Opake jugoslovenske predrasude

Od Londona pa do Moskve, ali i u mnogim srpskim srcima, i dalje živi antisrpski zloduh Jugoslavije koji nas na razne načine, spolja i iznutra, sputava i opterećuje

Za naglašenije nacionalno nastrojen deo javnosti Srbije šokantno je delovalo recikliranje ideje o potrebi obnove Jugoslavije od strane ruskog medija RT. Navikli smo da tako nešto puštaju u opticaj, u interesu svojih evroatlantskih gospodara, zapadni kreatori javnog mnjenja, pa je tim pre izgledalo zapanjujuće da Moskva ili bar oni koji nastoje da govore u njeno ime stanu na sličnu poziciju. O čemu se tu radi? Odmah da kažem: o nepromišljenosti i višeslojnim predrasudama.

GLOBALNA MEDIJSKA ARENA

Pomenuta ruska višejezička televizijska mreža sa globalnim uticajem (ranije zvana „Raša tudej“ a sada samo skraćeno RT) dala je značajan publicitet sagledavanju skorije prošlosti i potencijalne budućnosti Balkana iz ugla Nila Klarka. U pitanju je relativno poznati britanski novinar koji je već više godina stalni saradnik pomenutog ruskog medija. Britkog pera i oštrog jezika, iskreno ili iz interesa razočaran u politiku vodećih zapadnih država prema Rusiji, ali i generalno, vrlo je koristan učesnik sa ruske strane linije fronta u globalnoj bici velikih za uticaj. Jedno je kada stavove nalik onima koje zagovara plasira neki ruski novinar nedovoljno poznat na Zapadu, a drugo je kada to rade autori koji su tamo ponikli.
Zato je Klark, u društvu niza prepoznatljivih medijskih delatnika zapadnog porekla, angažovan od strane ruskog RT. Rusi su u poslednjim decenijama dosta toga naučili o mekoj moći i ne žale sredstva za njeno adekvatno ispoljavanje tamo gde imaju veći interes. Opet, poznajući medijsku i političku kulturu svojih zemalja, njihovi zapadni novinarski saradnici su veoma upotrebljivi. Tu se radi o tome da sada i Moskva na tuđem terenu primenjuje ono što Vašington, London ili Berlin već decenijama koriste u Rusiji i kod nas, ali i u ostalim inostranim dvorištima.
Da se iz perspektive rečenog vratimo na slučaj Klarka. Na seriju nedavnih neosnovanih zapadnih napada na Rusiju da ona destabiliše Balkan, navedeni britanski saradnik RT je odgovorio protivoptužbom da je zapravo Zapad na Balkanu napravio haos vođenjem politike razbijanja Jugoslavije. Malo je preterao iznošenjem tvrdnje da je to jedini izvor ovdašnjih problema, ali svakako je tačno detektovao negativnu ulogu vodećih zapadnih sila u našem regionu krajem 20. i početkom 21. veka. Da se tu zaustavio, sve bi bilo OK. Međutim – nije! I tu je iz njega progovorio jezik zapadnih predrasuda koje inače načelno osuđuje.

