Obezglavljeno dostojanstvo

Stradali patrijarh Lukijan Bogdanović je bio sigurno jedna od najmarkatnijih figura među Srbima ,,prečanima“ s početka dvadesetog veka. Sto godina posle njegovog misterioznog ubistva i dalje se ne može tačno utvrditi kako je skončao. Ukidanjem samostalnosti Karlovačke mitropolije, njegovom smrću i posleratnom optacijom stavljena je tačka na ,,srpsko pitanje“ unutar Kraljevine Ugarske.

U noći 29. oktobra 1913. godine u svojoj rezidenciji nadomak srpske varoši Tabana, episkop budimski dr Georgije Zubković je nervozno šetkao po svojoj kancelariji. Noć je bila gluva i sumorna, onako kako znaju da budu jesenje budimpeštanske noći. Očekivao je telegram za koji je mislio da nikada neće morati da čeka. Radilo se o važnoj stvari, toliko važnoj da zbog nje nije već skoro mesec dana uspeo da spava duže od dva sata noću. Odjednom, čuo je korake koji su surovo odzvanjali sve glasnije po praznoj zgradi i zatim nekoliko sekundi kasnije osetio je da se osoba ispred vrata snebiva da pokuca.

Uđite, gospodine proto, šta ste trebali?

Želeo je da zvuči poslovno iako je znao da je to potpuno nemoguće.

Vaše Preosveštenstvo, stigao je noćni telegram iz Bad Gaštajna, požurio sam iz Pešte da Vam ga lično dostavim.

Odgovorio je zadihani protojerej Stevan Čamprag, sekretar Eparhije budimske.

U redu, ostavite ga na stolu i molim vas povucite se u vaše odaje, ujutro krećemo vozom za Beč, to bi bilo sve za večeras, želim vam laku noć.

Mladi vladika je starom proti odgovarao sa prizvukom užasa i konačnosti. Iako je dobro znao šta piše na papiru, ipak ga je otvorio i na njemu ugledao dve reči, samo dve reči koje su objašnjavale sve:

Pronađen je.

U svetlu početka Prvog svetskog rata i burnih događaja koji su zadesili Srbe u dve države, a koji su na ovaj ili onaj način bili tek uvertira stradanju biblijskih razmera srpskog naroda, zaboravlja se sudbina srpskog naroda u Austrougarskoj i misteriozno, surovo i nikada razjašnjeno ubistvo poslednjeg karlovačkog patrijarha Lukijana Bogdanovića.

Lukijan (Lazar) Bogdanović rođen je 1867. godine u ,,srpskoj vojnoj varoši“ Baji. Zajedno sa bratom Milošem, koji je kasnije postao ugledan lekar i profesor Univerziteta, rastao je pod okriljem ugledne građanske porodice. Lazar je od rane mladosti bio pripreman za službu ,,crkvi i narodu“, iako, da se on pitao, možda se ne bi izabrao poziv koji mu je bilo određen od strane roditelja i uticajnog rođaka, patrijarha Georgija Brankovića. Završivši Karlovačku bogosloviju i pravni fakultet u Jegri, bio je na putu da postane episkop. Markantne spoljašnosti, lepog lica, sofisticiranog ponašanja i nadasve ogromne inteligencije i obrazovanja, vrlo brzo je napredovao na lestvicama crkvene hijerarhije. Od dvorskog monaha patrijarha Bogdanovića pa do uglednog mesta episkopa budimskog napredovao je za veoma kratko vreme. Govorio je čak sedam svetskih jezika, od kojih najbolje mađarski i nemački, pa je bio rado viđen u visokom budimpeštanskom društvu, kao i na dvoru cara Franje Josifa. Kao mladi episkop budimski žustro se i vrlo spretno suočio sa sveprisutnom mađarizacijom na teritoriji Ugarske. Kontroverznom zakonu grofa Aponjija koji je proklamovao nasilno uvođenje mađarskog jezika kao nastavnog u manjinske veroispovedne škole suprostavio se na sednici Gornjeg Doma ugarskog Parlamenta, gde je njegov govor toplo pozdravljen i koji je u nekoj meri uspeo da promeni one najstrožije odredbe ,,leks Aponjija“. Najviše se brinuo o socijalnoj i ekonomskoj situaciji svoje pastve i svojih sveštenika, za koje je osnovao i poseban fond u koji je isplaćivan novac iz njegove lične apanaže. Obilato je pomagao i rad zavoda Save Tekelije – Tekelijanuma u Pešti.

