Opasne poruke iz Blajburga

Datum objave: nedelja, 22 maja, 2016
Veličina slova: A- A+

Blajburg

LjUBAN KARAN

Izbor banjalučkog biskupa Franje Komarice za glavnog govornika nagoveštava da ustaše kreću ka proširenje sadašnje na granice NDH
Tradicionalne proustaške manifestacije koje se tokom maja održavaju na Blajburškom polju u Austriji prošle su kroz značajnu transformaciju i gotovo da ne liče na one u godinama nakon Drugog svetskog rata. Transformacija je iz komemoracije u miting, tako da se, po svom sadržaju i porukama, uslovno mogu podeliti u tri vremenska perioda.

Prvi period je od završetka Drugog svetskog rata pa do 1990. godine, u vreme funkcionisanja SFRJ. To jeste bio period kada su ti skupovi stvarno ličili na komemoraciju. Održavali su se stidljivo i u strahu, paljenjem sveća, bez vatrenih govora, maltene konspirativno. Više su to bili verski obredi – služenje mise, bez govora i drugih sadržaja koje imaju današnje komemoracije. Razlog je što su iza svega stajale najzloglasnije ustaše, koji su zbog svojih zlodela bili oprezni i plašili se nepredvidivih akcija Udbe. Na komemoraciju su dolazile isključivo ustaše iz emigracije. Hrvata iz Jugoslavije (Hrvatske) u tom periodu nije bilo na tim skupovima. Znali su da takve manifestacije tajno prate jugoslovenske tajne službe i zato su bili oprezni.

Druga faza nastupa od vremena kriznog perioda i građanskog rata u Hrvatskoj, od 1990. pa do 2015. godine, do ponovnog dolaska HDZ na vlast u Hrvatskoj. Ovu fazu karakteriše divljanje i masovna koreografija ustaškog pokreta. Više se nisu krili, nego je javno manifestovanje ustaškog raspoloženja i pompezan odlazak u Blajburg postalo stvar prestiža u Hrvatskoj. Ekstremni ustaški emigranti vratili su se u Hrvatsku, pa su sada iz Hrvatske organizovani masovni odlasci na Blajburško polje. Tokom tog perioda cilj je bio rehabilitacija zločinačkih NDH i ustaške vojske, upoređivanje i izjednačavanje ustaških zločina sa zločinima partizana i komunista uopšte. Međutim, iako je jedno vreme hrvatska vlada u novostvorenoj državi bila pokrovitelj komemoracije, sama država nije se mnogo mešala u organizaciju – samo su je finansirali.

Treća faza je započela dolaskom Kolinde Grabar Kitarović za predsednicu Hrvatske i odlukom da Vlada Hrvatske ponovo bude pokrovitalj manifestacije. To je period nakon poraza levog krila HDZ i potpunog trijumfa desnog proustaškog krila, koje sada upravlja Hrvatskom. Ovaj period karakterističan je po tome što bi rehabilitaciju ustaškog pokreta i minimiziranje zločina na sebe trebalo da preuzme sama država, koja jeste stvorena delovanjem ustaške emigracije, aktivno i snažno podržane od zapadnih obaveštajnih službi. Sa Blajburškog polja, koje je postalo neka vrsta hrvatske Meke i hodočašća, trasira se politički put za narednu godinu, pa i za duži period koji mora biti prožet zločinačkom ustaškom ideologijom i ciljevima. Sve mora biti maskirano demokratijom, pijetetom prema žrtvama i navodnim teškim komunističkim ratnim zločinima. Ovde se raznim medijskim smicalicama ustašama dodeljuje uloga žrtve, u čemu Hrvati imaju prakse i iskustva, jer su sve vreme građanskog rata u Hrvatskoj pred Zapadom glumili žrtvu velikosrpske agresije, a ustvari su sami provocirali i pokrenuli rat. U ovoj fazi komemoracija potpuno gubi verski karakter i prerasta u politički miting sa porukama i zahtevima koje definiše država Hrvatska.

