Покушај систематског унијаћења православних житеља Далмације, Истре и Боке 1816-1820. године

Манастир Савина

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Горан Ж. Комар

О овоме покушаjу зна се у српском народу углавном по аутобиографиjи знаменитог протосинђелаКирила Цвjетковића из  Баошића у Боки, коjу jе краjем 19. виjека обjавио прота Димитриjе Руварац. Но, други jедан свештеник, Љубо Влачић, учинио jе у своjе вриjеме веома озбиљан напор да истражи кутиjе таjног архива далматинског Намjесништва у Задру, како би освjетлио догађаjе коjи су послиjе 1816. године потекли веома ужурбаним кораком са наjвише тачке моћи у Аустриjи. Његове резултате, коjе бих овдjе подстро читаоцима „Саве“, гледао бих да допуним неким, Бокељима занимљивим документима знамените савинске Архиве, jер jе оваj систематични покушаj бечке владе нашао одjека и у дjеловању светога братства манастира Савина. У то вриjеме игуманом савинским био jе архимандрит Никанор Богетић из Грбља коjи jе обављао и дужност бококоторског викара. Управо оваj игуман примио jе у манастир диjете Константина Цвjетковића из Баошића коjи ће се касниjе замонашити и одиграти крупну улогу у раскринкавању дjеловања епископа Венедикта Краљевића.

Прота Влачић се 4. jуна 1922. године обратио Цивилном Кабинету Комесариjата у Задру молбом да прегледа архивску грађу стару сто година коjа jе припадала аустроугарскоj владавини у Далмациjи. Ово тиjело jе изашло у сусрет одредивши услове за дjеловање српском свештенику коjи jе послиjе дужег времена успио да прочита 1320 списа коjи су углавном писани на њемачком и италиjанском jезику, а понешто и на српском. Прота Влачић jе начинио изводе, а неке jе списе у цjелости преписао. Резултат истраживања обjавио jе у Гласнику Српске Православне Патриjаршиjе 1926. године, броjеви 7, 8, 16. У овим броjевима може се у сажетом виду пратити суштина акциjе бечке владе на обазривоj припреми акциjе на униjаћењу православних Срба.Влачић jе утврдио да jе читава акциjа изворно потекла из државних установа Аустриjе, а не са неког другог нивоа.

Занимљиво jе да влада у Задру ниjе ни сматрала да jе епископ Венедикт подесна личност за провођење униjе, jер jе циjенила да он не посjедуjе капацитет за покретање народа. Читава намjера исцрпљивала се у тежњи налажења подесне личности коjа би своjим способностима и ауторитетом привукла народ. Чак jе предлагано да епископ буде свргнут. Но, сам епископ jе, увидjевши жалосно стање образовања у покраjини, настоjао на увођењу jедног мушког семинариjа. Управо у тоj тачки сусрешће се православна епископиjа са тежњама бечке владе коjа jе отварање семинариjа условила инсталисањем униjатског наставног кадра, управо свештеника из Галициjе у коjоj jе раниjе постигнут резултат. Постоjе докази да се епископ 1816. године опирао униjи, али jе исто тако истина да jе 1818. године у Бечу дао писмену обавезу да ће радити у томе правцу. Љубо Влачић налази да се он на таj начин политички позиционирао према настоjању амбициозног викара архимандрита Герасима Зелића коjи jе желио епископски положаj. Мноштво података за догађаjе у провинциjи у то вриjеме пружа аутобиографиjа (житиjе)Герасимово обjављено у Будиму. У библиотеци манастира Савина чува се jедан добро очуван оригинални примjерак из коjега сам имао задовољство читати. Ваља, истине ради, казати да ниjе архимандрит Зелић био jедини коjи jе гледао ка епископском положаjу. Приjе њега настоjао jе на томе и савински архимандрит Симеон Ивковић (1797) чиjа jе маjка била рођена Топљанка, познат по обнављању филиjалног савинског манастирчића Ваведења на Арзи.

