор: Коста Ђ. Кнежевић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Велики пријатељи Србије : Срби у огледалу

„Илија Громовник“, српски наредник који је топом крчио пут преко Aлбаније

Земљоделац се спасао кад је потопљена лађа француска