Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishСамо овако може се описати права истина свега што се дешавало у логорима НДХ, а што сада бискупи из Загреба релативизују и негирају.
О патњама у фабрици дечје смрти у Сиску за „Новости“ је, 2018, две године пред смрт, сведочио логораш Божо Видачковић из Градишке. То је била његова рана цео живот.
Рођен је 1933. у поткозарском селу Цимироти, одакле је са оцем, маћехом, те четворо браће и сестара у новембру 1941. године избегао жестоку усташку офанзиву. У јуну 1942. почео је стравичан покољ Срба на Козари. Заробљени су и отерани у логор Стара Градишка. Ту су их усташе тукле 15 дана, затим су их пребацили у Јасеновац. На путу до Јасеновца, одвојили су децу од мајки и послали их у Сисак. Божо је тада имао девет година.
– У Сисак смо стигли из Јасеновца, вагонима за стоку која су имали четири мала прозора са решеткама – причао нам је Божо Видачковић.
– Није било довољно ваздуха, па су се мала деца удавила. Воз се зауставио пред зору, усташе су отвориле вагоне, побацали нас у запрежна кола и довезли на пољану ограђену жицом. Ту су нас дочекале католичке часне сестре и сазнали смо да се то место зове Сисак.
Током дана су, сећа се, биле велике врућине, а ноћи су биле хладне. Био је заједно са сестром Бранком (6), те браћом Савом (5) и Јовом (4), који нису преживели страхоте сисачког логора.
БОГДАН НЕ МОЖЕ, БОЖО МОЖЕ
ДОК ме је Ђуро Алтић возио на бициклу у Ново Село код свог брата, питао ме је како се зовем. Богдан, одговорио сам му, то је било моје крштено име, а да презиме не знам. Знао сам, али сам се плашио да то неће одговарати њиховој вери. Ђуро ми је тад рекао: „Не можеш бити Богдан, јер код Хрвата не постоји то име. Ти ћеш бити Божо, јер се тако зову и католици и православци“. И тако сам цео живот, у свим документима, остао Божо – причао је наш саговорник.
– Били смо мали, али смо схватили да часне сестре почињу да уништавају нас, децу са Козаре. Воде скоро да уопште није било. А храна… Давали су деци по кришку хлеба из којег је сијало ситно истуцано стакло! Знао сам колико је то опасно и нисам јео, али моји браћа и сестра јесу. Били су гладни и изнемогли. Од часних сестара смо добијали по кутлачу некакве чорбе, која је била затрована киселином. Ми малишани смо толико били гладни да смо појели сву траву са те ограђене ливаде на којој смо били, после смо копали земљу и вадили корење. Деца су масовно умирала.
Да грађани Сиска не би видели шта се дешава на тој ливади, усташе и часне сестре пребацили су децу у оближњу зграду, „Соколану“, где су малишани лежали на слами.
– Сваког дана, рано ујутро, пред тај објекат долазила су запрежна кола са великим сандуком. Тада часне сестре крену међу децу, ударају нас ногама да „провере“ јесмо ли живи или мртви. Оне који се нису померали товарили су у колица, затим у запрежна кола. Међу том децом је било и тешко болесне, али још живе деце, што њима није било важно. Када напуне запрегу малим телима, прекрију је и одвезу у непознато. Те потресне сцене су ми се дубоко урезале у сећање и тај ужас ме прати цео живот. Често су те католичке сестре говориле да идемо код „свете Марије“. Касније смо сазнали да су то масовне гробнице деце која су умрла у „Соколани“. Света Марија било је име цркве у Новом Сиску, преко реке Купе.
Божу Видачковића је из логора у Сиску узео Хрват Ђуро Алтић и одвео га свом брату Ивану у Ново Село, да му помаже око коња и куће, јер он није имао деце. Божо је ту дочекао крај рата. Преминуо је 8. јула 2020. године у Градишци.
Извор: НОВОСТИ
