Опасне поруке из Блајбурга

ЉУБАН КАРАН

Избор бањалучког бискупа Фрање Комарице за главног говорника наговештава да усташе крећу ка проширење садашње на границе НДХ
Традиционалне проусташке манифестације које се током маја одржавају на Блајбуршком пољу у Аустрији прошле су кроз значајну трансформацију и готово да не личе на оне у годинама након Другог светског рата. Трансформација je из комеморације у митинг, тако да се, по свом садржају и порукама, условно могу поделити у три временска периода.

Први период је од завршетка Другог светског рата па до 1990. године, у време функционисања СФРЈ. То јесте био период када су ти скупови стварно личили на комеморацију. Одржавали су се стидљиво и у страху, паљењем свећа, без ватрених говора, малтене конспиративно. Више су то били верски обреди – служење мисе, без говора и других садржаја које имају данашње комеморације. Разлог је што су иза свега стајале најзлогласније усташе, који су због својих злодела били опрезни и плашили се непредвидивих акција Удбе. На комеморацију су долазиле искључиво усташе из емиграције. Хрвата из Југославије (Хрватске) у том периоду није било на тим скуповима. Знали су да такве манифестације тајно прате југословенске тајне службе и зато су били опрезни.

Друга фаза наступа од времена кризног периода и грађанског рата у Хрватској, од 1990. па до 2015. године, до поновног доласка ХДЗ на власт у Хрватској. Ову фазу карактерише дивљање и масовна кореографија усташког покрета. Више се нису крили, него је јавно манифестовање усташког расположења и помпезан одлазак у Блајбург постало ствар престижа у Хрватској. Екстремни усташки емигранти вратили су се у Хрватску, па су сада из Хрватске организовани масовни одласци на Блајбуршко поље. Током тог периода циљ је био рехабилитација злочиначких НДХ и усташке војске, упоређивање и изједначавање усташких злочина са злочинима партизана и комуниста уопште. Међутим, иако је једно време хрватска влада у новоствореној држави била покровитељ комеморације, сама држава није се много мешала у организацију – само су је финансирали.

Трећа фаза је започела доласком Колинде Грабар Китаровић за председницу Хрватске и одлуком да Влада Хрватске поново буде покровитаљ манифестације. То је период након пораза левог крила ХДЗ и потпуног тријумфа десног проусташког крила, које сада управља Хрватском. Овај период карактеристичан је по томе што би рехабилитацију усташког покрета и минимизирање злочина на себе требало да преузме сама држава, која јесте створена деловањем усташке емиграције, активно и снажно подржане од западних обавештајних служби. Са Блајбуршког поља, које је постало нека врста хрватске Меке и ходочашћа, трасира се политички пут за наредну годину, па и за дужи период који мора бити прожет злочиначком усташком идеологијом и циљевима. Све мора бити маскирано демократијом, пијететом према жртвама и наводним тешким комунистичким ратним злочинима. Овде се разним медијским смицалицама усташама додељује улога жртве, у чему Хрвати имају праксе и искуства, јер су све време грађанског рата у Хрватској пред Западом глумили жртву великосрпске агресије, а уствари су сами провоцирали и покренули рат. У овој фази комеморација потпуно губи верски карактер и прераста у политички митинг са порукама и захтевима које дефинише држава Хрватска.

Прећутно одобравање Запада одржавању ове проусташке комеморације има свој јасан циљ. Није њима циљ рехабилитација усташког покрета, него нешто друго – потенцирање и предимензионирање комунистичких злочина, којих је неспорно било, па пошто то није довољно, измишљање и фабриковање нових и још тежих како би се комунизам и социјализам, потпуно компромитовали и постали неприхватљиви и као политички системи и као политичке идеје. Догађај се потпуно уклапао у широку тајну акцију борбе против комунистичких земаља. Усташе су биле врло погодне за овај посао као упорна и фанатизована братија која не преже ни од каквих прљавштина и подметања, па ни од терористичких и злочиначких акција. Не би усташе биле тако погодне за овај прљави посао обмањивања светске јавности да нису тако снажно подржани у хрватском народу, а поготово у католичкој цркви у Хрватској, од најнижег до највишег нивоа. Активном подршком усташком покрету Запад је остварио и друге стратешке циљеве – разбио је Југославију и створио државу потпуно потчињену НАТО и потпуно зависну од њихове подршке.

