POLjA TIŠINE-poseta Jasenovcu i Donjoj Gradini

Danas se navršava tačno tri meseca kako sam posetio Jasenovac (Hrvatska) i Donju Gradinu (R.Srpska). Ujedno, danas je tačno i tri meseca kako ne znam kako svoje utiske da prenesem na papir. Još uvek i posle devedeset dana i noći sećam se jasno svakog pogleda, svake reči i koraka, svakog šapata… I te zaglušujuće bolne tišine.

Nanese nas put u Jasenovac. Srpsko mesto sa leve strane Save, u Hrvatskoj. Putnici namernici. Znali smo gde idemo, ali nismo znali šta nas čeka. Došli smo sa uverenjem da znamo mnogo, a otišli sa osećajem da, u stvari, nismo znali ništa. Jednostavno o kompleksu logora Jasenovac se ne uči i ne saznaje kroz knjige. On se prosto mora osetiti.

Kažu Hrvati danas da to nije bio logor kakav mi smatramo, nego da je bio običan radni logor za komuniste. Lažu! I muzej su sagradili, a lažu! Kao što lažu i o brojkama. Priznali su da je tu ubijeno 80 000 ljudi, od čega je 20 000 dece. Priznali su, a LAŽ su priznali. Mnogo ih je više bilo, ali broj je ponajmanje bitan. Da je i jedno dete ubijeno – mnogo je! A nije jedno. Nisu ni desetine, ni stotine, ni hiljade. Nego desetine hiljada dece. Zamislite koliko je to razreda u školama. Koliko autobusa na eskurzijama. Koliko ekipa u sportovima. Lažu kao što laže i ona prazna livada iza muzeja, na kojoj i u sred jeseni zeleni se trava. Pa gde će bolje trava nići nego na kostima i krvi. Laže ta poljana da na njoj nisu bile zgrade zloglasnog logora JASENOVAC. Laže i reka Sava, koja deli Hrvatsku od Bosne, Jasenovac od Gradine, život od smrti. Laže o broju onih čije je kosti ka Srbiji nosila. Godinama se na tom mestu nije ribarilo. Laže taj prostor praznine koji je danas ispunjen kricima, bolom i plačem nevinih.

Reče nam naš vodič, naš dobri Nebojša, da ćemo od muzeja do spomenika ići nasipom peške. Prolaze auta sa hrvatskim tablicama, ali mi krećemo peške prema vozu koji je verna replika onog koji je dovodio logoraše i betonskom spomeniku cveta koji iz poljane izniče. Auta sa šahovnicama prolaze, a mi idemo peške. Kažu da tako treba, jer… Oh Bože i svi sveti… jer hodamo po mrtvima. Nasip po kom je put deli Savu koja tako, s vremena na vreme podivlja pa iz korita izađe i poplavi okolo, je u stvari groblje bezimenih. Pravljen je u vreme logora i kako bi ko umoran ili izmučen bolestima i batinama pao, tu bi, u tom nasipu i ostao. Samo bi ga zemljom prekrili i nastavili da rade. Kako koraknem, sve mi se u glavi učini, da čujem glas nekog ko me ispod stopala doziva i priča svoju priču.

Levo od nas poljana i tačno mogu da vidim zgrade, barake, krečanu, ciglanu. SVE! Sve ono o čemu Hrvati lažu. Sve ono o čemu su komunisti ćutali. Sve ono o čemu ja, ti Srbine, mi svi, u stvari ne znamo ništa. Stražarnice oko zgrada i stotine hiljada ljudskih prikaza, kostiju i kože, ispijenih i mrtvih ubijenih. A desno reka Sava. Ne smem da pogledam ka njoj. Kako se okrenem vidim kolone na obali. Ljude koji čekaju svoj red. Kako priđu reci, sagnu glavu i čekaju udarac malja. Sporo i lagano. Kao da orahe i lešnike krckaju pucaju ljudske lobanje. I danas se posle skoro 80 godina sve jasno vidi i čuje. Svaki udara čekića i kost, svaki udar tela o reku.

I taman kada pomisliš da si video sve posetom Jasenovcu, da nema dalje, da nema više, da nema gore, suočićeš se sa jednim – NISI VIDEO SKORO NIŠTA. Nema Jasenovca bez Gradine. Videći Jasenovac video si laž, a tek preke reke osetićeš istinu. Jer tamo, u toj šumi koja na desnoj obali strane nazire, tamo između stabala koja nebu teže, grobna su polja. Desetine i desetine grobnih polja. Polja smrti. Polja tišine. I ispred njih, kao nemi čuvar na granici ovog i onog sveta stoji „topola užasa“.