ZAPADNOBALKANSKI PROTEKTORAT

Gotovo od razbijanja Jugoslavije, isti oni koji su bili ključni faktor u tom procesu počeli su da za sve nabeđuju nas koji smo bili njegove žrtve. Naravno, pre svega smo na tapetu bili i ostali mi Srbi, ali tu su se uzgred, u negativnom kontekstu, našli i ostali, od Hrvata do Albanca. Radi se o poplavi starih floskula o agresivnim i primitivnim Balkancima koji sve unište što im dođe pod ruku. Na to se nadovezuje i lamentiranje nad raznim vidovima propalih Jugoslavije, gde su, pod kontrolom snažnih a autoritarnih i uz to prema vodećim zapadnim centrima moći kooperativnih lidera, kakvi su bili kralj Aleksandar Karađorđević i J. B. Tito, „divlji“ balkanski narodi nekako živeli u miru.
Slični recept se i danas pominje kao poželjan. Pošto se stvari generalizuju, te se predstavlja da se radi o narodima koji navodno nisu dovoljno politički zreli (a zaboravlja se da je srpska državnost starija od većine članica EU), rešenje se vidi u nekom novom modelu ograničavanja njihovog suvereniteta putem objedinjavanja u širi savez. Razume se, neokolonijalnog tipa, i pod vrhovnim nadzorom Brisela i Vašingtona. U tom duhu je pre otprilike godinu dana došlo do prave poplave predloga i to najpre u engleskim i nemačkim, a posle i drugim evropskim medijima. Oni su se kretali od ekonomske unije sa snažnim elementima političke koordinacije (uz arbitražu EU) do razmatranja stvaranja nekakve nove Jugoslavije ili tačnije Zapadnobalkanske (kon)federacije koju bi činile Srbija, Makedonija, BiH, Crna Gora, Albanija i Kosovo (naravno tretirano ako ne kao država, onda svakako kao paradržavni entitet).
Takva balkanska zajednica bi svakako bila neka vrsta NATO protektorata. Zamišljena je kao ekonomski i vojnopolitički, u interesu Zapada, čvrsto organizovana čekaonica za EU ili čak i zamena za, „inferiornim (Zapadno)Balkancima“ nedostižne, EU integracije. Uz sve to čitava kombinacija ima još jedan, posebno opasan aspekt, o kome sam već pisao u „Pečatu“ („Jedan pogled na ’svetlu’ budućnost“, br. 477, 30. 6. 2017). Radi se o demografskim, kako nacionalnim, tako i verskim trendovima. Da ponovim ono ključno: u Srbiji bez Kosova i Metohije sada ima nešto više od tri posto muslimana, dok je u državama, državnim zajednicama i entitetima sa kojima nas guraju u integracije udeo islamske populacije znatno veći. Procentualno on je trenutno sledeći: Crna Gora – 17, Makedonija – 33, BiH – 50, Albanija – 70 (sa ateistima poreklom iz islamskog kulturnog kruga), Kosovo i Metohija – više od 90. Prostor zamišljene tzv. Zapadnobalkanske unije sada ima oko 18 miliona stanovnika, od toga je približno 35 procenata muslimana. Do 2050. godine stvari će postati i mnogo gore. Ukupno stanovništvo pomenutih država smanjiće se za oko milion, ali će broj i udeo muslimana znatno porasti, te će premašiti 50 odsto!

PREDRASUDE I ZABLUDE

O svemu negativnom što je proizašlo iz neuspelog jugoslovenskog eksperimenta a i dalje nas opterećuje – od nakaradnih granica preko sistematskog razbijanja srpskog naroda na nekoliko delova do identitetske šizofrenije – sada neću pisati. Nećemo se baviti prošlošću. Dovoljno je sagledati nesrećnu budućnost koja nam se nudi u kontekstu nekakvih novih jugoslovenskih integracija. Srbija bez Kosova i Metohije, država koja bez obzira na sve demografske probleme ipak nema opasnost od unutrašnje islamizacije s obzirom na mali udeo muslimanske populacije (druga strana medalje je nekontrolisana migracija ako u tu zamku upadnemo do kraja a delom već jesmo), gura se u širi okvir gde bi muslimani dominirali, te bi im u „našoj“ zoni integracije bilo olakšano naseljavanje i u krajevima gde nisu značajnije prisutni.
Sada nam tako nešto nudi i neki britanski novinar koji radi za Ruse. Doduše, on ima u vidu celu nekadašnju Jugoslaviju plus Albaniju, ali je jasno da je to nemoguće. A i da je moguće, nije baš neka sreća ponovo pasti u zagrljaj onih koji su nas bacali u jame i na druge načine satirali. No ostavimo to sada na stranu. Hrvatska i Slovenija su već deo EU, a ako se ona bude raspala, biće deo nekakve srednjoevropske zajednice naslonjene na Nemačku. Iracionalnim pričama o „lepotama“ jugoslovenskih integracija iz 20. veka i njihovoj perspektivi u 21. stoleću samo se ide na vodu geopolitičkim planovima nekih evroatlantskih stratega u vezi sa još u EU neintegrisanim delovima Balkana. Baš to čini Nil Klark lakomisleno zastupajući nekakav nov jugoslovenski projekat. I time ne radi – kao olakšavajuću okolnost da ponovim da verujem da to čini nenamerno – samo nama Srbima na štetu već i Rusima. Jer ne bi Moskva tu imala preovlađujuću ulogu, već njeni geopolitički oponenti. Srbi, i ovako umnogome na postmoderni način okupirani, bili bi u potpunosti progutani od strane NATO nemani. Našli bi se u savezu sa zemljama koje su pod njenom punom kontrolom a čije stanovništvo velikim delom nije sklono ni Srbima ni Rusima.
Mahom oblikovan u duhu zapadnih predrasuda, makar svoje pero iz najiskrenijeg uverenja usmerio protiv tog istog Zapada, autor kojim smo se bavili to je predvideo. Rutinski je ponovio zapadne mantre, samo ih površinski obrćući protiv onih koji ih obično koriste sebi u prilog. Ali dubinski i tako ispada da im odgovaraju. Toliko o tome, ali bih o jugoslovenskim predrasudama rekao još nešto. Ovaj put u vezi s Rusijom, ali i Srbima. Kao i na Zapadu, i tu se Jugoslavija pa i njen diktator J. B. Tito, nažalost, prečesto i danas pozitivno percipiraju.