ШТА СЕ ТО СТВАРНО ДОГОДИЛО У БЛАЈБУРГУ?
У Југославији се стварно о дешавањима везаним за Блајбург и Крижни пут није знало такорећи ништа нити је то била тема. О томе су испредане приче и фабриковане легенде међу усташком емиграцијом. Тако су у својим новим животним срединама скривали своје злочине и глумили жртве комунистичког режима и војске, што се Западу посебно свидело. Лично сам за Блајбург чуо као млад официр 80-тих година, и то од једног војника који је на одслужење војног рока дошао из Аустралије.

Радило се о инструкцији и пракси да официри безбедности обрате више пажње на војнике који долазе из центара у иностранству у којима је била јака екстремна емиграција. Практиковано је да се са таквим војницима обаве разговори како би се уверили како они гледају на југословенску стварност, што се редовно претварало у предавања из историје јер ови младићи рођени и школовани у иностранству нису пуно тога знали. Тако сам на разговор позвао и војника Миљенка Црњца, који је дошао из Перта у Аустралији. Била је то досадна рутина, али, док сам причао о злочинима усташа и Јасеновцу, видео сам да се Црњац узнемирио и зацрвенео. Помислио сам да су то реакције младог човека на садистичке злочине али сам се преварио. „Није тако“, рече он у једном тренутку бесно, не могавши више да се суздржава, „партизани су учинили много више злочина него усташе“. У то време рећи тако нешто официру безбедности било је незамисливо. „Како нисам у праву, а Јасеновац?“, упитао сам га. „А Блајбург?“, рече он, „а Крижни пут?“ Први пут сам тада чуо за та два појма. Није ме тада паралисао његов коментар, него чврсто убеђење да је он у праву и да су злочинци партизани, а не усташе. Нисам се касније изненадио да је управо човек са тим именом и презименом постао генерал у Хрватској војсци током грађанског рата.

Разлог за страдање усташке војске код Блајбурга је прост – нису хтели да се предају чак ни по завршетку Другог светског рата, него су наставили оружани отпор. Повлачили су се пред тада већ јаком партизанском војском, са којом су све време били у оружаном контакту и наравно да су гинули. Усташе су имале своје гесло: „Усташа се никада не предаје“. Међутим, то није тачно, они су хтели да се предају, али не партизанима него Американцима или Енглезима. Нису смели да се предају партизанима, јер су они, ослобађајући Југославију заједно са Црвеном армијом, већ документовали шта се догађало у Јасеновцу и другим бројним стратиштима. Плашили су се одговорности јер недела многих међу њима била су за смртну казну. Зато је њихов оружани отпор, војнички речено, био одсудан и зато су гинули масовно.

У полемикама најспорнија су дешавања са једном групом усташа која је успела да се домогне Енлеза и да се њима преда, али су их они као заробљенике предали партизанима као савезничкој војсци. Усташка емиграција а сада и хрватска власт тврде да је ту било масовних стрељања без суђења. Тврде да су ту побијени многи невини људи, па и цивили који су се повлачили заједно са усташама. Сигурно да је било појединачних самовољних егзекуција под утиском тешких усташких злочина у Јасеновцу, али то није била масовна појава, како се данас жели приказати. Сада се као невине жртве приказују и они који су погинули у оружаној борби са партизанима, тако да се број „невиних жртава“ непрестано повећава и достигао је цифру од 10.000 са тенденцијом даљег повећања. Штавише, настоји се приказати да су ту стрељани већином цивили. Наравно да то није тачно. Требало би само погледати шта су на споменику написале саме усташе, које су га и подигле: „Страдалој хрватској војсци“.

ПО ЧЕМУ ЈЕ ОВОГОДИШЊИ БЛАЈБУРГ ДРУГАЧИЈИ?
Иако Блајбург одавно није комеморација, него дивљање проусташких снага, овај пут догађа се нешто ново и посебно. Први пут су политичке поруке са овог скупа добро припремљене и види се да иза њих стоји организована држава, а не усташке терористичке организације. Поруке јесу помало увијене и двосмислене, али, ако се пажљиво сагледају, из њих се јасно виде даљи циљеви и активности усташког покрета.

