Осјећа се долазак Хрватског прољећа

Мене је мама кроз сузе изгрдила што послије специјализације нисам отишао у Београд. Испричао сам јој како су ми то понудили професори пред којима сам полагао испит – генерал Маријан Морељ и пуковници Љубомир Вукшић и Богољуб Арсић. Јуначио сам се и говорио како за неку бојазан нема разлога, а ако до тога дође, онда најприје морамо да средимо неке рачуне! Ето ти мишљења из половине седамдесетих! Тада ми то исељавање уопће није било предмет нити запажања, а камоли размишљања. Међутим, приче о исељавању српских породица, набрајање њихових презимена постају стално присутна тема. Негдје 1968. године почињем градити викендицу на Хребиначком брегу изнад Станчића, између Дугог Села и Врбовца. Упознајем добре људе – Стјепана Цазина и његову супругу Ружу, затим Драгутина и Зорицу Царина, па Павела Селеца и његовог презимењака винцилира Франца Селеца и неке друге. Стјепана Шимунца из Божјаковине и др Јожу Јураковића упознао сам још у Госпићу. Тамо су били у резерви. Увијек смо остали пријатељи. Мама ме кроз сузе одговара од намјере да градим викендицу и опет ме подсјећа да сам требао пријећи у Београд. Позивају ме у лов, у друштва око Загреба. На једном ручку послије лова у Отоку крај Загреба, гдје сам био гост Славека Новачића, била је некаква галама. Нетко је гласно на крају приговорио. Тек што се галама утиша, нетко гласно рече: „Па, кај, ваљда овде нема Срба“! Славек се подиже и узврати: „А можда и има, па кај онда“! Све је послије остало на прихватљивом жагору. Славеку нисам ништа рекао. Он је нешто за себе псовао, очито љут. Приближавањем седамдесете и седамдесет прве, приче о исељавању постају све гласније и учесталије иако исељавање нема томе одговарајући тренд. Значајан број је већ одселио. Процес се ипак наставља. Спомињу се нова презимена. Примјећују се и нови елементи – све више Срба купује плацеве у Србији са намјером да тамо граде куће. То су углавном млађи људи, брачни парови који су запослени, неки имају друштвене станове, неки су у породичним кућама. МАСПОК лансира своје пароле и ставове, који Србе узнемирују, они то не могу да пробаве. Матица хрватска са својим челним људима и уз оркестрирану подршку хрватског живља у свим срединама, упућује отровне стријеле на уставни поредак Југославије, на питање језика и наглашава тисућљетну државност Хрватске. Србија, наводно, пљачка Хрватску, тражи се „хрватска пушка на хрватско раме“, „хрватска лисница у хрватски џеп“. Планира се отпуштање Срба из дјелатности и ресора, гдје их, по њиховој процјени, има превише. Савка Дабчевић-Кучар упозорава да су на челу два важна вида или рода војске – артиљерији и тенковцима – у Петој армији Драган Пајић и Бранко Кресојевић, генерали са уског географског подручја. Бобетко на скупу официра у Дому ЈНА у Загребу истиче значај двадесет пете бригаде у Пули, јер она чува Јосипа Броза. Пуца он на Србина Стеву Цревара, команданта те бригаде. Не крије амбиције да би командант Пете армије требао да буде Хрват, и то управо он-Хрват, а не неки други. Која дрскост тога неуротика, који је полетио на крилима брата, у односу на легенду прошлог рата Ђоку Јованића, команданта Пете армије. Снажно се оглашава усташка емиграција. Блајбург постаје свето мјесто наводне трагедије хрватске војске, а цијели свијет зна да је тамо заслужену казну добио шљам хрватског народа. То је била оцјена и највиших институција власти у Хрватској. Ту је била концентрација кољача, углавном, српског народа са подручја цијеле НДХ. Сви су они били под оружјем и пошто су они најбоље знали што су заслужили, борили су се до посљедњих могућности. Нису се уклапали ни у критеријуме по којима су се многи спасили бјежећи на запад. Готово све оне који су и прешли аустријску границу, Енглези су вратили да добију заслужену казну. По Загребу се пјевају разне пјесме које су дио раста хрватског нацизма и реваншизма – „Што ће мени титовка на глави, кад ја носим црвен, бијел’ и плави“. Одржавају се трибине под разним називима, али све је на истом фону. Једна од таквих је и она о хрватској дијаспори. Била је пуна жала за НДХ и екстремном емиграцијом. Начелник штаба Пете армије Бобетко наредио је да се сви пиштољи старјешина доставе на провјеру исправности. На састанку неколико стотина официра у Дому ЈНА постављам питање када ће се пиштољи вратити старјешинама, јер је већ прошло више од четрнаест дана како смо разоружани. Додајем: „Ако се огласи узбуна, не знам да ли да долазим у униформи или да носим униформу у ранцу како не бих добио батина или изгубио главу“. „Добит ћете их ових дана“, рече он. Ово напомињем само као потврду стања и психозе који су владали 1971. године и тако дозвољавали оваква тешка питања. Рецимо, ради размишљања, да је ова питања поставио санитетски потпуковник и нитко други! Ето тако, а тако је бивало и даље па се 1986. године остварила она народна – први јутарњи пијевци, први заврше у лонцу! Нису ми заборавили то што сам рекао, а и 1991. године био сам назочан у њиховој бризи илити „назоћности“.

