Прича о црногорској партизанки Љубици Пурић (1): Лажи равне Гебелсовим

Живимо у времену лажи, подвала и превара, у времену пакости и злобе сваке врсте, у времену прекрајања историје и најфантастичнијих измишљотина на којима би позавидела и Гебелсова фабрика лажи, пред којима би се зацрвенела свака ратна и ратнохушкачка пропаганда. Да све буде парадоксалније, сви се уз то заклињу и бусају у прса да им је стало до истине и коначног помирења и подизања мостова преко провалија раздора насталих у ратовима и револуцијама које су потресале свет у минулом веку.

Ово је, чини се, нарочито изражено када је у питању Народноослободилачка борба и њени учесници. Нема никакве сумње, нити ико озбиљан у овом времену може и покушати да доказује да је то била света и безгрешна борба. Свети су јој били циљеви – борба за слободу отаџбине против окупатора и његових помагача и сателита, борба за живот у миру као највећем благостању – али је у тој борби почињено и доста злочина, дотле да је она, посебно у Црној Гори, у једном тренутку попримала и карактер братоубилачког рата. То је оно што се мора јавно казати и признати да би се људи дозвали и опаметили како се то никад више не би поновило.

Сто конака од помирења

Кад се одређена врста „критике“ НОБ-а заснива на измишљотинама и очигледним лажима, на подацима и измаштаним догађајима пред којима застаје здрав разум, како то сада чине поједини „критичари“ и „историчари“, јасно је да смо још сто конака далеко од помирења и закопавања ратних секира. Да је у основи свега тога првенствени и основни циљ прање крвавих, злочиначких руку и покушај да се оправда издаја, да се неспорна сарадња и служење окупатору прикаже као национални интерес, чак и као антифашизам и антинацизам.

При том се, наравно, не могу и не смеју умањивати и прећуткивати ни злочини на супротној страни, правити вештачке симетрије и равнотеже, испољавати острашћеност и субјективност јер злочину и само име буди и изазива довољно негативних емоција да би се пренаглашавао и досољавао лажима.

Многи савремени хроничари и новоисторичари, међутим, све уз галаму како погибоше борећи се за национално помирење, почесто (зло)намерно превиђају истине и непобитне чињенице и у слепилу острашћености и једностраности не виде да тај пут не води ка помирењу, па се зато намеће неодољив утисак да њима није ни стало до помирења. Да је таквима, у ствари, најважније да што више облате и компромитују народноослободилачки покрет и његове припаднике, да екстремне грешке и злочине појединаца или појединих група из тог покрета што више прикажу као правило генералног понашања, принцип на којем је почивала Народноослободилачка борба.

Прича која следи, међутим, нема за циљ да исправи све кривине на тој Дрини већ да на једном конкретном примеру, на једном случају, покаже сво безумље, сву бездушност и јад лажи, до које границе може да посрне онај ко је заслепљен мржњом и вођен плиткоумном жељом да буде ексклузиван; да својим „открићима“ шокира неуке и необавештене читаоце, гледаоце и слушаоце, све уз позив на „непобитне доказе“ из некаквих тајних архива до којих је, ето, само он успео да допре. Пошто се у овом случају ради о конкретном човеку, истакнутом борцу и револуционару, првенствени и превасходни циљ ове приче јесте да се исправи неправда учињена на његов рачун и опере љага са његовог имена јер он већ 23 године вечно почива и више ништа не може учинити у своју одбрану.

Наиме, тврдња да је партизанка Љубица Пурић са Златара починила нечувен злочин, убила брата Василија, „ишчупала му срце и заиграла коло“, представља грозоморну лаж и најцрњу антикомунистичку измишљотину.

СУТРА: Ишчупала му срце и заиграла

Аутор: Б. Симоновић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Прича о партизанки Љубици Пурић (2): Ишчупала му срце и заиграла

Прича о партизанки Љубици Пурић (3): Освета „Пљеваљског весника“

Прича о партизанки Љубици Пурић (4): Сузе за погинулим другарицама

Прича о партизанки Љубици Пурић (5): Сестра је ћутала и плакала

Прича о партизанки Љубици Пурић (6): Скувала пасторка у бакрачу