Ако би покушали да издвојимо најважнију поруку са Блајбуршког поља, она није ни у речима ни у слици, него у гесту. Најважнија свар је избор бискупа који ће говорити ове године. Зашто баш бањалучки бискуп Фрањо Комарица? Зашто је од толиких бискупа у Хрватској, који су довољно екстремни као и Комарица, главну беседу држи бискуп из Бањалуке? Јасно је зашто: усташки покрет креће у реализацију последњег од три стратешка циља – проширење садашње Хрватске на границе бивше НДХ. Наравно да је то почетак и да ће то бити покушај. Да ли ће успети и у каквим фазама ће се реализовати, видећемо. Једино је јасно да неће одустати и да су научени и увежбани да чекају повољан тренутак. Исто тако су дуго чекали и дочекали стварање независне државе.

Зато је бискуп Комарица сасвим логичан избор, јер се тежиште деловања из Хрватске сели у БиХ. Независна Хрватска је створена, њу воде проусташки кадрови, етничко чишћење Срба је при крају, тако да је ствар у Хрватској потпуно јасна, без обзира на политичка превирања и политичку кризу око формирања владе, јер присталице покрета у Хрватској имају већинску подршку народа. Ако и има противника, добар део њих је на тим позицијама због крађа, пљачки и других незаконитости фукционера ХДЗ, а не због противљења усташким идејама. Подршка САД хрваткој власти је снажна, безрезервна и поуздана, тако да је повољније услове за покретање реализације трећег циља тешко и замислити. Имају подршку највеће светске силе и потпуно се уклапају у њене стратешке планове.

У свему томе усташки покрет је имао и мало среће. Погодило се да због геостратешких разлога САД активно раде на дестабилизацији Балкана, где ће хрватска влада имати своју улогу. Са становишта овог покрета, то се није могло десити у погоднијем тренутку, јер за реализацију трећег циља неопходни су дестабилизација и хаос у којима би хрватске војне снаге ускочиле у ослабљен или празан простор. У том правцу већ иду изјаве проусташких хрватских политичара и управо то је најважнија порука овогодишњег Блајбурга.

Логично би било да се Хрватска првенствено бави Западном Херцеговином као хрватским ентитетом у БиХ, као што се Србија бави углавном Републиком Српском. Међутим, није тако. Хрватска преко границе мерка управо Републику Српску, посебно Посавину и Бањалуку као најважнији администартивни и политички центар. Од свог постојања усташки покрет регију Бањалуке третира као своју бановину.

Шта су остале поруке Блајбурга? Говор бискупа Комарице добро је смишљен и дрско пласиран као дежурни повод за конфликт и евентуалну хрватску војну интервенцију. Јер, по њему, Хрвате у Бањалуци и Посавини Срби су масакрирали, а за те злочине нико није одговарао. Ватрени говор бискупа указује да је недопустиво да за тако тешке злочине, како их Комарица и блајбуршки скуп лажно приказују, нико не одговара. Иако то није рекао, Комарица је створио алиби да у повољној ситуацији општег хаоса, који може да се догоди, Хрватска војска крене сама да тражи кривце по Републици Српској или да заштити Хрвате од нових страдања. Тако би се територијалне претензије замаскирале и приказале као праведна и хуманитарна акција. Да ли би се то стварно тако могло догодити, видећемо, али дежурни повод је за сваки случај ту. Комарица га је обезбедиои говором који не приличи некоме ко представља цркву.

И други говори хрватских званичника имали су сличне поруке. Можда су били помало увијени због обзира према спољној подршци, али се јасно видело и осетило да је и благо дистанцирање од НДХ и усташа било само привидно и невољно. Није им било лако да бирају речи, јер су се обраћали проустаашком скупу, а нису смели да кажу оно што стварно мисле. Ако се понеко и усудио да због државних интереса каже да они нису ту да би бранили НДХ и злочине усташа, ту су биле друге личности које су из позадине за медије разјашњавале политичке поруке. Тако је највише медијске пажње привукао хрватски генерал Бранимир Главаш, лидер парламентарне странке ХДССБ, ратни злочинац и јавно декларисани усташа који се усташке идеје и крвавих принципа никад није одрекао. Он је објашњавао шта су то храватски лидери хтели да кажу и шта су пропустили да кажу. За неке ствари их је хвалио, као например за покровитељство над блајбуршком манифестацијом, а за неке их је критиковао кад би се сувише удаљили од изворних усташких принципа.