Једног викенда зауставим кола пред кућом Илије и Јове Даљуга. Видим да неколико људи сједи крај бунара. Наздравим: „Добар дан, добри људи и добра ракијо“. Код те куће се увијек пила добра шљивовица па је, уз остало, и то био мотив мога чешћег свраћања. Телила се крава. Неки су прискочили да помогну, а неки да то прославе. Има ту и Пемаца из комшилука и сви расправљају о томе како Савка и Мико завађају народ. Псују им политику, а повремено и матер, онако, најискреније и успут. Дакако, једноставно ме питају што армија о томе мисли, зашто то не среди? Одговарам партијски коректно: „Војска не води политику и не мијеша се у политику. За то имамо власт изабрану од народа и Партију“. Одобравају они мени, али додају: „Ал’ јебеш ти то, видиш ти шта ови на радију и телевизији говоре против заједничке државе, али све више и против Срба. Баш као 1940. и с почетка л941.“ Питају и како то да преко радија кажу да се Срби без разлога боје реваншизма. Каквог реваншизма, питају се, јесу ли у прошлом рату поубијани, поклани и протјерани Срби или нетко други? Шта смо ми то направили па да се бојимо реваншизма? То им потврђујем. Попио сам по коју ракију, телету пожелио сретну будућност, а крави брз опоравак, па кренем. „Зајебаваш к’о увијек“, додаде Јово и испрати ме до моста. Нешто послије тога, Тито је био у посјети Хрватској. На вечери у хотелу Еспланаде, послије говоранције Савке Дабчевић-Кучар, Тито је у својој бесједи рекао да он ту у Хрватској не види национализма. Народ је расположен, а то није национализам. Морат ће он, како рече, видјети шта му то тамо у Београду говоре. Угасио сам телевизор, легао на кауч и полугласно рекао сам себи: „Друже Тито, нема више партијске религије“. Негдје у јесен причам о истим проблемима са мамом. Испричала ми је, по обичају, све што је о томе чула и како то доживљава. Било је и питања на које је тражила одговоре. Умјесто одговора, ја јој кажем: „Ајде, стара, да ја тебе нешто питам“. „Ма, добро, само питај“, одговори она спремно. „Да ли се ти сјећаш кад је у априлу 1941. године преко башче дош’о к нама Милутин, онај татин друг са Солунског фронта? Он је тамо на Овчари или у Брезовици имао уз нас добровољачку земљу“. „Ма, како не бих знала. О, Боже, па је л’ се ти тога сјећаш“, изненади се. „Сјећам се да је имао раскопчану блузу, а на ногама неке грубе дебеле чизме, а сјећам се и како је ставио ногу на ону клупу крај стола, ослонио лакат о кољено и подбочио браду. Тата сједи на своме мјесту, дохвати ракију иза фиранге и, точећи чаше, упита га: ’Шта је ово, Милутине брате’? А Милутин му узврати: ’Е, мој Лука, јебем ти ја и краља и краљицу. Видиш ти докле они нас доведоше’. Плакали су обојица. Ето, стара моја, тако и ја мислим о овоме нашем – докле нас је довео“, кажем. „Па ти, Милане, ти тако о Тити?! Јој, дијете, чувај главу и ниђе више то не говори. Видим и ја све то, и само ми је криво и несретна сам што ниси отишао за Београд. Доста си тога пропатио и са школама се намучио, а они су спремни на све“, забринуто рече. Одмах је приставила каву и ставила некакве вафле на стол, а разговор је сада постао некако комотнији и једноставнији. Очито је наступило некакво олакшање. Послије дуго времена, сад смо, ето, изнијели некакав став, заједничко мишљење које је само наше, које мијења наш поглед на све оно у што смо дуго, без размишљања вјеровали.

< Период између два рата                                                 Садржај                                           Запажања су забрињавајућа >