Политика: Опрезно о Јасеновцу

Предлаже се српским историчарима да оцене Голдштајново дело, па ће оно свакако бити откупљено ако прође тест озбиљне историјске науке. 

Сваке године, комисија која бира издања у оквиру откупа књига од издавача за потребе библиотека, повод је за критике, у вези са одабраним или изостављеним насловима. Када би неко рекао да се никада свима не може удовољити, био би потпуно у праву. Међутим, овога пута одјекнула је вест да су из откупа изостављене три књиге из области историјске науке (одувек стоји примедба да библиотекама треба више издања из области хуманистичких наука него преведене белетристике). Нису откупљене књиге Етничко чишћење. Генеза концепта Владимира Петровића („Архипелаг”), Јасеновац Иве Голдштајна („Академска књига”) и Митови српске историје Дејана Ристића („Вукотић медија”).

Зашто су ове године изостале из откупа три књиге из области историјске науке

Као што и сам наслов каже, Владимир Петровић бави се појмом „насилног уклањања противника и читавих мањинских заједница” кроз историју, осврћући се на „верске, класне и расне аспекте те опасне метафоре”. Према речима наше познате историчарке Дубравке Стојановић, Иво Голдштајн је на основу свог дугогодишњег бављења темом Јасеновца успео да уклопи те чињенице у европски контекст масовних уништења „непожељних народа” и да их тиме постави у токове европске и светске историје. Дејан Ристић на особен начин развејава митове попут оног да звона Нотр Дама нису одјекивала због победе Срба на Косову пољу, већ у славу победе хришћана над Турцима у бици на Ровинама 1395. године, и тако даље…

Иако су чланови овогодишње комисије за откуп Александар Јерков (председник), Предраг Ј. Марковић, Петар Пијановић, Бошко Милин и Владимир Шекуларац, поводом овог случаја на сајту Министарства културе и информисања појавило се саопштење ове институције. Најпре се полемише са Ивом Голдштајном и наводним подразумевањем да је „држава Србија у некој врсти обавезе да библиотекама препоручује његову књигу за откуп и да то финансира”.

„Ако се не варамо, он и његов издавач су у неким од бројних гневних коментара кокетирали са појмом цензуре правећи се да не познају његово значење”, стоји у овом обраћању.

Затим се предлаже издавачу и аутору књиге „Јасеновац” да поклоне ово издање библиотекама у Србији, (похвално је то што се води рачуна о новцу пореских обвезника), а напомиње се да библиотекари књигу свакако могу да купе у некој од српских књижара. Такође, предлаже се еминентним српским историчарима да оцене ово Голдштајново дело, па ће оно свакако бити откупљено ако прође тај тест озбиљне историјске науке, а до тада треба бити опрезан. Затим се поставља питање колико су књига српских историчара о злочинима над српским народом у НДХ објавили хрватски издавачи? Колико их се налази у излозима хрватских књижара, као што се Голдштајнова налази у српским?

Ако се водимо принципима да Хрватима треба вратити мило за драго, или „ти мени, ја теби”, зашто је онда проблематична књига о генези појма етничког чишћења. То је тема која постоји вековима. Или, ако је Ристићево развејавање митова беспотребно, зашто је проблем упознати се са оним што пише, па онда развити дискусију о томе.

Баш у време када Филмски центар Србије, па и само Министарство културе, подржавају рекордан број филмова који се баве темама злочина над нашим народом, као што је албански злочин над Србима у „жутој кући”, када се снима филм о Кошарама, па и остварење „Дара из Јасеновца” Предрага Антонијевића, а Лордан Зафрановић коначно добија подршку за филм „Дјеца Козаре”, као доприносу култури сећања на жртве усташког геноцида над српским народом, држава не стаје иза књига које такође могу да допринесу тој толико важној култури сећања.

Треба да поставимо неколико питања, најпре у вези са тим колико се српских историчара помно бави темом Јасеновца, осим академика Василија Крестића? Колико романа имамо на ту тему, да ли нам је заиста важно да истина допре у свет и зашто до сада нисмо више урадили по том питању? Времена је било напретек да се истина дозна, да се напише на хиљаде страница о жртвама и геноциду, зашто то није деценијски системски приоритет? На прошлогодишњем Сајму књига представљена су дела израелског историчара Гидеона Грајфа, који о Јасеновцу пише као о Аушвицу Балкана, и то је још један од доказа да нам управо странци указују на наше приоритете.

Међутим, када нам научник из друге државе, као што је Иво Голдштајн, понуди своје дугогодишње истраживање дочекујемо ли га на „нож” баш као што то чине његови суграђани, или желимо заједно са њим да дођемо до истине? Колико проблема је у својој средини имао Лордан Зафрановић због тога што истражује истину о усташтву?

Истина заснована на научним доказима и чињеницама јесте приоритет. Ипак, нећемо се померити са места ако панично тражимо непријатеље. Како је један мудар афористичар казао: „Нама непријатељи нису потребни, довољно је увести нас у наше редове.”

Марина Вулићевић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 11. 8. 2020)