Olivera Šekularac: Mi, nesabrani

Ko to prebrojava pretke jasenovačke, jadovničke, ili one koji ime po jamama i logorima ne dobiše, one samo Bogu znane?

Da li ih broje po lobanjama, il’ po dušama?

Glava mog dede, od 45 godina, jedva se držala uz telo… Ja je još uvek pridržavam. Šta se to broji, da l’ suze, jauci, vrisci, uzdasi, očenaši ili Bogu prizivi? Jesu li dečija srca na broju, il’ oči izvađene? Kakvi se računi svode? Je l’ koje je klase zemlja sa najviše prolivene krvi, il’ nebo sa tolikim dušama?

Da se možda neko nije setio da izračuna da su nam zemlja, jame, reke svete, jer su najdragocenijim osveštane? Da l’ to neko broji naše noći proplakane? Ima li u toj računici viška, pa da nam nekog nedoklanog vrate, da mu rane vidamo, da nam ispriča kroz kakav je pakao prošao? Broji li neko naše uzdahe, naše pomen dane? Zbog vašeg računanja, ponovo su nam gorke naše žive rane… A ne znate da ste nam pobili imena najbliža, pa nam je strana reč đed, baba i kućni prag sa kog su ih odveli, sa njihovog ognjišta na koji su došli oni što puške nose. Trebam sada ja da se kroz vekove pravdam kako su bili goloruki i slabi, kada se branili muški nisu… Oni su svojim glavama platili, misleći da žene i deca nisu u nizu.

Nama, koji mesta razlikujemo po tome otkud dolaze oni što su najviše klali… Je l’ nama sabirate pretke?

Mi smo od rođenja sabrali da je najteže biti čovek, zbog te ljudskosti su svi naši nedužni stradali. Mi smo boli sabrali. Umesto bajke, zanjihale nas hrabre crnomaramke… Naučile iz straha svoju decu da muuče, da im iko ostane, da preživi… Pa ste nas sad našli brojkama obasipati, kad mislite da pamtećih preživelih više nije…

Mi mali od poklanih, što sabiramo ceo vek neljude, stidimo se što nas prebrojati ne možete… Ima, hvala Bogu, jedan pravedniji svet gde je sve zapisano i izračunato, tamo ćete imati prilike da vidite one nesabrane u raju, kada vi budete odlazili na neko bolje mesto. A mi iz jama zahvaljujemo Bogu što nam je dao snagu da ne postanemo neljudi i zveri, da sabiramo samo molitve i voštanice.

Stratišta su vam postala mesta slave i reklame, a za nas će to uvek biti svetilišta. Jeste li sabrali parčiće naših izgorelih fotografija, da konačno vidimo i prigrlimo one od kojih smo… Do tada, pustite nas barem vi koji ste prvi trebali da nas utešite, da i dalje nosimo i sabiramo sve sto nam je večno preklano. Željni zagrljaja baba i dedova, željni ognjišta vekovnog, večno krivi kad se o krivdu oglasimo… Kako da ćutim u ime onih golorukih, koji na žalost predstavljaju brojke nekom na trgovačkom drumu…

Nisam dovoljno hrabra da ginem.

Ni dovoljno mudra da ćutim.

Ja samo suze nesabrane lijem.

Moja ćerka, treća generacija, zadrhti i zaplače kad ih i samo u mom oku nasluti.

Jer mi ne možemo dotaći ni kuće, ni bilo koju stvar, večne smo izbeglice od rođenja. Nama su istinu i dušu ostavili preci na dar, sve propadljivo je propalo, a ona traje.

I ne molimo se mi za naše pretke, oni su u raju. Molimo se da ih ne izdamo, zaboravimo, prodamo… Svako ovo slovo je dodir i zahvalnost njima, nežnim, blagim, koji su verovali Bogu, samim tim i zemljaku, komšiji, prijatelju… I nemojte nas nikad vezati za mržnju, jer mi smo verovali, sve do jama bezdanih, neprebrojanih.

Od istog autora:

MOM DEDI NIKOLI | Jadovno 1941.

Otišao je naš Dimitrije | Jadovno 1941.

Olivera Šekularac: Da l’ da jaučem ili da mučim, muk samo poneko čuje, prepozna…

Olivera Šekularac: „Pjesma“

Olivera Šekularac: E moj deda, aoj Liko

Mi što nas Vukašinove oči bole..