fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Опаке југословенске предрасуде

Од Лондона па до Москве, али и у многим српским срцима, и даље живи антисрпски злодух Југославије који нас на разне начине, споља и изнутра, спутава и оптерећује

СФРЈ

За наглашеније национално настројен део јавности Србије шокантно је деловало рециклирање идеје о потреби обнове Југославије од стране руског медија РТ. Навикли смо да тако нешто пуштају у оптицај, у интересу својих евроатлантских господара, западни креатори јавног мњења, па је тим пре изгледало запањујуће да Москва или бар они који настоје да говоре у њено име стану на сличну позицију. О чему се ту ради? Одмах да кажем: о непромишљености и вишеслојним предрасудама.

ГЛОБАЛНА МЕДИЈСКА АРЕНА

Поменута руска вишејезичка телевизијска мрежа са глобалним утицајем (раније звана „Раша тудеј“ а сада само скраћено РТ) дала је значајан публицитет сагледавању скорије прошлости и потенцијалне будућности Балкана из угла Нила Кларка. У питању је релативно познати британски новинар који је већ више година стални сарадник поменутог руског медија. Бритког пера и оштрог језика, искрено или из интереса разочаран у политику водећих западних држава према Русији, али и генерално, врло је користан учесник са руске стране линије фронта у глобалној бици великих за утицај. Једно је када ставове налик онима које заговара пласира неки руски новинар недовољно познат на Западу, а друго је када то раде аутори који су тамо поникли.
Зато је Кларк, у друштву низа препознатљивих медијских делатника западног порекла, ангажован од стране руског РТ. Руси су у последњим деценијама доста тога научили о мекој моћи и не жале средства за њено адекватно испољавање тамо где имају већи интерес. Опет, познајући медијску и политичку културу својих земаља, њихови западни новинарски сарадници су веома употребљиви. Ту се ради о томе да сада и Москва на туђем терену примењује оно што Вашингтон, Лондон или Берлин већ деценијама користе у Русији и код нас, али и у осталим иностраним двориштима.
Да се из перспективе реченог вратимо на случај Кларка. На серију недавних неоснованих западних напада на Русију да она дестабилише Балкан, наведени британски сарадник РТ је одговорио противоптужбом да је заправо Запад на Балкану направио хаос вођењем политике разбијања Југославије. Мало је претерао изношењем тврдње да је то једини извор овдашњих проблема, али свакако је тачно детектовао негативну улогу водећих западних сила у нашем региону крајем 20. и почетком 21. века. Да се ту зауставио, све би било ОК. Међутим – није! И ту је из њега проговорио језик западних предрасуда које иначе начелно осуђује.

ЗАПАДНОБАЛКАНСКИ ПРОТЕКТОРАТ

Готово од разбијања Југославије, исти они који су били кључни фактор у том процесу почели су да за све набеђују нас који смо били његове жртве. Наравно, пре свега смо на тапету били и остали ми Срби, али ту су се узгред, у негативном контексту, нашли и остали, од Хрвата до Албанца. Ради се о поплави старих флоскула о агресивним и примитивним Балканцима који све униште што им дође под руку. На то се надовезује и ламентирање над разним видовима пропалих Југославије, где су, под контролом снажних а ауторитарних и уз то према водећим западним центрима моћи кооперативних лидера, какви су били краљ Александар Карађорђевић и Ј. Б. Тито, „дивљи“ балкански народи некако живели у миру.
Слични рецепт се и данас помиње као пожељан. Пошто се ствари генерализују, те се представља да се ради о народима који наводно нису довољно политички зрели (а заборавља се да је српска државност старија од већине чланица ЕУ), решење се види у неком новом моделу ограничавања њиховог суверенитета путем обједињавања у шири савез. Разуме се, неоколонијалног типа, и под врховним надзором Брисела и Вашингтона. У том духу је пре отприлике годину дана дошло до праве поплаве предлога и то најпре у енглеским и немачким, а после и другим европским медијима. Они су се кретали од економске уније са снажним елементима политичке координације (уз арбитражу ЕУ) до разматрања стварања некакве нове Југославије или тачније Западнобалканске (кон)федерације коју би чиниле Србија, Македонија, БиХ, Црна Гора, Албанија и Косово (наравно третирано ако не као држава, онда свакако као парадржавни ентитет).
Таква балканска заједница би свакако била нека врста НАТО протектората. Замишљена је као економски и војнополитички, у интересу Запада, чврсто организована чекаоница за ЕУ или чак и замена за, „инфериорним (Западно)Балканцима“ недостижне, ЕУ интеграције. Уз све то читава комбинација има још један, посебно опасан аспект, о коме сам већ писао у „Печату“ („Један поглед на ’светлу’ будућност“, бр. 477, 30. 6. 2017). Ради се о демографским, како националним, тако и верским трендовима. Да поновим оно кључно: у Србији без Косова и Метохије сада има нешто више од три посто муслимана, док је у државама, државним заједницама и ентитетима са којима нас гурају у интеграције удео исламске популације знатно већи. Процентуално он је тренутно следећи: Црна Гора – 17, Македонија – 33, БиХ – 50, Албанија – 70 (са атеистима пореклом из исламског културног круга), Косово и Метохија – више од 90. Простор замишљене тзв. Западнобалканске уније сада има око 18 милиона становника, од тога је приближно 35 процената муслимана. До 2050. године ствари ће постати и много горе. Укупно становништво поменутих држава смањиће се за око милион, али ће број и удео муслимана знатно порасти, те ће премашити 50 одсто!