Blajburg

Prećutno odobravanje Zapada održavanju ove proustaške komemoracije ima svoj jasan cilj. Nije njima cilj rehabilitacija ustaškog pokreta, nego nešto drugo – potenciranje i predimenzioniranje komunističkih zločina, kojih je nesporno bilo, pa pošto to nije dovoljno, izmišljanje i fabrikovanje novih i još težih kako bi se komunizam i socijalizam, potpuno kompromitovali i postali neprihvatljivi i kao politički sistemi i kao političke ideje. Događaj se potpuno uklapao u široku tajnu akciju borbe protiv komunističkih zemalja. Ustaše su bile vrlo pogodne za ovaj posao kao uporna i fanatizovana bratija koja ne preže ni od kakvih prljavština i podmetanja, pa ni od terorističkih i zločinačkih akcija. Ne bi ustaše bile tako pogodne za ovaj prljavi posao obmanjivanja svetske javnosti da nisu tako snažno podržani u hrvatskom narodu, a pogotovo u katoličkoj crkvi u Hrvatskoj, od najnižeg do najvišeg nivoa. Aktivnom podrškom ustaškom pokretu Zapad je ostvario i druge strateške ciljeve – razbio je Jugoslaviju i stvorio državu potpuno potčinjenu NATO i potpuno zavisnu od njihove podrške.

ŠTA SE TO STVARNO DOGODILO U BLAJBURGU?
U Jugoslaviji se stvarno o dešavanjima vezanim za Blajburg i Križni put nije znalo takoreći ništa niti je to bila tema. O tome su ispredane priče i fabrikovane legende među ustaškom emigracijom. Tako su u svojim novim životnim sredinama skrivali svoje zločine i glumili žrtve komunističkog režima i vojske, što se Zapadu posebno svidelo. Lično sam za Blajburg čuo kao mlad oficir 80-tih godina, i to od jednog vojnika koji je na odsluženje vojnog roka došao iz Australije.

Radilo se o instrukciji i praksi da oficiri bezbednosti obrate više pažnje na vojnike koji dolaze iz centara u inostranstvu u kojima je bila jaka ekstremna emigracija. Praktikovano je da se sa takvim vojnicima obave razgovori kako bi se uverili kako oni gledaju na jugoslovensku stvarnost, što se redovno pretvaralo u predavanja iz istorije jer ovi mladići rođeni i školovani u inostranstvu nisu puno toga znali. Tako sam na razgovor pozvao i vojnika Miljenka Crnjca, koji je došao iz Perta u Australiji. Bila je to dosadna rutina, ali, dok sam pričao o zločinima ustaša i Jasenovcu, video sam da se Crnjac uznemirio i zacrveneo. Pomislio sam da su to reakcije mladog čoveka na sadističke zločine ali sam se prevario. „Nije tako“, reče on u jednom trenutku besno, ne mogavši više da se suzdržava, „partizani su učinili mnogo više zločina nego ustaše“. U to vreme reći tako nešto oficiru bezbednosti bilo je nezamislivo. „Kako nisam u pravu, a Jasenovac?“, upitao sam ga. „A Blajburg?“, reče on, „a Križni put?“ Prvi put sam tada čuo za ta dva pojma. Nije me tada paralisao njegov komentar, nego čvrsto ubeđenje da je on u pravu i da su zločinci partizani, a ne ustaše. Nisam se kasnije iznenadio da je upravo čovek sa tim imenom i prezimenom postao general u Hrvatskoj vojsci tokom građanskog rata.

Blajburg

Razlog za stradanje ustaške vojske kod Blajburga je prost – nisu hteli da se predaju čak ni po završetku Drugog svetskog rata, nego su nastavili oružani otpor. Povlačili su se pred tada već jakom partizanskom vojskom, sa kojom su sve vreme bili u oružanom kontaktu i naravno da su ginuli. Ustaše su imale svoje geslo: „Ustaša se nikada ne predaje“. Međutim, to nije tačno, oni su hteli da se predaju, ali ne partizanima nego Amerikancima ili Englezima. Nisu smeli da se predaju partizanima, jer su oni, oslobađajući Jugoslaviju zajedno sa Crvenom armijom, već dokumentovali šta se događalo u Jasenovcu i drugim brojnim stratištima. Plašili su se odgovornosti jer nedela mnogih među njima bila su za smrtnu kaznu. Zato je njihov oružani otpor, vojnički rečeno, bio odsudan i zato su ginuli masovno.