манастир Савина

29. новембра 1818. дао jе епископ у Бечу писмену изjаву о поступном увођењу униjе у епархиjу коjа jе захватала огромни простор и коjа jе баштинила велику и дугу православну традициjу jош од ученика Светог Апостола Павла. У претходна два виjека та jе епархиjа брањена свим расположивим средствима од православног народа и манастира у провинциjи, а тоj jе одбрани врло дуго началствовао новски манастир Савина (посебно митрополит Стефан Љубибратић1737ϯ и jеромонах Арсениjе Милутиновић 1754ϯ). Епископ jе у томе часу имао 53 године. Доживио jе дубоку старост коjу jе проводио у Венециjи све до 1861. године.

Преписка државних тиjела из тога времена открива податке о раниjим покушаjима путем упућивања у провинциjу jедног грко-сjедињеног епископа током 1804. године, али такви проjекти нису дали никакав резултат осим супротног очекиваном. Овакви подаци, наглашавано jе, носили су обавезу строгог чувања таjности. Епископу jе 1818. наложено да развиди прилике у Далмациjи и Боки. У скровитоj преписци државних органа током 1816. године, предлагано jе из Намjесништва у Задру президиjуму Дворске Централне Организационе Комисиjе у Бечу да се испита став самог епископа Краљевића, као и архимандрита Зелића као грко-несjедињених. Такође, да се финансиjски фундираном свештенству подиjеле ордени и почасти. 7. марта 1816. године Президиjим jе наложио Намjесништву да испита став епископа.

Намjера jе била да униjа као проjекат крене од самог епископа како се то већ постигло у Галициjи. Указано jе на чињеницу да се будућoj епархиjи оставља могућност брака свештеника, стара литургиjа и дисциплина, као и право потврђивања епископа. Сугерисано jе да се архимандрит Зелић не уводи у ову таjну као непоуздан, као и да се постараjу око удаљавања његовог из провинциjе. Важна преписка услиjедила jе у jулу 1816. године из чега се види да jе акциjа добиjала на динамици. У међувремену, обављени су скровити разговори са епископом. Президиjум Намjесништва у Задру jавио се писмом у Беч казуjући о резултатима разговора коjим се навjештава да jе епископ наклоњен униjи, али да jе изразио боjазан од штетних политичких посљедица ако би се извели преурањени потези. Боjао се због неукости свештенства. Он jе предлагао лаганиjи корак и поступност. И овдjе се говори о именовању под Французима jедног грко-несjедињеног епископа, а говорено jе и о филаделфиjским униjатским епископима у Венециjи. Интенциjа писма jе лежала у указивању на времена у коjима су православни у покраjини стаjали под jурисдикциjом римских бискупа, не казуjући да jе њима путем млетачке установе наметана униjа у њиховоме хтиjењу да живе под jурисдикциjом цариградског патриjарха и сопствених српских партриjараха. Ваља се сjетити случаjа владике Никодима Бусовића или блаженог Методиjа Морониjа.

Занимљиво, у часу довођења униjатских наставника, епископ се налазио у канонскоj визитациjи у Боки. Долазио jе и у Савину о чему има трага у манастирскоj Архиви. Веома jе важно да jе он у том периоду гаjио потпуно повjерење у протосинђела Кирила Цвjетковића коjи jе био jако близу збивањима и коjи jе таjни владичин протокол пронашао у владичиним ладицама доставивши га скрадинским Србима. Због тога дjела, отац Кирил jе допао затвора из коjега ниjе изашао за дуже од 24 године. Док се владика бавио у Боки стигло jе овдjе анонимно писмо из Далмациjе на адресу кнеза грбаљског Филипа Лазаровића у коjем jе владика денунциран. Владика jе подозриjевао да га jе саставио Зелић. Када jе испловљавао из Боке, краj Понте Оштре чекала га jе бокешка лађа са намjером да га лиши живота, али jе на владичином броду уочено присуство котарског поглавара па се одустало од акциjе.

