Очајна мајка српског официра: Плачем изнад празног гроба, већ 25 година тражим сина јединца!

Поводом Међународног дана несталих, породице жртава истичу да годинама имају само једну жељу – да пронађу и сахране своје најмилије

Тело мог сина мистериозно је нестало из полицијске станице у Осијеку, у којој је крвнички мучен и убијен 1991. Ништа не тражим, само посмртне остатке свог јединца, да их сахраним поред његовог оца, који је за њим од бола умро. Знате ли како је већ 25 година плакати над празним гробом свога сина?

Овако, дрхтавим гласом, једва суздржавајући сузе, почиње своју потресну причу Ирина Олеар (82) из Руског Крстура, чији је син Ромко (37), резервни капетан ЈНА, заробљен, испитиван и потом стрељан у полицијској станици у Осијеку.

Захтева одговоре

Ромко, отац двоје деце, у новембру 1991. мобилисан је у новосадски корпус, а већ у децембру је заробљен и одведен у осјечки МУП код озлоглашеног Бранимира Главаша. После мучења стрељан је у дворишту, а његовом телу губи се сваки траг.
– Прво смо чули да је заробљен. Онда муж и ја крећемо да трагамо за њим по затворима, болницама, касарнама… Кад је после неколико месеци сазнао да је Ромко убијен, супруг је у року од три дана добио инфаркт, умро је од бола и туге. А ја сам остала да га свих ових година неуморно тражим, да захтевам одговоре. Многи ће одахнути кад умрем, стара сам, али нећу се смирити док не сахраним сина – каже Ирина Олеар, док у сали београдског Медија центра плачу сви – од представника медија, до других чланова породица несталих. Сви они имају само једну жељу – да се њихови најближи напокон ексхумирају и идентификују како би могли да буду достојно сахрањени.

Давор Ристић, син Гордане Ристић, нестао је пре 17 година на Косову после доласка снага Уједињених нација, али мајчин бол не јењава ниједног секунда.

Тишина и руже

– Молим представнике држава и хуманитарних организација да се ставе у мој положај и положај свих мајки, не прође ни минут да не помислим шта ми је са сином. Што ми не кажу где је, да ли је тело однесено у Албанију? Човеку који ми је узео паре како би ми рекао где ми је син поручујем да не мора да им их враћа, само нека њега нађе. Само да га мајка сахрани, да имам поред кога да легнем у гроб кад ми дође време – казала је неутешна Гордана.

Чланови породица несталих јуче су поводом Међународног дана несталих у тишини и са по ружом у рукама отишли до Ташмајданског парка, до споменика страдалим у ратовима 90-их.

(Курир, Јелена Пронић)

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

И даље без трага 2.500 Срба

Обиљежавање Дана несталих у тишини | Јадовно 1941.