U polemikama najspornija su dešavanja sa jednom grupom ustaša koja je uspela da se domogne Enleza i da se njima preda, ali su ih oni kao zarobljenike predali partizanima kao savezničkoj vojsci. Ustaška emigracija a sada i hrvatska vlast tvrde da je tu bilo masovnih streljanja bez suđenja. Tvrde da su tu pobijeni mnogi nevini ljudi, pa i civili koji su se povlačili zajedno sa ustašama. Sigurno da je bilo pojedinačnih samovoljnih egzekucija pod utiskom teških ustaških zločina u Jasenovcu, ali to nije bila masovna pojava, kako se danas želi prikazati. Sada se kao nevine žrtve prikazuju i oni koji su poginuli u oružanoj borbi sa partizanima, tako da se broj „nevinih žrtava“ neprestano povećava i dostigao je cifru od 10.000 sa tendencijom daljeg povećanja. Štaviše, nastoji se prikazati da su tu streljani većinom civili. Naravno da to nije tačno. Trebalo bi samo pogledati šta su na spomeniku napisale same ustaše, koje su ga i podigle: „Stradaloj hrvatskoj vojsci“.

PO ČEMU JE OVOGODIŠNjI BLAJBURG DRUGAČIJI?
Iako Blajburg odavno nije komemoracija, nego divljanje proustaških snaga, ovaj put događa se nešto novo i posebno. Prvi put su političke poruke sa ovog skupa dobro pripremljene i vidi se da iza njih stoji organizovana država, a ne ustaške terorističke organizacije. Poruke jesu pomalo uvijene i dvosmislene, ali, ako se pažljivo sagledaju, iz njih se jasno vide dalji ciljevi i aktivnosti ustaškog pokreta.

Blajburg

Ako bi pokušali da izdvojimo najvažniju poruku sa Blajburškog polja, ona nije ni u rečima ni u slici, nego u gestu. Najvažnija svar je izbor biskupa koji će govoriti ove godine. Zašto baš banjalučki biskup Franjo Komarica? Zašto je od tolikih biskupa u Hrvatskoj, koji su dovoljno ekstremni kao i Komarica, glavnu besedu drži biskup iz Banjaluke? Jasno je zašto: ustaški pokret kreće u realizaciju poslednjeg od tri strateška cilja – proširenje sadašnje Hrvatske na granice bivše NDH. Naravno da je to početak i da će to biti pokušaj. Da li će uspeti i u kakvim fazama će se realizovati, videćemo. Jedino je jasno da neće odustati i da su naučeni i uvežbani da čekaju povoljan trenutak. Isto tako su dugo čekali i dočekali stvaranje nezavisne države.

Zato je biskup Komarica sasvim logičan izbor, jer se težište delovanja iz Hrvatske seli u BiH. Nezavisna Hrvatska je stvorena, nju vode proustaški kadrovi, etničko čišćenje Srba je pri kraju, tako da je stvar u Hrvatskoj potpuno jasna, bez obzira na politička previranja i političku krizu oko formiranja vlade, jer pristalice pokreta u Hrvatskoj imaju većinsku podršku naroda. Ako i ima protivnika, dobar deo njih je na tim pozicijama zbog krađa, pljački i drugih nezakonitosti fukcionera HDZ, a ne zbog protivljenja ustaškim idejama. Podrška SAD hrvatkoj vlasti je snažna, bezrezervna i pouzdana, tako da je povoljnije uslove za pokretanje realizacije trećeg cilja teško i zamisliti. Imaju podršku najveće svetske sile i potpuno se uklapaju u njene strateške planove.