ПРЕДРАСУДЕ И ЗАБЛУДЕ

О свему негативном што је произашло из неуспелог југословенског експеримента а и даље нас оптерећује – од накарадних граница преко систематског разбијања српског народа на неколико делова до идентитетске шизофреније – сада нећу писати. Нећемо се бавити прошлошћу. Довољно је сагледати несрећну будућност која нам се нуди у контексту некаквих нових југословенских интеграција. Србија без Косова и Метохије, држава која без обзира на све демографске проблеме ипак нема опасност од унутрашње исламизације с обзиром на мали удео муслиманске популације (друга страна медаље је неконтролисана миграција ако у ту замку упаднемо до краја а делом већ јесмо), гура се у шири оквир где би муслимани доминирали, те би им у „нашој“ зони интеграције било олакшано насељавање и у крајевима где нису значајније присутни.
Сада нам тако нешто нуди и неки британски новинар који ради за Русе. Додуше, он има у виду целу некадашњу Југославију плус Албанију, али је јасно да је то немогуће. А и да је могуће, није баш нека срећа поново пасти у загрљај оних који су нас бацали у јаме и на друге начине сатирали. Но оставимо то сада на страну. Хрватска и Словенија су већ део ЕУ, а ако се она буде распала, биће део некакве средњоевропске заједнице наслоњене на Немачку. Ирационалним причама о „лепотама“ југословенских интеграција из 20. века и њиховој перспективи у 21. столећу само се иде на воду геополитичким плановима неких евроатлантских стратега у вези са још у ЕУ неинтегрисаним деловима Балкана. Баш то чини Нил Кларк лакомислено заступајући некакав нов југословенски пројекат. И тиме не ради – као олакшавајућу околност да поновим да верујем да то чини ненамерно – само нама Србима на штету већ и Русима. Јер не би Москва ту имала преовлађујућу улогу, већ њени геополитички опоненти. Срби, и овако умногоме на постмодерни начин окупирани, били би у потпуности прогутани од стране НАТО немани. Нашли би се у савезу са земљама које су под њеном пуном контролом а чије становништво великим делом није склоно ни Србима ни Русима.
Махом обликован у духу западних предрасуда, макар своје перо из најискренијег уверења усмерио против тог истог Запада, аутор којим смо се бавили то је предвидео. Рутински је поновио западне мантре, само их површински обрћући против оних који их обично користе себи у прилог. Али дубински и тако испада да им одговарају. Толико о томе, али бих о југословенским предрасудама рекао још нешто. Овај пут у вези с Русијом, али и Србима. Као и на Западу, и ту се Југославија па и њен диктатор Ј. Б. Тито, нажалост, пречесто и данас позитивно перципирају.

СССР И ЈУГОСЛАВИЈА

Совјетски Савез је рођен као негација руске државне идеје. Ипак, постепено је она поново оживела. Од почетне борбе, налик оној коју су водили „наши“ комунисти, против наводног руског хегемонизма, те наглашене позитивне дискриминације других народа на начин који је неретко подразумевао и ниподаштавање руских интереса, стигло се до ревитализације руске државне традиције. СССР, макар од краја Другог светског рата, темељио се, уз марксистички елемент основе, на руском језику, култури, државном наслеђу, уважавању историјске улоге руског народа. Отуда, не без основа, многи Руси и сада Совјетски Савез доживљавају као руску државу.
Са Југославијом је било другачије. Она је од доласка комуниста на власт, у складу са пропагандним коминтерновским причама о сузбијању измишљеног великосрпског експанзионизма, добила антисрпски лик. С временом он је постајао све злокобнији. Од стартне позиције која је подразумевала жртвовање српских интереса ради тога да би се други народи у Југославији осећали комотно, стигло се до тога да се и она постепено руши како би се трасирао пут за рађање држава наше наводне браће. И то великим делом на нашим историјским и етничким просторима. Испало је да се жртвујемо не због Југословенства (што је такође неприхватљиво) већ да би Хрвати, Словенци и други добили шта желе (што је политички перверзно).
Руси то до данас често не схватају. Њима делује да ако је Совјетски Савез био умногоме руска држава, то је била и Југославија у српском смислу. Далеко је од тога! Стога, ако руски сентименти према СССР-у имају неко утемељење, пројектовање истог на наш случај је потпуно непримерено. Титова Југославија је била машина за млевење српског меса чак и више од Отоманске империје. Да ствари буду горе, тај механизам је деловао перфидно, па је немало Срба покретало његове полуге, а и данас, темељно испраних мозгова, о њему имају позитивно мишљење. И ту је кључни проблем, тј. паклена копча због које је питање колико имамо право да се љутимо на друге што имају југословенске илузије. Док се сами не отргнемо од југословенске дроге и против опаког југословенског наслеђа не поведемо национално-ослободилачку битку, зар је рационално да очекујемо да ће се други, чак и ако нам нису несклони, ослободити погрешних представа о нама и нашој прошлости, односно сулудих идеја како да нас у будућности „усреће“?

Аутор: Драгомир Анђелковић

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Драгомир Анђелковић: Темељи модерне српске трагедије …

Пут националног суноврата | Јадовно 1941.

Звецкање оружјем: Кува се ратни план да се Српска „пресече …

ТРИ “ВЕЛИКОСРПСКЕ” ЛАЖИ због којих ће доћи до новог рата …

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: