Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Обезглављење Србије и њене престонице дошло је као кулминација плански спровођене терористичко-злочиначке активности врха КПЈ.
Спомен обележје жртвама комунистичког терора у Лисичијем потоку (Фото: Мондо)
Ево нам још једног 20. октобра. Ево нам најаве још једног у дугом низу традиционалних обележавања датума ослобођења Београда од немачке окупације током Другог светског рата.
Ево нам и још једне пројаве вишедеценијског заглушујућег мука српске јавности, пре свега и изнад свега представника надлежних државних институција Србије као и бројних домаћих невладиних организација за промоцију и заштиту људских права, а у погледу њиховог односа према ноторној чињеници да су у Београду управо од тог 20. октобра 1944. до марта 1945. године (и у целој Србији још од септембра 1944) носиоци нове комунистичке власти спроводили револуционарни терор и, углавном без суда и осуде, лишили живота најмање 60.000 житеља Србије.
Процес учвршћивања комунистичке власти и наметања коминтерновско-стаљинистичког поретка у тој, од немачког окупатора тек ослобођеној Србији, карактерисала је примена тзв. „дивљих чишћења“ која су плански и систематски спровођена по директиви руководећих структура Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а преко посебних јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), одн. припадника злогласног „Одељења за заштиту народа“ (ОЗНА).
Масовне гробнице жртава комунистичког терора у Србији
Наиме, након ослобођења Београда и остатка Србије од Немаца, у налету масовних ликвидација „класних непријатеља револуције“, на десетине хиљада житеља, претежно припадника тадашње грађанске елите Србије – професора, учитеља, свештеника, адвоката, студената, ђака, сликара, глумаца, новинара, државних чиновника, затим и бивших официра и жандара, сељака, трговаца, занатлија и радника… буквално је побијено, отета им је имовина, а стотинама хиљада чланова њихових унесрећених породица су дуго затим, а многима и трајно, систематски ускраћивана најосновнија грађанска и људска права.
Ово обезглављење Србије и њене престонице дошло је као кулминација једне плански спровођене терористичко-злочиначке активности врха КПЈ која се на целој територији окупиране Краљевине Југославије, од самог избијања грађанског рата 1941. године, константно манифестовала у виду тзв. „друге фазе револуције“ имајући за циљ искорењивање политичких неистомишљеника у српском народу и то применом метода појединачних и/или масовних физичких ликвидација.
Карта стратишта у Београду
У контексту вишедеценијског прећуткивања, прикривања, покушаја умањивања обима па чак и идеолошки острашћеног правдања овог страшног злочина који је произвео катастрофалне последице по српски народ, а чији се ефекат ван сваке сумње осећа и данас на почетку треће деценије 21. столећа, парафразираћемо једну раније изречену мисао садашњег Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија (Радовића):
Прикривање и правдање братоубиства опасније је од самог злочина, јер је његово овековечење и продужење сведочанство неизлечиве затрованости злом и убијање наде да ће било када Каин затражити опроштај од закланог Авеља и покајно похитати у његов загрљај, њему и његовом потомку.
Извор: Стање ствари
One Response
МИЛЕВА БОРИЧИЋ – КАСТРАТОВИЋ
ЖЕНЕ У КОЛАШИНСКОМ ЗАТВОРУ
Кроз Колашински затвор је прошло око 200 жена од фебруара 1942. до маја 1943. године. Број затвореница се стално мијењао. Једне су пуштане, друге затваране. Понекад су и читаве породице из Колашина затваране на по неколико дана. Тако су мислили да терором и страхом још у повоју убију сваку напредну мисаои жељу за слободом. Највише је било жена из Колашина и околних села, затим из Матешева, Мојковца, Бијвлог Поља, Берана Андријевице, Лијеве Ријеке, Шаховића, Жабљака и Шавника.
Напредовањем партизансног покрета у прољеће 1943. године, јане партизанске снаге су се нашле надомак Колашина – на Сињајевини, Вратлу и Бјеласици, тако да су у то вријеме четници већ били принуђени да расформирају затвор. Италијанима је 27. априла предато оно 300 затвореника, међу којима је било око 50 жена и дјеце, који су интернирани за Бар. У мају Њемци преузимају власт у Колашину. Остатак затвореника је средином маја спроведен према Андријевици, гдје је у Краљсним Барама стријељан један дио, а многи интернирани у Грчну или у Албанију. Тада је једна већа група жена упућена у затвор у Манастир Студеницу. Тако је 14. маја 1943. године колашинсни четнички затвор престао да постоји.
Ту тешку зиму 1942. године сам провела у илегали код многих породица пријатељски расположених према партизанима, у селима код Берана. Средином априла 1942. године, када су ме четници пронашли, спроведена сам у четнички штаб у Берансело, гдје су ме тукли и малтретирали. Одатле сам отпремљена са једном четничком четом иоја је ишла за Колашин ради смјене у четничким анцијама. Ишли смо пјешке преко Трешњевика и Матешева, и у Колашин стигли у сумрак. Командир чете која ме је спроводила предао ме шефу затвора Илији Ракочевићу, ноји ме је смјестио у једну од соба гдје су биле затворене жене. Поред велине зграде затвора, у дворишту су биле још двије мале. У једној, мањој од њих, била је нанцеларија шефа и његовог помоћника, ноја је норишћена за саслушавања, мучења и батинања затвореника У другој, нешто већој згради, биле су смјештене жене. Ова је зграда имала двије собе од по оно 20-25 м2, у нојима је тада боравило по 20-25, па чан и по 30 жена. Било је ту старијих жена – мајки партизана, дјевојака, младих жена са малом дјецом у наручју. Било је чобаница, домаћица, ученица, интелектуалки. Било је скојевки, чланова Партије, симпатизера – све од реда припадници НОП-а, везани за њега било непосредно као борци било преко својих најближих – синова, мужева, браће. Спавале смо на патосу, набијене једна уз другу дуж зидова, глава окренутих ка зиду а ногу према средини собе. Често није било мјеста за све, па су нене спавале у средини, поред ногу свих нас које смо имале ту „привилегију“ да имамо мјесто до зида. Под главу смо стављале по ноје дрво за ложење и нешто своје – џемпер, блузу и слично, и то нам је служило као јастук. Покривале смо се капутима, ћебадима… Покривале смо се заједно, нолино год нас је могло стати под један понривач. Услови за живот су били веома тешки, а изнад свега су се тешно подносили глад и нечистоћа. У најтежем положају су биле жене са малом дјецом, јер нијесу имале млијека да нахране своју дјецу, па су их храниле оним што се могло добити из мухиње. Тако су сва дјеца била неухрањена и малокрвна. Ненолико пута су четнички официри у пијаном стању послије поноћи долазили и лупали на затворску капију, тражећи да им се отворе врата да „опробају мошовке“, „партизансне курве“. Пошто им стражари нијесу отварали, они би дуго са капије псовали и извинивали познате четничне пароле на рачун партизанки. На овом мјесту бих се још осврнула на неколико појединачних судбина, на жене затворенице ноје у сваком случају то заслужују.