Olivera Šekularac: Prepolovljena je zemlja i prepolovljeni mi

E moj deda, procvetao mi je naš dren u tuđini. I njega sam krišom prenela, brat me je sa njim ispratio. Kažu da zemlja pamti.

U osvit novog dana koji se lagano od noći odvaja, ovde na severu Holandije, gde su i jutra siva…

Beli papir držim u ruci, svetliji od svitanja. Prvi dokument dedin, koji me svu noć suzama obavija… Smrtni list, deda i ja.

Prvi put nešto opipljivo, njegovo. Javljam svima da sam to preko prijatelja dobila. Srećna kao da sam dedu zagrlila, a ne list hartije kao parče svetinje prigrlila. Pa ne znam vide li me oči njegove, neviđene.

Sa smrti smo odrastali, uvek je bila blizu. Tako su odredili oni koji se zlom hrane, ne znajući da se ne umire kada te ubiju.

Ja se od malena dedi pomolim, on je Bogu bliži, okusio je Hristove rane sa svojim malim sinom. Negde blizu raja bdi nad našim zaboravom. A ja se ceo život nadam, tragam, da nije negde on kovač potkovicu zaboravio.

Odavno naše njive ne oru naši konji. Niko posle dede našim šumama i livadama hodio nije, niko od onih za koje ih je stvarao… Nisu od ratnog zla, koje pamte kao deca, ni poželeli da obiđu očevinu, rane su im do smrti krvarile.

A onda letos putujem na Jadovno, plačem i fotografišem prelazak preko auto-puta i vrebačkih polja, koje moji duže od trista godina obrađivaše.

Posle toga, moja ćerka putuje prvi put istim auto-putem kroz fantasmogorične predele, i sa stajališta Jadova, ponovo u praskozorje kad se zavičaj nazire, piše mi dirljivu poruku… Kaže kako se oseća i ne čudi se više zašto smo takvi, nešto joj govori da tu pripada…

A potom, kako ništa ne biva slučajno, saznajem najčudnijim putem broj čestica dedinih njiva. Od želje da vidim gde se nalaze, u pomoć Aleksandru što Likom odiše pozivam.

Dočekasmo skoro novo ličko praskozorje sa suzama i njenim otkrićem da preko dedine njive baš taj auto-put prolazi. Šalje mi fotografiju. „Oli, gledaj, ti preko dedine zemlje putuješ!!“

Prepolovljena je zemlja i prepolovljeni mi. Stopili se u ravnicu koja nas je primila, al’ koren je čudo, bez njega ništa ne biva.

Gde da se noćas šćućurim, gde se sa večnom nepravdom mogu skriti, kome nego Jadovnu pohrliti, preko dedine njive do jama od‌jezditi pradedovskom, tihom konjicom.

Samo Dušanu i Jadovničanima mogu prozboriti, a da se ne osećam večno krivom što nedužne iz jama spominjem. Ili treba da se krijem, ćutim dok ih sabiraju-oduzimanjem…

Nisu to brojke, to su oči Jovanove iz Đurđine pesme, što vide, a mi ne vidimo…

E moj deda, procvetao mi je naš dren u tuđini. I njega sam krišom prenela, brat me je sa njim ispratio. Kažu da zemlja pamti. To je drvo našeg nezaborava, a takav bi nam i jezik trebao biti.

Od istog autora:

Od istog autora:

Olivera Šekularac: Mi, nesabrani

MOM DEDI NIKOLI | Jadovno 1941.

Otišao je naš Dimitrije | Jadovno 1941.

Olivera Šekularac: Da l’ da jaučem ili da mučim, muk samo poneko čuje, prepozna…

Olivera Šekularac: „Pjesma“

Olivera Šekularac: E moj deda, aoj Liko

Mi što nas Vukašinove oči bole..