Patrijarh Lukijan moli Svetog Nikolu da spase brod srpske crkve – Uroš Predić (1910)

Posle smrti patrijarha Georgija Brankovića izabran je na mesto karlovačkog patrijarha 1908. godine. Iako mlad i bez prevelikog iskustva, vrlo brzo je uvideo da je najbitnije smiriti sukob između srpskih političara u Ugarskoj i crkvenog klira, zatim da pokuša da smanji pritisak države na crkvene institucije i rad Crkvenog sabora, i najposle ali i najvažnije, da uredi socijalni status srpskog sveštenstva i monaštva na teritoriji čitave Karlovačke mitropolije. Vreme njegove patrijaršijske službe poklopilo se sa Veleizdajničkim procesom, odnosno periodom Aneksione krize.

Do određene mere patrijarh Lukijan je uspevao da ispunjava svoje ciljeve, ali ga je nažalost omela katastrofalna situacija koja je usledila posle ukidanja samostalnosti Karlovačke mitropolije. Stub srpskog opstanka u Austrougarskoj bio je srušen i sto miliona zlatnih kruna imovine Karlovačke mitropolije je prešlo u državne ruke. Protesti i deputacije u Budimpeštu i Beč nisu davali nikakve rezultate.

Umoran i razočaran u sebe i svoj trud otišao je na odmor u austrijska banjska lečilišta, gde je ostao duži vremenski period. Putovao je sam. Poslednja banja koju je želeo da poseti pre povratka u Sremske Karlovce bio je upravo kobni Bad Gaštajn. Septembra 1913. godine širom Monarhije, ali i u Srbiji, odjeknula je vest da se Njegova Svetost vodi kao nestao. Niko nije znao šta se tačno desilo, ali su vrlo brzo opovrgnute tvrdnje da se radi o samoubistvu i to na osnovu svedočenja hercega-primasa Ugarske Janoša Černoha, koji je rekao da je patrijarh poslednjih dana bio mnogo bolje raspoložen. Primas se spletom okolnosti zatekao u lečilištu. Pored rečice Ahe su brzo pronađeni delovi garderobe nestalog. Potraga je krenula mnogo energičnije dolaskom patrijarhovog brata Miloša i skoro mesec dana od nestanka njegovo nago telo je pronađeno obavijeno oko stuba na mostu preko rečice Ahe. Telo nije imalo gornji deo vilice i lobanju. Identifikovano je na osnovu zuba donje vilice i ručno izrađene cipele. Tri austrijska lekara poštujući umrlog i držeći se svoje lekarske etike izostavili su uzrok smrti uz napomenu da je izuzetno teško pronaći slučaj kada na telu ostane samo donja vilica, kao i da postoje indicije da je gornji deo glave nasilno otrgnut od ostatka tela i to pre nego što je nastupila smrt. Naravno da se niko nije odvažio da pomene mogućnost ubistva, sve dok takva pretpostavke nije došla iz kancelarije samog predsednika Vlade grofa Ištvana Tise. S obzirom na celokupnu situaciju mogućnost detaljne istrage se nije ni pominjala.

Patrijarhovo obezglavljeno telo sahranjeno je u Sremskim Karlovcima. Zajedno sa telom sahranjeno je i jedno vekovno dostojanstvo. Smrt patrijarha Lukijana, ukidanje samostalnosti Karlovačke mitropolije, sveprisutna asimilacija kao i optacija tj. povratna ,,seoba Srba“ u Kraljevinu SHS posle Prvog svetskog rata stavili su definitivno tačku na ,,srpsko pitanje“ u Ugarskoj.

Piše: Nikola Zobenica

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

Vezane vijesti:

Sećanja i zavet doktora Rajsa

Vukovarski geto

Dianina lista