SSSR I JUGOSLAVIJA

Sovjetski Savez je rođen kao negacija ruske državne ideje. Ipak, postepeno je ona ponovo oživela. Od početne borbe, nalik onoj koju su vodili „naši“ komunisti, protiv navodnog ruskog hegemonizma, te naglašene pozitivne diskriminacije drugih naroda na način koji je neretko podrazumevao i nipodaštavanje ruskih interesa, stiglo se do revitalizacije ruske državne tradicije. SSSR, makar od kraja Drugog svetskog rata, temeljio se, uz marksistički element osnove, na ruskom jeziku, kulturi, državnom nasleđu, uvažavanju istorijske uloge ruskog naroda. Otuda, ne bez osnova, mnogi Rusi i sada Sovjetski Savez doživljavaju kao rusku državu.
Sa Jugoslavijom je bilo drugačije. Ona je od dolaska komunista na vlast, u skladu sa propagandnim kominternovskim pričama o suzbijanju izmišljenog velikosrpskog ekspanzionizma, dobila antisrpski lik. S vremenom on je postajao sve zlokobniji. Od startne pozicije koja je podrazumevala žrtvovanje srpskih interesa radi toga da bi se drugi narodi u Jugoslaviji osećali komotno, stiglo se do toga da se i ona postepeno ruši kako bi se trasirao put za rađanje država naše navodne braće. I to velikim delom na našim istorijskim i etničkim prostorima. Ispalo je da se žrtvujemo ne zbog Jugoslovenstva (što je takođe neprihvatljivo) već da bi Hrvati, Slovenci i drugi dobili šta žele (što je politički perverzno).
Rusi to do danas često ne shvataju. Njima deluje da ako je Sovjetski Savez bio umnogome ruska država, to je bila i Jugoslavija u srpskom smislu. Daleko je od toga! Stoga, ako ruski sentimenti prema SSSR-u imaju neko utemeljenje, projektovanje istog na naš slučaj je potpuno neprimereno. Titova Jugoslavija je bila mašina za mlevenje srpskog mesa čak i više od Otomanske imperije. Da stvari budu gore, taj mehanizam je delovao perfidno, pa je nemalo Srba pokretalo njegove poluge, a i danas, temeljno ispranih mozgova, o njemu imaju pozitivno mišljenje. I tu je ključni problem, tj. paklena kopča zbog koje je pitanje koliko imamo pravo da se ljutimo na druge što imaju jugoslovenske iluzije. Dok se sami ne otrgnemo od jugoslovenske droge i protiv opakog jugoslovenskog nasleđa ne povedemo nacionalno-oslobodilačku bitku, zar je racionalno da očekujemo da će se drugi, čak i ako nam nisu neskloni, osloboditi pogrešnih predstava o nama i našoj prošlosti, odnosno suludih ideja kako da nas u budućnosti „usreće“?

Autor: Dragomir Anđelković

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Dragomir Anđelković: Temelji moderne srpske tragedije …

Put nacionalnog sunovrata | Jadovno 1941.

Zveckanje oružjem: Kuva se ratni plan da se Srpska „preseče …

TRI “VELIKOSRPSKE” LAŽI zbog kojih će doći do novog rata …