U svemu tome ustaški pokret je imao i malo sreće. Pogodilo se da zbog geostrateških razloga SAD aktivno rade na destabilizaciji Balkana, gde će hrvatska vlada imati svoju ulogu. Sa stanovišta ovog pokreta, to se nije moglo desiti u pogodnijem trenutku, jer za realizaciju trećeg cilja neophodni su destabilizacija i haos u kojima bi hrvatske vojne snage uskočile u oslabljen ili prazan prostor. U tom pravcu već idu izjave proustaških hrvatskih političara i upravo to je najvažnija poruka ovogodišnjeg Blajburga.

Logično bi bilo da se Hrvatska prvenstveno bavi Zapadnom Hercegovinom kao hrvatskim entitetom u BiH, kao što se Srbija bavi uglavnom Republikom Srpskom. Međutim, nije tako. Hrvatska preko granice merka upravo Republiku Srpsku, posebno Posavinu i Banjaluku kao najvažniji administartivni i politički centar. Od svog postojanja ustaški pokret regiju Banjaluke tretira kao svoju banovinu.

Blajburg

Šta su ostale poruke Blajburga? Govor biskupa Komarice dobro je smišljen i drsko plasiran kao dežurni povod za konflikt i eventualnu hrvatsku vojnu intervenciju. Jer, po njemu, Hrvate u Banjaluci i Posavini Srbi su masakrirali, a za te zločine niko nije odgovarao. Vatreni govor biskupa ukazuje da je nedopustivo da za tako teške zločine, kako ih Komarica i blajburški skup lažno prikazuju, niko ne odgovara. Iako to nije rekao, Komarica je stvorio alibi da u povoljnoj situaciji opšteg haosa, koji može da se dogodi, Hrvatska vojska krene sama da traži krivce po Republici Srpskoj ili da zaštiti Hrvate od novih stradanja. Tako bi se teritorijalne pretenzije zamaskirale i prikazale kao pravedna i humanitarna akcija. Da li bi se to stvarno tako moglo dogoditi, videćemo, ali dežurni povod je za svaki slučaj tu. Komarica ga je obezbedioi govorom koji ne priliči nekome ko predstavlja crkvu.

I drugi govori hrvatskih zvaničnika imali su slične poruke. Možda su bili pomalo uvijeni zbog obzira prema spoljnoj podršci, ali se jasno videlo i osetilo da je i blago distanciranje od NDH i ustaša bilo samo prividno i nevoljno. Nije im bilo lako da biraju reči, jer su se obraćali proustaaškom skupu, a nisu smeli da kažu ono što stvarno misle. Ako se poneko i usudio da zbog državnih interesa kaže da oni nisu tu da bi branili NDH i zločine ustaša, tu su bile druge ličnosti koje su iz pozadine za medije razjašnjavale političke poruke. Tako je najviše medijske pažnje privukao hrvatski general Branimir Glavaš, lider parlamentarne stranke HDSSB, ratni zločinac i javno deklarisani ustaša koji se ustaške ideje i krvavih principa nikad nije odrekao. On je objašnjavao šta su to hravatski lideri hteli da kažu i šta su propustili da kažu. Za neke stvari ih je hvalio, kao naprimer za pokroviteljstvo nad blajburškom manifestacijom, a za neke ih je kritikovao kad bi se suviše udaljili od izvornih ustaških principa.

Blajburg

Sam događaj objašnjavao je i Bože Vukušić, glavni tajnik i glasnogovornik Počasnog blajburškog voda, pa, po svojoj funkciji, i glavni organizator komemoracije. On je, kao i Glavaš, dopunjavao i objašnjavao govore i ulogu hrvatskog rukovodstva, koje se pojavilo na skupu. To je čovek koji je svojevremeno u Nemačkoj zbog ubistva osuđen na doživotnu robiju. Pušten je na intervenciju hrvatske vlade i dugo bio aktivan u obveštajno-bezbednosnom sistemu Hrvatske. Ispostavilo se da je on ustvari nemački špijun koji je za potrebe BND proučio sve arhive bivšeg hrvatskog SDB. Upravo on je za BND ustupio podatke na osnovu kojih je pokrenut sudski proces protiv bivših funkcioner SDB Hrvatske i Jugoslavije Josipa Perkovića i Zdravka Mustaća.