Baš na mestu gde Una ljubi Savu rasla je i razgranala kao da grli sve ljude sveta. A dočeka, tužna i samotna, da zagrli one koji su na njoj za vreme rata bili kačeni. Pokušale su ustaše da je pod teretom ljudskog mesa obore. Nisu uspeli. Nije se topola dala. Pokušali su i da je spale pred sam kraj rata. Ne može izgoreti ono što je krvlju natopljeno. Sama je pala kad nije mogla izdržati tugu i smrt na svojim granama. Slomljena zaboravom onih koji su trebali da pamte šta se na njoj, pod njom i oko nje dešavalo. Danas oborena, kao bolesnik u postelji, išarana imenima grešnika, natkrivena, posmatra Jasenovac preko Save. Eh Bože, kad bi dao, samo na tren, da progovori, da je čujem. Da mi ispriča. Da mi se izjada.

Nastaviš li dalje od prođi kroz polja ali ne zastajkuj. Talasa zemlja na tim poljima kao da diše. Ne koračaj tom zemljom i ne gledaj okolo dok ideš prema šumi, jer korakneš li samo metar od puta nećeš moći nastaviti. Nećeš jer će baš tu, u tim poljima, tvoje ime pozvati neki predak, dalji ili bliži, koji se kući iz rata nikada nije vratio. I koji je bio kriv jer je Srbin. Samo zato što je Srbin. Prođi i pored onog što se spomen sobom zove. Ne ulazi tamo jer se i na tom mestu vidi koliko smo mali kao ljudi, nebitni kao narod, loši po sebe. Ne pamtimo zlotvore, stidimo se što su nas ubijali, a Gradina je još jedan primer toga. Ako negde mora postojati memorijalni centar stradalih, onda je to tu. Ako negde mora biti sazidan hram, onda je to baš na tom mestu. Ako negde sećanje se mora probuditi i borba protiv zaborava započeti, onda je to u Gradini. A sem male neugledne, takozvane spomen sobe, tamo nema ništa. Ni memorijalnog centra. Ni vodiča koji bi nas o tom svetom mestu više uputio. Ni hrama u kom bi se Bogu pomolili. Čak ni mesta gde bi sveće za duše stradalih mogle upaliti. Ništa. Jedno veliko prokleto NIŠTA. Sem laži sa jedne strane reke, i tišine sa druge.

Zbog toga prođi i uđi u šumu. Slobodno. Bez straha. Zašto se mrtvih bojati? Staza kojom ćeš krenuti posuta je crvenom prašinom. Već posle nekoliko koraka cipele će biti takve boje kao da po krvi gaziš. Ipak, to od istine i nije daleko jer ulaskom u šumu dočekaće te tišina i mir. Nigde pesme ptica, nigde zujanja mušica, nigde ljudskog glasa, čak ni grane se ne pomeraju. Nemoj dugo da žmuriš jer čućeš šapate. Nemoj da se zagledaš u jednu tačku jer skriveni iza stalaba te posmatraju starci, žene, muškarci, deca. Hiljade i hiljade njih. Nemoj se čuditi udubljenima u zemlji. Nije to nastalo tek tako. To su grobnice. Svaka iste veličine. Svaka iste dubine. Svaka sa desetinima kostura u sebi. Ugasi telefone, i smiri disanje. Ništa nemoj da činiš da bi ih u smrti uznemiravao kad im već život nije bio miran. I poslednji savet, koračaj polako, lagano se oslanjajući na zemlju, jer znaj, gde god da zakoračiš nekome si na nogu, ruku, rebra stao. Cela ta površina je jedna velika grobnica. Ne zavaravaj se da su staze između grobova.

S vremena na vreme u šumi će se otvarati proplanci. Mali, ali prelepi. Bože, zašto su baš ta mesta tako rajski lepa? Usred šume, ušuškana među stablima, livade sa zelenom travom. S proleća kažu da maslačak nikne svuda okolo. Zažuti se livada kao Sunce. Isto ono Sunce koje oni pod maslačkom nikada više neće videti. I onda u tom hodanju doćićeš do jednog mesta. Ne znam da li je to središte šume. Zar se središte tog stratišta može i odrediti? Tu se na tablama (zar stvarno nije moglo bolje da se uradi???!!!) nalaze brojke stradalih. Približne brojke, jer samo Bog zna koliko je ljudi ovde pobijeno. Srba, Jevreja, Roma. Poneki Hrvat antifašista i poneko druge nacionalnosti. Ali Srba, Jevreja i Roma najviše. Kažu Hrvati tek nekih 80 000 je ubijeno tu. Nezavisni istraživači pričaju o 700 000 ljudi. Oni koji su doktorirali na genocidu u NDH sa brojkom dostižu i čitav milion ubijenih. Ma i da je jedan jedini čovek, opet je mnogo. A nije jedan. Nisu ni desetine, ni stotine, ni hiljade. U ovoj šumi laž se ne može sakriti, jer smrt nigde nije toliko blizu kao ovde. Niti su igde na svetu duše približnije i opipljivije nego u Donjoj Gradini.

