“Jaz između četnika i partizana je neopisiv. Ovaj jaz je zapravo jaz između Srba samih, koji se u međusobnoj borbi uništavaju…. Izazvati podjelu, podržavati međusobno uništavanje za nas predstavlja političku korist”[1]. David Sinčić, ustaški oficir, leto 1942. Prvi dan februara se u Novom Sadu obeležava kao Dan grada. To je u stvari dan kada je 1748. godine Marija Terezija, „carica Rimska, nadvojvotkinja Austrije, kraljica Ugarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Rame, Srbije, Galicije . . .“ dodelila mom rodnom gradu status slobodnog carskog grada. Ovog prvog februarskog dana 2013. godine, na tvrđavi u Petrovaradinu je razvijen veliki transparent sa natpisom „Srećan rođendan glavni grade“ sa sve obeležjima Čankove stranke i zastavom AP

English Kristian Kahrs: Drago mi je da vas obavestim da smo osvojili potpunu pobedu nad hrvatskim istorijskim revizionistima, kada je reč o jugoslovenskim partizanima u norveškim logorima. U prilogu je protestno pismo Saveza srpskih udruženja u Norveškoj na čijem je čelu Boris Maksimović. Izložba „Zahvalnost naroda Norveške“ je prethodno bila postavljena u Norveškoj, a sada Hrvatica Gorana Ognjenović planira da je postavi na Univerzitetu u Oslu. Mnogo dobrih Norvežana i Srba u Norveškoj su bili u ovo uključeni, i Frenk Alm Haugen me o ovome obavestio. Kada mi je Frenk pisao 24. januara, odmah sam kontaktirao Univerzitet u Oslu, Zoricu Mitić, srpskog doktora u Norveškoj i Knuta Flovika Toresena, norveškog oficira, autora

Jevrejski narod je kroz svoju dugu i tragičnu istoriju doživeo mnoga stradanja i iskušenja. Ipak niti jedan progon nije se mogao meriti sa nacističkim pogromom kojim je ceo jevrejski narod predat uništenju.  Posebno težak položaj Jevreja bio je u Srbiji. Zemlja zahvaćena oružanim ustankom i sama izložena strašnim represalijama davala je nacistima dobar izgovor da se, još pre donošenja odluka o „konačnom rešenju“, otpočne sa likvidacijom celokupne jevrejske populacije. Bez sumnje je da je uništenje Jevreja plod odluka okupacionih vlasti[1]. I ceo sistem uništenja odvijao se pod direktnom upravom i uz angažovanje isključivo nemačkih policijskih organa. Ipak ovakva politika nemačkog okupatora imala je podršku jednog dela vlasti i stanovnika Srbije.

Možda je to posledica dugogodišnjeg ispiranja mozga, ali čini mi se da je malo ko shvatio pune razmere proizvedenog skandala povodom izvođenja „Marša na Drinu“ u UN pre dve nedelje. Pa čak ni oni koji su ga proizveli uz pomoć medijskih saučesnika, jer je njima istorija počela od devedesetih.     Razlog što se priča o „genocidnoj srbonacionalističkoj pesmi“ tako lako primila u zapadnim medijima, međutim, mogao bi da ima vrlo malo veze sa događajima iz devedesetih, a mnogo više sa jednom fiks-idejom koja u poslednje vreme prožima akademske krugove na Zapadu: da su za Prvi svetski rat krivi Zli Sloveni. Prema toj priči, da nisu zli ratoborni Srbi isprovocirali miroljubivu i nadasve

U gradu Peći od 20.000 Srba ostalo je tek njih desetak. Ne tisuća, već pojedinaca. Na Kosovu mira nema. Rat spomenicima, kako su ga nazvali mediji, počeo je premještanjem spomenika poginulim borcima Oslobodilačke vojske Kosova. Vlada Srbije naredila je da se ukloni spomenik ispred zgrade preševske općine, jer je postavljen bez dozvole. Ta akcija u južnoj Srbiji izazvala je reakciju na Kosovu, gdje je porušeno i oštećeno više od 150 spomenika na pravoslavnim grobljima. Kosovska je vlada sa zadrškom osudila događaje, ali oni su ipak unijeli nelagodu među Srbe na Kosovu. Na osudu samo odmahuju rukom.     “Ako budu hapsili prave krivce, nije isključeno da će morati hapsiti i