Сам догађај објашњавао је и Боже Вукушић, главни тајник и гласноговорник Почасног блајбуршког вода, па, по својој функцији, и главни организатор комеморације. Он је, као и Главаш, допуњавао и објашњавао говоре и улогу хрватског руководства, које се појавило на скупу. То је човек који је својевремено у Немачкој због убиства осуђен на доживотну робију. Пуштен је на интервенцију хрватске владе и дуго био активан у обвештајно-безбедносном систему Хрватске. Испоставило се да је он уствари немачки шпијун који је за потребе BND проучио све архиве бившег хрватског СДБ. Управо он је за BND уступио податке на основу којих је покренут судски процес против бивших функционер СДБ Хрватске и Југославије Јосипа Перковића и Здравка Мустаћа.

И декор је ове године био другачији, што такође представља својеврсну поруку. Усташких застава, парола, униформи и других симбола није недостајало, али видно мање него протеклих година. Зашто? Хрватска држава као покровитељ потрудила се да буде управо тако како би светску јавност поново обмањивала да нисмо ми оне усташе из НДХ. Све се враћа на давно прокламовани став проустаашки расположених хрватских политичара да су усташке идеје о стварању независне државе биле добре и исправне, али им средстава релизације те идеје нису била баш најбоља.

Један детаљ из кореографије комеморације био је посебно упадљив. Ко разуме зна да он надомешта смањен број усташких униформи и јача везу овог скупа са НДХ бар онолико колико је неки хрватски званичници тобоже поричу. На огромном транспаренту у првом плану писало је само „Вилим Цецеља“ и ништа више. Зашто? Зато што сваки проусташки гледалац зна ко је Цецеља, док они други немају појма. Вилим Цецеља је католички свештеник пред којим је усташка влада, са Антом Павелићем на челу, положила заклетву – присегу. Изабран је због својих веза са неким усташким лидерима и пријатељства са надбискупом Алојзијем Степинцом. Наводно, био је исповедник Анте Павелића. Он је најзаслужнији што се одржала традиција одржавања миса на Блајбуршком пољу од Другог светског рата па до 90-тих, јер је као свештеник службовао у Салцбургу и био дугогодишњи главни организатор комеморације. Својевремено се сумњичио да је учествовао у организацији убацивања Бугојанске терористичке групе од 19 неоусташа која је из Аустралије преко Аустрије 1972. године убачена у Југославију. Тако помињање и величање Вилима Цецеље има директне везе са величањем усташа из НДХ и терориста из усташке емиграције.

У извештају са скупа који се могао видети постоји секвенца од неколико секунди која веома збуњује. Наиме, на крају манифестације појављује се добро позната фотографија усташког злочинца како са камом стоји изнад побијених жртава и вероватно проверава да ли је неко још увек жив како би га докусурио. Фотографија није са Блајбуршког поља, него са неког од усташких стратишта на којима су убијали Србе – највероватније из Јасеновца. Шта значи та фотографија? Да ли је у питању намера или грешка? Да ли је злочинац са камом убијен у Блајбургу? Да ли је и он невина жртва комунистичких злочина? Све се догодило у секундама и слика са манифестације кренула је даље, тако да је тешко нешто поуздано тврдити. Ако је тачно оно што сам видео, онда је то скандал који заслужује истрагу и званичан протест.

Извор: Нови Стандард

Везане вијести:

Комарица Блајбуршки: Нисам хтио да увриједим Србе

Поређење Бањалуке и Блајбурга – наставак релативизације усташтва

Додик оштро одговорио бањалучком бискупу Комарици

Бискуп Комарица: Бањалука је за мене Блајбург

Србија није уплашена реакцијом Хрватске

Читав хрватски државни врх у Блајбургу

АП о Блајбургу: Атракција за фашисте, не може без усташа

Лицемерни Брисел и грешни Загреб