Друго анонимно писмо дошло jе у манастир Савину архимандриту Никанору Богетићу, дакле, другоме Грбљанину коjи ће узети учешћа у одбиjању епископа Краљевића. Недавно сам обjавио писмо савинског игумана епископу у коjем га пита о позадини догађаjа казуjући да му се док узима перо тресу руке, али да мора да пита. У толико, стигла jе и Посланица Цариградског патриjарха коjом jе епископ Краљевић проглашен за шизматика, као што jе раниjе, почетком 18. виjека, осуђен и Мелентиjе Типалди. Которски свештеник Јаков Поповић престао jе да помиње епископа у литургиjи, а за њим су сљедовали сви новски свештеници коjи су у Савини о тоj одлуци обавjестили игумана Никанора. Десило се то 23. августа 1820. године. На прослави Госпођин-дана 1820. године, епископ ниjе поменут у литургиjи у манастиру Савина.

Атентат далматинских Срба на епископа Краљевића ниjе успио. Протосинђел Кирил Цвjетковић допао jе доживотног затвора, а послиjе 24 и по године смjештен jе у манастир Бездин гдjе jе такође живио под присмотром. Ниjе му дозвољено да се врати у Баошиће. У Савину jе послао велики броj књига на поклон, а током моjих истраживања у савинскоj Архиви нашао сам у пописима манастирске имовине доказе да су књиге уручене манастиру. Проjекат униjе jе пропао, као што су пропали претходни оштри насртаjи у вриjеме Вицка Змаjевића и Матиjе Карамана, као и таjни покушаjи у почетку 19. виjека.

ПИСМО САВИНСКОГ ИГУМАНА ЕПИСКОПУ КРАЉЕВИЋУ (Г. Комар, Манастир Успења Пресвете Богородице на Савини…, 2013. година)

N. 43. Мон(ас)тир Савина на 19 августа 1820. Трепештутми, уди и перо из руки испадаjет откуду начну, принести вам, неизреченоjе роптаниjе коjе ми подносимо от сего народа от мала и до велика от мужеског пола и женског говорећи против ваше че(с)ти а напуњени от слуха, а њешто от књиг без потписов от тамошњих лиц Далматов и Трештинов, с неизреченим безчестиjем говорећи да се вл(а)д(и)ка Краљевић импењао величеству ћесарову, окренути вас народ далмантиски и бокешки у униjатство, и нас и свиjех коjи смо от клера церковнаго коре и критикаjу, дас влад(и)ка даровао сваком пароху по двиjе стотине фjоринов, за њеке подписе, и наjпослиjе с дошествиjем от Триjешћа капе(та)н Спиро Матковић у моjе слушање рекавши нашему брату Макариjу, и ти си от партида Краљевића коjи си  потега от истога сто талjеров и вас народ нас критика и кори да смо от партида Краљевића, и наричу нас да смо папиште и униjатии за таj узрок от прешедшоj празднику Успениjа Матере Б(о)жиjа, боjећи се народа скратили смо име ваше на велики вход, но С(вjа)тjеjши Правитељствуjушчи Синод  со в сjеми православними архиjереjи у коjем сте число и ви, а у напред сљедоватељно како и прежде, не утољивам народ и отражавам да престану от роптаниjа, ма што jе фаjде што jа више отражавам и утољивам и у молчаниjу полагам, то они више ропштут за коjе препоручам В(ашему). В(исоко). П(реосвешчениjу). да пишете  нам чесово извjестjе како се тамо ово дjело окончило, и да бисте послали jедан циркулар, како ви знате на сву ову провинциjу за утољење и сатесвање народно при коjем остаjем с моиjем В(исоко) почитаниjем.“

Извор: ПОРЕКЛО

Везане виjести:

Grko-katolici ili istorijska greška – Jadovno 1941.

Под туђим крстом: Ватикан крсти крштене (1) – Jadovno 1941.

Вратили Андрића међу Хрвате или прича о jедноj малоj освети …

Istorijski kontekst i njegov uticaj na uže geografsko područje …