Покољ српске дјеце и жена у селима код Стоца у децембру 1943. године

Пише: Душан Басташић

Село Битуња горња, налази се 6 км источно од Стоца. Село је тешко пострадало 22. децембра 1943, од хрватских и муслиманских усташа у њемачким униформама.

Злочинци су 22. децембра 1943. упали у Битуњу и прикупили сво српско становништво, које су затекли у селу.

Њих 17, искључиво дјеце и жена затворили су у једну од српских кућа и запуцали у њих. Потом су кућу запалили.

Од метака и ватре страдало је њих 16, а преживјела је петогодишња дјевојчица Нада Перишић.

Истог дана једна жена од Перишића је извршила самоубиство дављењем у чатрњи да не би пала злочинцима у руке.

Из овог села, знају се имена 18 жртава геноцида НДХ. Све су из породице Перишић.

Битуња је вјерски (и национално) била измјешана. Од Срба који су ту били у мањини, било је бројно братство Перишић.

На кући у којој је извршен овај ужасан злочин СУБНОР је 1964, поставио плочу на којој пише да су злочин извршиле „слуге окупатора“, не помињући имена, ни националну припадност жртава.

Село Битуња горња сада припада општини Берковићи, Република Српска. У њој више нема Срба.

Остале су њихове очуване куће и гробље, на коме су ријетке сахране.

Наредног дана, 23. децембра 1943, исти злочинци су упали у сусједно село Забрђе (Пољице) и из чиста мира запуцали на српске чобане и стоку коју су они чували. Заједно су гинули људи, коњи, говеда, овце и козе и лешеви су им остали измјешани.

Убијена је једна жена стара 29 година и петеро дјеце, од 6 до 9 година. Сви су из породице Медан. Из овог засеока познато је 9 имена српских жртава геноцида НДХ.

Срба нема ни у сусједном Драговиљу, чији су мјештани страдaли у Видовданском покољу 1941. Ово, сада пусто село, налази се 2,5 од Стоца на путу ка Љубињу и припада Федерацији БиХ.

Оба села су стара и помињу се у турском попису Херцеговине 1474-77. Поред масе православних Срба тада је већ био један муслиман у Битуњи, што је вјероватно било прво турчење у цијелој Доњој Херцеговини.