Još jednu stvar moraš videti Srbine. Ako te sve što si do tada ugledao bar malo uzdrmalo, a hoće ako si čovek, ovo će te dotući. Videćeš u šumi kazane. Nekoliko njih jedan do drugog. Nepokrivene. Nezaštićene. Nebrigom postavljane. Ipak, i takvi kakvi su ne mogu prikriti brutalnost. U njima su pravljeni sapuni. Ništa vam nije čudno, zar ne? Trebali su i u NDH prati ruke umrljane krvlju, zar ne? Krvnik spira krv sa ruku sapunom od žrtve. Da, da, Srbine. U tim su kazanima od živih ljudi, na tihoj vatri kuvanih, pravljeni sapuni. Ako se neko negde zapitao kako izgledaju kazani u paklu ovde to može videti. Ako ste se nekad zapitali kako izgledaju čuvari pakla, među ustašama ih možete potražiti. Ako se nekada zapitate zašto se linija između nas i njih zauvek mora povući, odgovor će te pronaći u toj šumi pokraj Donje Gradine. Nemoj da ideš dalje od tih kazana, jer nigde nećeš stići. Stotine i stotine metara svuda okolo su samo grobnice i staze između njih. Ili po njima. Ko će to znati sem onih čiji mir svojim hodom narušavamo.

Pozivam te, Srbine, da posetiš Jasenovac. Da prođeš stazama kojima sam i ja prošao. Apelujem na tvoju svest, na tvoju savest, na tvoju uspomenu na pretke, i ljubam prema potomcima, da se u Jasenovac uputiš. I obavezno kada si već tamo, pređi reku i poseti Donju Gradinu. Jer nema Jasenovca bez Donje Gradine. Nema krvavih ruku sa leve obale Save, bez preklanih vratova na desnoj obali. Polja laži kod bivšeg logora, bez polja smrti na drugoj strani. Molim te, Srbine, zarad sebe i svoje dece, poseti ovo mesto. Neka ti to bude hodočašće. Neka ti to bude obaveza. Neka ti to bude pehar ih kog ćeš napajati svoju dušu. Ma koliko bilo teško i prepuno suza, neka ti taj put bude hleb kojim ćeš hraniti svoje znanje. Ili dosadašnje neznanje? Zarad sebe i onih koji posle tebe dolaze, jer moraš znati strašnu istinu do koje samo u Donjoj Gradini možeš doći, a ona glasi:

NITI SU GROBOVI ISKOPANI A DUŠE UMIRENE, NITI SU TI GROBOVI DO KRAJA NAPUNjENI.

Na tebi je da li ćeš dozvoliti da nam opet, po četvrti put kosti lome i vratove seku, da nam od potomaka sapune prave, da nasipe od kostura prave, da nas kao narod i kao ljude zatiru.

I ne! Ne pozivam ja na rat i mržnju. Ali, apelujem na NEZABORAV. Priznajem da sam bio glup i da ništa nisam znao o Jasenovcu sem šturih brojki koje su, tamo će se ispostaviti, nisu tačne. Priznajem da i da nisam znao koliki je u stvari jaz između nas i njih. Zbog toga, ovim tekstom i odlaskom na to sveto mesto srpskog vaskrsnuća, ne želim da otvaram nove frontove, nego granice. Između nas i njih. Između ruke sa nožem i vrata pod nožem. I da već jednom u nama proradi svest da svaki sportski, kulturni, poslovni put za Zagreb vodi kroz Jasenovac i Donju Gradinu. To je jedini put! Svaki drugi put je ćorsokak do novih kazana i novih topola.

Ostaj mi zbogom Jasenovce i Donja Gradino, do novog susreta, a do njega će morati da dođe. To ti obećavam! Previše toga nismo jedno drugom rekli prilikom prvog susreta.

Autor: Nenad Milkić – Rođeni

Izvor: www.nenad.in.rs