I dekor je ove godine bio drugačiji, što takođe predstavlja svojevrsnu poruku. Ustaških zastava, parola, uniformi i drugih simbola nije nedostajalo, ali vidno manje nego proteklih godina. Zašto? Hrvatska država kao pokrovitelj potrudila se da bude upravo tako kako bi svetsku javnost ponovo obmanjivala da nismo mi one ustaše iz NDH. Sve se vraća na davno proklamovani stav proustaaški raspoloženih hrvatskih političara da su ustaške ideje o stvaranju nezavisne države bile dobre i ispravne, ali im sredstava relizacije te ideje nisu bila baš najbolja.

Jedan detalj iz koreografije komemoracije bio je posebno upadljiv. Ko razume zna da on nadomešta smanjen broj ustaških uniformi i jača vezu ovog skupa sa NDH bar onoliko koliko je neki hrvatski zvaničnici tobože poriču. Na ogromnom transparentu u prvom planu pisalo je samo „Vilim Cecelja“ i ništa više. Zašto? Zato što svaki proustaški gledalac zna ko je Cecelja, dok oni drugi nemaju pojma. Vilim Cecelja je katolički sveštenik pred kojim je ustaška vlada, sa Antom Pavelićem na čelu, položila zakletvu – prisegu. Izabran je zbog svojih veza sa nekim ustaškim liderima i prijateljstva sa nadbiskupom Alojzijem Stepincom. Navodno, bio je ispovednik Ante Pavelića. On je najzaslužniji što se održala tradicija održavanja misa na Blajburškom polju od Drugog svetskog rata pa do 90-tih, jer je kao sveštenik službovao u Salcburgu i bio dugogodišnji glavni organizator komemoracije. Svojevremeno se sumnjičio da je učestvovao u organizaciji ubacivanja Bugojanske terorističke grupe od 19 neoustaša koja je iz Australije preko Austrije 1972. godine ubačena u Jugoslaviju. Tako pominjanje i veličanje Vilima Cecelje ima direktne veze sa veličanjem ustaša iz NDH i terorista iz ustaške emigracije.

Blajburg

U izveštaju sa skupa koji se mogao videti postoji sekvenca od nekoliko sekundi koja veoma zbunjuje. Naime, na kraju manifestacije pojavljuje se dobro poznata fotografija ustaškog zločinca kako sa kamom stoji iznad pobijenih žrtava i verovatno proverava da li je neko još uvek živ kako bi ga dokusurio. Fotografija nije sa Blajburškog polja, nego sa nekog od ustaških stratišta na kojima su ubijali Srbe – najverovatnije iz Jasenovca. Šta znači ta fotografija? Da li je u pitanju namera ili greška? Da li je zločinac sa kamom ubijen u Blajburgu? Da li je i on nevina žrtva komunističkih zločina? Sve se dogodilo u sekundama i slika sa manifestacije krenula je dalje, tako da je teško nešto pouzdano tvrditi. Ako je tačno ono što sam video, onda je to skandal koji zaslužuje istragu i zvaničan protest.

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

Komarica Blajburški: Nisam htio da uvrijedim Srbe

Poređenje Banjaluke i Blajburga – nastavak relativizacije ustaštva

Dodik oštro odgovorio banjalučkom biskupu Komarici

Biskup Komarica: Banjaluka je za mene Blajburg

Srbija nije uplašena reakcijom Hrvatske

Čitav hrvatski državni vrh u Blajburgu

AP o Blajburgu: Atrakcija za fašiste, ne može bez ustaša

Licemerni Brisel i grešni Zagreb

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

2 komentara za Opasne poruke iz Blajburga

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top